Цео живот саткан од тебе и мене

пјесмом језика стиховања

сањамо истинитим хтењима

имагинарног свијета

Благовест наших додира по сјају звијезда

ноћног неба, плаветност забацили иза ока нашег

Тко си Ти?

Замисли сликар мојих жеља

Не то није могуће замислити

да баш ја ноћас у име љубави

господарим мислима и срцем твојим

сањар постао човек

Чувар твојих снова…

Кад један народ изгуби

част,

достојанство,

духовну и културну вертикалу,

кад се удаљи од Богова и Предака,

Предања и Мита,

Језика и Писма,

кад све божанске и човечанске вредности

баци под ноге,

тада свака рђа,

свака поган,

свака фукара

насрће на њега.

То што се дешава народима,

родовима и племенима,

дешава се и свакоме човеку

понаособ.

Ја сам са сваким од вас, истовремено, и млад и стар, у зависности од ваших година.

Са младима сам млад, са старима стар, али и младост и старост бивају једна те иста илузија и омаја.

Наше вештаствено тело, гле! само је глинена посуда, како би рекли ведсрбски Бели Ури, за наш Стваралачки Дух и нашу Божанску Свест.

Љубав и Стварање дају Смисао нашем Вечном Животу.

Без Љубави и Стварања, ми смо нико и ништа, сенка и утвара, привид и опсена.

Желим, кад буде дошао Тај Тренутак Вечности, са свима вама да се сретнем у Златном Свароговом Ирију, где ћемо сви бити подједнако и млади, и лепи, и здрави, и мудри, и дивотни.

Где ћемо сви љубити једно друго, једни друге, онако како Творац Љуби Самога Себе.

Кад љубиш, тада без престанка васкрсаваш и вечно се изнова рађаш.

Свако рођење Одозго, из Духа и Свести, дешава се у Љубави и кроз Љубав.

Кроз Двери Љубави долазимо, кроз Двери Љубави одлазимо, кроз Двери Љубави се поново враћамо, изнова и изнова, без почетка и свршетка!

Јасна Софија Косановић је даровита, самобитна и самосвојна песникиња, тананог лирског нерва, осећаја, гласа и поја.

Њена лирика плени тананошћу, чедношћу, чистотом као и прикривеном словенском сетом у дубинама песничког бића и суштаства.

Иако Јасна Софија Косановић пише и прозу – приповетке, приче, новеле и романе – она је, пре свега, једна лирска, мекана и разуђена песничка душа; уистини, она је рођена песничка вила која своју нежну, етеричну и флуидну песничку душу храни скривеном духовном те оностраном лепотом.

Лирске песме – згуснуте, слојевите и вишезначне у најлепшем значењу те речи – поетесе Јасне Софије Косановић читам надахнуто и с уживањем.

Узрок свеколиког србског пада, на свим пољима и у свим областима живота и живљења, у последњих стотину година, јесте незнање, необразованост, непросвећеност и неосвешћеност.

Народ који живи у мраку незнања не може бити успешан ни у чему и на којему пољу живота и живљења; постаје снисходљив, страшљив, превтљив, подмукао и потуљен; губи све особине и сва одличја словесног, самосвесног и самобитног божанског бића.

Србски народ је у столетном незнању, непросвећености, необразованости и неосвешћености изгубио све оне особине и врлине једног древног ведског, хиперборејског, аријевског и ратничког народа, и сврстао се међу народе нижих раса; у нератничке и кукавичке народе; у лукаве, потуљене и подмукле народе који живе и преживљавају попут бесловесне марве.

Нема вертикале, нема части, нема дике и достојанства, нема јунаштва и неустрашивости, нема храбрости, одважности и одлучности у непросвећеног, необразованог и неосвешћеног како појединца тако и народа.

Али – да се разумемо! – ја овде не говорим о знању, образовању, просвећености и освешћености које нам се нуди са паразитско-рептилског запада, од германских и англо-саксонских идиота и дебила, од оних који умеју само да краду, отимају, пљачкају и убијају, већ о Знању и Мудрости Белих Богова, о Образавоњу, Просвећености и Освешћености што извире из Дубина Стварања, из Дубина Бића и Суштаства, из Дубина Вечности.

О Знању и Мудрости што јача духовна крила; о Знању и Мудрости што буди, узноси и освешћује како Беле Богове тако и Звездани Род; о Знању и Мудрости што Човека сврстава међу Бела Божанства и Светла Суштаства.

Србски народ Звезданог Рода не може да напредује и узраста уз душманску религију и идеологију, уз душмански језик и душманско писмо, уз душманску културу, књижевност и уметност, уз душманску науку и философију, већ само, и једино, уз своју Веру, уз своје Знање, уз своју Културу, Књижевност и Уметност, уз свој Језик и Писмо, уз свој Мит и Наук, уз своје Предање и Умеће.

Србин без Знања и Мудрости Белих Богова бива грђи и од бесловесне стоке; бива љигав, одуран, отужан, пакостан, подмукао, свадљив, превртљив, склон свакој гадости, сваком поганлуку и простаклуку.

Ма колико љубио своје Србе, свој Звездани Род, морао сам да кажем, да нас посве урниса, да нас занавек уби и уништи незнање у којему већ одавно преживљавамо попут сенки и утвара, без икакве сврхе и икаква смисла, бивајући лак плен свим белосветским злотворима, душманима и вразима.

(ДУХОВНЕ НИЈАНСЕ)

Поље зелени пашњаци, даљина

дајем хоризонту мост који спаја садашњост

са вјечношћу нитима многим

бијелином расцвјеталог дрвећа

у безгласју скупљам руке

Затворених очију у чудесном страху

обузима ме нарочито осигурање

тиховања мога, за срамотност и ругобност наших

унутарњих страсти,

времена безумља и мржње

за свет и његове похоте

спремна да пратим као сапутник духовну борбу

за све оне који сном сновиђења корачају

Можда после мене

неко спусти поглед дубље

у нутрини земље

када спозна шта је извор истински наших живота…

Од сунца се рађа свјетлост и изходе зраци

некада када нас њихова свјетлост примами

у безгласју скупљам руке да исправим свој живот…

Драгане Песниче,
Сви облици везаности у спољном свету су тегови и кочнице на Путу Узрастања … Сви се ми вежемо за одређене ствари и појаве у видљивом свету … наша осетила нас терају на то … слике ..мириси.. звуци . укуси… још кад томе додамо нагоне и нашу слободну вољу.. ето ти проблема…. Међутим то је све дато од Творца … ми морамо да то .. осетимо .. видимо .. чујемо… доживимо емоцију у свим облицима… све то заједно даје пун колорит живота… Наше одлуке… наше емоције..наше мисли … терају нас на одређену врсту припадности и везаности …. За Човека који се вежу за правду..поштење ..морал … једини прави избор је родољубље , љубав према Србији и Србском народу … Међутим и та морална везаност после извесног времена покаже своју другу страну медаље….јавља се гнев ..огорченост …немоћ… бес
Смисао … Правда ….пуна и чиста љубав …. не добивају се у овом свету …. зато је овај свет само привид ..маја и опсена… Задовољштина се не добија овде и сад….
Драгане … то су понекад болна сазнања… руши се и нестаје екран нашег видљивог света…. осети се и нека мала тиха језа … нестаје свет пред тобом …. чак и своје најмилије посматраш другим очима…
То су све знаци да је човек пред вратима ПРОМЕНА… тек је сад уистину спреман за њу … остаје иза нас само ПРАЗНИНА…. отвара се нови Простор …. простор суштине ..смисла …љубави..
Престају све борбе..дилеме ..сукоби..празна и јалова размишљања…
Ми смо сада у новом Свету , Свету Богова, Свету вилинског и звезданог јата.

 

ТАЈНА ЗНАЊА БЕЛИХ УРА ПРЕУЗЕТА ИЗ ЛЕТОПИСА АКАШЕ

У Древних ВедСрба само су велики посвећеници, а то су они који су стекли иксуство свесног умирања и поновног рођења, могли приступити Реду Сунчевих ратника.

Тајинственим Обредима Посвећења смрти и поновног рођења, при пуној свесности и свести, руководили су Бели Ури, највиши Ред Духовника и Чаробњака у Ведских Белих Срба.

Међу најстаситијим и најбистријим младићима, између четрнаест и шеснаест година, бирани су они јуноше које би Видовити Ури видели као будуће изабране Сунчеве ратнике.

Такви би провели три године у тајинственим, од света скривеним, светим гајевима међу Белим Урима који су им предавали Знања и Мудрости Белих Богова.

Сваки је од тих младића, полазника илити ученика, имао свог Учитеља, Духовника и Водича који је био задужен за свестрани духовни, душевни, умни и телесни развој будућег Сунчевог ратника.

По навршетку треће године, ученик би, по правилу, бивао спреман за нешто што бисмо данас могли назвати Великим Испитом, илити Великом Матуром, а то је Тајинствени Обред свесне смрти и поновног рођења.

Тај Обред Тајинственог Посвећења свесне смрти и поновног рођења изгледао је, отприлике, овако:

Сабрали би се сви Бели Ури, сваки са својим учеником који је завршио трогодишње школовање – негде пред Светлиштем, унутар Тајинствених светих гајева – где би, путем јединствених техника праничног стомачног дисања (а то су у свету већ заборављене методе ведске дубоке хипнозе), сваки Бели Ур увео својега ученика у хипнотички космички (звездани) сан који ће трајати три дана и три ноћи.

За та три дана и те три ноћи, а то је време проведено у хипнотичком космичком сну, ученик би, преко Оностраног, примао Највиша Знања и Највише Мудрости Белих Богова, али истовремено је у њему Стари Човек умирао, како би, у јутро четвртог дана, иза космичког буђења, могао Нови Човек да се роди.

Морам и ово да напоменем.

Док би ученик боравио у космичком сну, његов Учитељ, Бели Ур, све време је у стању будности бдио над њим, чувајући га и проведећи кроз тајинствене Оностране – Светле и Тамне – Светове.

Без Учитеља, Духовника и Водича, ученик би могао да залута, да се изгуби и нестане у Оностраним Световима и, можда, никада више да се не пробуди из космичког сна, никада више да се не поврати у Свет Јава.

Када би се у јутро четвртог дана ученик пробудио иза космичког сна, то више није био Онај Стари Човек, трошан и смртан, већ Један Посве Нови Човек, са Знањем, Мудрошћу, Даровима и Моћима Белих Богова.

Он би одмах осетио да је у њему све божанско: и Душа, и Дух, и Свест, и Снага, те да није више Смртан, већ Безсамртан, да у њему нема одвећ никаквог страха од смрти, јер се у Оностраном срео лицем у лице са смрћу и, победио је!

Предање Белих Ура сведочи, како су Сунчеви ратници диљем Мидгард-земље били страх и трепет за све душмане и враге, те да није бивало земаљске силе која би их могла надвладати, а где год би се појавили, све би вражје војске у страху и паници бацале оружје, бежећи, још пре боја, главом без обзира.