НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Пише ми пријатељ Небојша Јовановић из Бора.

Пише и жали се.

Притисла га болест, притисла беспарица, а притисле и године.

Не зна шта му је теже.

Сирак тужни без ниђе никога.

Никада, па чак ни онда када је мени бивало веома тешко, нисам могао бити равнодушан према мукама, патњама и невољама ближњих.

Због Небојшиних мука и невоља, ноћас сам се неколико пута будио.

Све примам срцем и душом.

Када моји ближњи пате, тада патим и ја.

Небојша је пробуђени и освешћени Србин, један је из нашега Рода, Племена и Јата, један од нас.

Годинама је уређивао блог за буђење и освешћивање Белога Србства.

Био је један од првих који је у Време Смуте, у Ноћи Сварога, почео да објављује моје радове, те да обрађује видео записе са мојим песмама и поемама.

Због тога смо обојица често бивали на удару оних тамних и мрачних, домаћих и белосветских србомрзаца који сневају о томе да Бело Србство заувек нестане са лица Земље.

Ако њему помогнемо, себи ћемо помоћи.

Нека помогне свако од нас онолико колико у даним приликама може.

Сви се ми на истој ватри печемо, сви ми водимо један свети рат за спасење свих нас, сви смо ми Један Род, Једно Племе и Једно Јато.

Небојша нас моли, да му помогнемо да премости ова три наредна месеца, јер ће од новембра почети да прима социјалну помоћ, а тада ћу му већ бити лакше.

Ево Небојшиних бројева телефона, па ко жели и може – нека му му се јави!

030/428 249
062/354 943

ПЕСНИКОВО РАЗЈАШЊЕЊЕ

Пре неки дан, опет ми се јави Небојша, и замоли ме, да још неки пут поновим овај чланак о њему, јер му за лекове недостаје око двеста-триста евра. Кад то реши, како рече, неће више молити за помоћ, и, наравно, биће благодаран свима који су му у невољи припомогли!

У међувремену, Небојши у помоћ притекоше и расни Срби из РАДИО СЕРБОНЕ, те водитељи и уредници култне емисије ДРЕВНИК (71).

Каква радост и милина!

 

ЛИРИКА ОВОГ ТРЕНУТКА ВЕЧНОСТИ

Ово је време Србског Откровења, време када се откривају све тисућлетне и еонске завере против Србства.

Оно што смо негда наслућивали, сада у трену откривамо:

Наши заклети душмани: западни рептилски ватиканци, АнглоСаксонци и Германи – чије су вековне верне и послушне слуге Хрвати и Шиптари – кренули су, у пролеће 1999. године, посве да сатру и затру Србство.

Да, заиста, кренули су да уранијумским бомбама спале, спрже и са земљом сравне: србске болнице, србске школе, србске дечје вртиће, као и свеколики Србски Род.

Да спале, спрже и посве униште Србску Родину.

Не, нису они бомбародовали НАС због оних који су тада владали Србијом, већ су НАС бомбардовали – ЗБОГ НАС.

Бомбардовали су нас зато што они тисућлећима и еонима у својим змијским срцима гаје болесну мржњу према Србству, према свему Србском, према свему оном што је Бит и Сушт Србства.

Али, у времену које долази, и које мора доћи, у Дану Сварога, Србство ће бити јаче, силније и моћније него игда раније, али њих – тих наших заклетих душмана и врага – нигде неће бити!

Већина обичног света

воли дубоку и сигурну заветрину,

не би да штрчи,

да се истиче гласним размишљањем

да ехо њихових мисли не чују жбирови властодржаца,

труди се да буде социјално укалупљена,

политички коректна,

клања се сваком земаљском цару

ма како рђав био.

Држе се сенке моћних дебала

као жбуње плашта стамених храстова

и проведу век у мемли испарења,

блиско тлу,

уроњени у трулеж учмалости.

Храстови су увек на удару громова и олуја

које их сажижу и ломе,

али су блиски Боговима.

На вољу свакоме.

Све сам сигурнији у то, да је сваки човек, давно, још пре било којег рођења, за све предодређен, да је његов животни пут кроз сва утеловљења, кроз све животне токове, испланиран из вишњих светова још на почетку свих почетака.

Наша слободна воља је посве небитна у свему томе, јер ништа, у бити, и не зависи од наше слободне воље.

Свако је од нас програмиран за добро или зло, за светло или таму, за љубав или мржњу, за стварање или разарање, за овакво или онакво понашање кроз све инкарнације, за живот са сврхом и смислом или, пак, за живот без сврхе и смисла.

Ми се рађамо, живимо и умиремо у саобразности са својим програмом одозго, те само имамо омају и опсену да ми, тобож, о нечему одлучујемо, да ми нешто бирамо или не бирамо, да смо важни и битни.

Песнички речено: ми не бирамо свој животни пут, већ наш животни пут бира нас!

Кроз црно бијели свијет лети румено перје фламингоса. Збуњује ову тугу што прави засједу после првог зареза у реченици. Запали сва гудала и у прах претвори! Нек звук њихов не прави мреже од сјете што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам! Ја чекам свитање у тишини. Сунце ће иза чела мог изаћи! Буднија ћу љепше сањати. Звијезде ћу под ноктима сакрити. Бићу као никад до сада прогнана из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати све маске, које облачимо нашем дану, док се мој осмех благи буде протезао између двије ужарене лопте.

 

НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА

Срби су окружени дивљим, крволочним племенима која се неће култивисати и цивилизовати ни за тисућу лета.

Напросто, њих је немогуће култивисати и цивилизовати!

Та дивља, крволочна балканска племена рептило-кршћански Ватикан – негда, у прошлости, преко Беча, Берлина и Лондона, а данас преко Брисела и Вашингтона – свагда изнова, већ столећима,  употребљава за сатирање и затирање Србства.

То је србска истина, то је србска стварност, то је србско окружење!

А живот међу човеколиким зверовима јесте живот у деветом кругу Дантеовог пакла.

Срби живе окружени крволочним зверима у људској љуштури, и, уз то, још увек стреме – као да су посве замађијани и слуђени – ка истим таквим човеколиким зверовима у Европској унији!?

Заиста вам кажем, Срби моји драги и мили, не могу чудом да се начудим толикој вашој наивности и бесловесности?!

Богови су наши Преци,

а Богови су и наши Потомци.

Ми смо се с Боговима давно ородили,

и зато јесмо Један Род.

Љубав и Савез

 између између нас и наших богова

 јесте и бива

 од почетка без почетка

па све до свршетка без свршетка.

То је оно што неки од нас зову

ВЕДСКИМ ЗАВЕТОМ,

а неки, пак,

 КОСОВСКИМ ЗАВЕТОМ.

Свеједно је како ћемо га звати,

 важна је

Бит и Сушт!

 Још песме нема а сутон тихо пада.
Обале виду блиске тајном ме својом маме.
Волим то непознато. У срцу цвета нада,
А добра птица дође и падне на моје раме.
Не смем да покренем се. Бојим се одлетеће…
Кад зоре дан запале и оду ове таме
Исплешћу најлепши сонет.
Уплешћу најлепше цвеће.

О ПЕСНИКУ

Паун Петронијевић је рођен у Рибашевини 1936. године. Писао је поезију и прозу, а бавио се новинарством. Био је дописник листа Вести (Ужице) и ревије Село (Београд). Прву песму објавио у ужичким Вестима 1953. године, а затим објављује на страницама београдске Задруге, Омладине и другим листовима и часописима. Добитник је Змајеве награде за поезију 1954. и 1956. године.

Превођен је на италијански, шпански, руски и француски језик.

Разболео се 1951. године од туберкулозе и од тада се лечио на Грудном одељењу болнице у Ужицу, потом у санаторијуму у Кнез Селу у Нишу и у болници на Бежанијској Коси у Београду, где је преминуо 12. августа 1962.

У часопису Видици Љубивоје Ршумовић је поводом Паунове смрти записао: „Изучио је највишу школу – школу патње, годинама се селећи из санаторијума у санаторијум, живећи међу белим зидовима, лекарским рецептима, посетама два пута недељно. Умро је – не рекавши се до краја“.

Прву збирку песама Пастир тражи дно неба објавили су му његови пријатељи непосредно пред крај његовог живота. Након смрти, његова дела излазе на светлост дана, својим квалитетом добијају на вредности. Ту су збирке песама Добро лето (1974), Велико јутро (1987), Истргнут клас (2009), Оглас за душу (2010)…

У Рибашевини се у знак сећања на Пауна Петронијевића, одржава песничка манифестација Одзиви Пауну.

Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том,
Имала је црвен поруб на белом хаљетку свом.
Крај јаруге иза прошћа иде Тања пред сам мрак.
А у магли с облацима играо се месец млак.

Дође момак, поклони се, кудрава му коса та:
«Опрости ми, драга моја, ал’ узећу другу ја …»
Сва пребледе, као покров, охлади се изглед њен,
И Tањи се разви коса, ко змија кад тражи плен.

«Ех, ти, момче плавооки, не узимај ми за зло,
За другог се ја удајем, дођох да ти кажем то …»
Не звони сад за јутрење, већ сватовски грми клик,
Јури свадба на колима, коњаници крију лик.

Не кукају кукавице – свако Тањин плаче блед,
На лобањи њеној рана, од кистана тог уз јед.
На челу се крв запекла, па је црвен венчић с њом –
Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том.