Јасна Софија Косановић: ЈЕВТИМИЈЕ


ДУХОВНЕ НИЈАНСЕ

Дуго сам тражила смирење кроз молитву

ноћу, у очајању губила снагу,

молила се за твоје здравље, тражећи утјеху

само један час смирења

бојала сам се новог бола

Склад љубави између мене и тебе

ноћ тишине и смирења

Јевтимије, отимам мрву сна док бдијем над твојим узглављем

Захвална милости Божијој

јутром да молитва буде примљена код – Створитеља

Пришла ми је Пресвета Богородица

својом руком помиловала моју руку

(Не бој се! дијете је здраво, поклањам му живот до вјечности)

открила сам ти мајко срце своје

Само си ме кратко погледала

нека те милост прати његова

Јевтимије, пратим додир сунца на твојој кожи

радосно ти очи сјаје, хвала услишеној молитви

шапатом обраћам се милости Божијој…

Ивањско цвеће


picture-154-1.jpg

Седма тзв. иванданска обредна песма из прве Милојевићеве књиге певала се за време жетвених свечаности и у њој се наводе сви значајни богови који један до другог, у време најјачег сунца током године, преузимају цветни венац као симбол тог сунца, његовог рађања, јачања, највеће снаге, слабљења и умирања; годишњег циклуса уопште3. Осим тога што се набрајају богови, напомиње се неко њихово својство или чак и међусобно сродство: Иван (Купало) – мајка му је Сварога, отац стари Сварог, стриц Радгост, стрина Прпрша, брат Коледо… Дажбог је даждни, Велес товни, војин Перун, велики Јарило, силни Правид, Порева, светли Све(то)вид, млади Пољељ итд.
 
“Ивањско цвеће петрањско,
Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете.
Даје га силну Триглаву,
Триглаву светој тројици…“
 
У овој песми, Триглав је силан и састоји се од тројице. У њему једном садржана су три, која су божанске природе, и обрнуто: та три, “света“ – како каже песма, чине њега једног – Триглава. Триглав у себи носи троструку божанственост и отуда, што ће се видети и касније у свим наведеним песмама, уз њега увек стоји атрибут -“силни“.4
 
 
Александра Маринковић Обровски
ТРИГЛАВ
У СТАРИМ СРПСКИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА
И МОЛИТВАМА
 

Драган Симовић: Молим Ти се, Свароже!


Молим Ти се, Свароже,

Господе Трију Сунаца и Трију Светова,

да Својим Суштаствима и Дејствима

заштитиш и спасеш

Свој Звездани Род!

Да ниједан Бели Србин

и ниједна Бела Србкиња

не страда,

не тугује

и не пати

никада више

у Овоме Свету!

Или нас заштити и спаси у Овоме Свету

или нас узнеси са Овога Света

и насели у Својему

Ирију Златном!

Драган Симовић: Моји Галактички Преци


Лирски записи

P1200813

01

Срби су много што-шта преживели у својој стотину векова дугој повесници, али ова понижења, овај јад, ову духовну беду, овај стид и срам – неће преживети.

Ниједан народ у својој повесници није био тако понижен до скота, до последњег скота.

Оваква понижења могу да доживе, и преживе, само они који се више не рачунају у људе, не рачунају у словесне народе.

Са становишта духовне науке, са једног вишег ступња Свести, боље је да смо нестали, да смо заувек нестали са овога света, него што смо доживели сва та понижења.

Оно изабраних и одабраних Срба, оно расних и самосвесних Срба, знам, поуздано знам, неће преживети ова понижења Србства.

Одлазиће један по један, један за другим, или, пак, сви скупа, са овога света, а остаће само они Срби који у суштини, у бити, и нису Срби, већ само користе лажна србска имена, да би што више обрукали и понизили Србство.

Заиста, Србство је овога пута понижено и обрукано за сва времена.

После овога и неће више бити никаквога Србства на Земљи, већ ће опстати нешто што је ругање Србству, нешто што је спрдња са Србством.

 

02

Враћам се својим коренима, својим боговима и прецима, враћам се првобитном бићу звездане расе, враћам се прецима Стриборјанима, Хиперборејцима и ПраАријевцима, враћам се вери својих посвећених предака, јер са овим Србима који се ругају свему Србском, уистини, немам ничег заједничког, нити то може бити мој род, нити, пак, то јесте мој народ.

Не желим да ови лажни, да ови вештачки створени Срби брукају моје богове и моје претке који су и живели и умирали, и, опет, и умирали и живели држећи се Сварожнице, држећи се Галактичке Вертикале.

 

03

Ми смо од ПраВасељене, од Духа Стварања, од Свести, од Створитеља добили многе дарове, а један од тајинствених дарова јесте и тај, да смо ми кадри не само да мењамо и стварамо своју судбину, већ можемо – у својој стваралачкој машти, у сновима својим – да бирамо, да стварамо, и да обликујемо како своје потомке тако и своје претке.

 

04

Нека се свако од нас изјашњава како год пожели – јер свако од нас ствара своје претке – али, што се мојега бића и суштаства тиче, ја сам Стриборјанин, Хиперборејац, ПраАријевац, потомак посвећених божанских предака, који и данас живе у Галактичком Језгру и, који ми, све време, припомажу у овоме свету привида, варки и опсена.

 

05

Ови лажни и вештачки створени Срби нису моји Срби, нису Срби орлови и соколи, нису Срби летачи, већ су то пузавци и гмизавци који су Србство понизили до скота, до последњег скота.

Неће ме више ништа ни везивати ни повезивати са њима, нити у овоме свету нити у иним световима.

Кретаћу се усамљен као носорог, као степски вук, повезан са својим Галактичким Прецима, повезан Бесмртним Боговима.

 

06

Нека у овоме свету скончам као последњи просјак – јер сам међу овим лажним и вештачки створеним Србима одувек и живео као просјак (будући да су ме све време, од када знам за себе, вазда прогањали и кажњавали за све оно што сам, као песник, чинио за Србство) – али ћу до свршетка свог земаљског животног тока остати веран Светоме Завету својих Галактичких Предака.

 

Драган Симовић: У ВЕЛИКИМ ЈАТИМА ГАЛЕБОВИ ПРЕЛЕЋУ


Dragan-Simović-2

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

С вечери, у сутон, узлећу галебови са Дунава, и прелећу преко врта мојега за тиховање, звонећи и клицајући подно румених облака, на зелен-плаветном небу, на небу од тиркиза.

У јатима прелећу галебови, златно-румени и пурпурни од вечерње светлости Сунца на заласку, и њихов жубор и жамор, у висини, буди у мени праискону сету, а да не знам што!

У великим јататима галебови прелећу, правилно распоређени у клин и у стреле, извирући и наступајући из дубине, као војске небеске, на тиркизном бојном пољу што се унедоглед простире, по дубини и ширини, наизменице се смењујући од зачеља ка челу, и повлачећи се са чела према зачељу.

Све јато за јатом извире и навире, као да из валова Дунава узлећу јата и ројеви крилатих риба, што се, у трену, у галебове премећу, и чини се, као да нема конца и свршетка томе, као да ће јата сребрних, златних и пурпурних галебова, спрам румених зрака залазећег Сунца, вечито да извиру и навиру, све до свршетка света.

Док нада мном прелећу галебови, с вечери, у сутон зелен, ја их пратим и сазерцавам из бића сневајућег својега, у стању исконог тиховања, и на тренут ми се причини, да сам и сам галеб у бескрајном јату и мноштву галебова.

 

02

Са Дунава подухује вечерњи дашак, и у врховима крошања трепери, шуми и шушти жуто и румено лишће, што се откида са грана, а потом лепрша, лелуја и вијори укруг, описујући тајинствену завојницу тренутка, изван времена, у вечности.

Свежина вечери допире са Дунава, и пун Месец –

 огроман, румен и жут – изгрева понад тиркизног горја у даљини.

 

03

Некад ми се причини, да мој живот и није био стварност у овоме свету, већ да је неко, тајинствен и далек, сневао дивотан сан, у којему сам ја, само у том сну божанског сневача, тајносано живео.

Све што је било, па прошло, као да, уистини, и није било!

И чега год да се присетан, и чега год да се из времена минулог машим – све је као сан, као дашак вечерњи, што у трену наиђе и, у трену некамо мине.

 

04

Слобода је само у тренутку сневајућег стања.

Све док сневаш и машташ, дотле си и слободан!

А чим изиђеш из свог сневајућег бића, већ си упао у невидљиве замке овога света –

света у којему владају закони

нужности и принуде.

 

05

Сви у свету желе да те улове, да те приграбе и присвоје, за себе; да будеш њихов, да будеш свачији, а да никада не будеш свој.

Само снагом стваралачког бића и духа, можеш да се заштитиш и одбраниш од света.

Сваки други покушај бекства из света – завршиће се твојим поразом!

О колаборацији – Светлана Велмар – Јанковић


dru-nedic-MALA
 
„Сарађујем са онима који нас уништавају, јел’да? Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју н е у р а д и т и. Да ли би моја смрт или моје заточеништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или на Пагу? Спасиће их, можда и парадоксално такозвана моја издаја и спасава их неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот то допусти – али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна вилајета?“ Дејан Медаковић у књизи „Ефемерис“ књига II (Хроника једне породице) на страни 30 наводи: Полуде ови Србијанци од наших избегличких брига. Сви овде траже правду, притисли Србију са својим очајем, као да не виде и њен властити безизлаз. Неко овде мора да сачува јасну главу или ћемо пропасти сви заједно. Могу да замислим како је јадном генералу Недићу. Пригњечили га са свих страна, а помоћ никаква, нико неће да се жртвује, јер је свима јасан исход рата. Неће људи да се компромитују, али желе и очекују да им туђа жртва буде од користи. Ако се истини погледа у очи, да није било генерала Недића где би смо ми Срби из Хрватске нашли уточиште и заклон. Стављене ван закона, сви би нас убијали као зечеве“.
На стр. 144 „Једном приликом, свеједно којом, генерал Милан Недић рекао је Адаму Прибичевићу, који је као што знате био на другој страни: Лако је дати живот за Отаџбину, јер то боли секунд два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја ‘издаја’.“
Пре него се и помисли да се да суд о ђенералу Недићу, подсетимо се на детаље плана израђеног по Хитлеровој наредби: Србију испразнити и у њу населити околне народе – немачке савезнике. Становништво преселити у окупиране просторе Совјетске Русије. Градове у Србији, приликом реализације пројекта, потпуно опколити, извршити претресање, кварт по кварт, улица по улица, кућа по кућа. Поступити као у Шапцу. Ко не може да иде ликвидирати на лицу места. Zealter R. Roberts: „Tito, Mihailović and the allies 1941 1945“ стр 258; „Дабоме, док је Квислинг утирао пут окупације своје домовине, док је Јосип Броз утирао пут бољшевизације Балкана (сарађујући при том и са Немцима и са Италијанима, све до краја рата), Милан Недић је сарађивао са окупатором да би утирао сузе и умањио страховите и непотребне жртве српског народа у једном туђем рату, у који је био увучен против својих сопствених интереса.“
Позната новинаркa Ruth Mitchell, рођена сестра чувеног америчког генерала „Billy“ Mitchell-а у свом чланку објављеном у лондонском листу Дејли мејл од 7 маја 1947 пише;“постоје необориви докази да Милан Недић није колаборатор у смислу једног Квислинга Лавала или Чак Петена. Приликом честих конференција нацистичких вођа са својим сателитским, политичким и војним вођама Недићево име није било споменуто.“ Да не набрајам даље, навешћу само имена: Немачки социолог Johann Wusct, професор славистике на универзитету у Грацу – др. Јозеф Матл, Др. инж Херман Нојбахер посебни Хитлеров изасланик за окупирана подручја Балкана -мемоари Sonder- auftrag Sudost, Ладислав Хори, Мартин Бросат, Касе (немачки посланик у Загребу) и многи други употпуњују слику о Недићу као човеку, као патриоти, као најзаслузнијем субјекту за спас Срба у II свј. рату.
Американци су изручили ђенерала Недића, мучен је и убијен у затвору, а затим бачен кроз прозор са трећег спрата. Никако није било у интересу комунистичком режиму да се такав сведок појави на Нирберском процесу. Предлог Деклатације о рехабилитацији ђенерала Милана Ђ. Недића коју су потписали посланици у Скупштини Србије 13. маја 1992 год.: др. Војислав Недељковић, Слободан Ракитић, Влатко Вуковић и Милан Миковић: Ђенерал Милан Ђ. Недић, председник Владе националног спаса Србије од 1941 до 1944 године, заслужан је за спас милион људских живота (искључиво Срба). Ђенерал Милан Ђ. Недић је жртвовао не само себе, свој живот него и своју част за спас Србије. Ђенерал Милан Ђ. Недић никада није био, нити може бити издајник народни, каквим га прогласише комунисти. Ђенерал Милан Ђ. Недић није издао народ, веру, истину или српску традицију, комунисте ионако издати није могао јер је њихов непријатељ одувек био. Као што је Свети Сава од стране Српске Православне Цркве проглашен духовним оцем свих Срба, тако је и ђенерал Милан Ђ. Недић од стране српског народа проглашен „Српском мајком“ и „Оцем Отаџбине“. Због бесмртног дела које је учинио на очувању српства, крајње је време да се са његовог имена скине жиг издајника народног,и да буде проглашен за једног од највећих српских синова, јер у величанственој загробној војсци Србије, армијском ђенералу Милану Ђ. Недићу припада једна од челних позиција.
Преузето из књиге:  „Лагум“ Светлане Велмар – Јанковић, стр. 43.

Русаљке


Witold_Pruszkowski-Rusalki.jpg
“Празник Рузалија имађаше незнабожачки карактер. По Миклошићу црква га је осудила, и Русаљке би биле постале персонификација овога празника. Народна пак етимологија (русло, поток, ток воде) довела би их нарочито у везу са култусом водама. Гомила празничних имена постала су, као што се зна, од легендарних лица. Нпр. Beffania код Италијана (код Француза је у народној машти Бадњи Дан идентификован са малим Исусом); Света Среда, Света Петка, Св. Недеља код православних Словена.
Милићевић наводи у својој „Краљевини Србији“ (стр. 25), да у околини Ниша, изнад села Гор. Матејеваца, на брду Метоху, има једна стара црква у развалинама. На његово питање: како се зове ова црква, сељаци му одговоре:
„Света Богородица Русалија.
– Богородице Русалије нема, брате!
– А оно ће бити св. Тројица Русалија, рече сељак.
У источним нашим крајевима народ тројичину недељу зове још и Русална недеља.“[242]
У Бугарској се находе на разним местима Русалскиа гробишта. То је можда успомена на крваве борбе које су пратиле сваки незнабожачки празник Росалија.
Ма ког да су порекла Русаљке играју у руском фолклору знатну улогу.[243] Њихово је име очевидно заменило име вила. Као и виле оне живе по води, пољима и шумама. Народ их се боји, особито недеље после Духова. У неким пределима њихов се култус везује за култус мртвих. Верује се, да су то душе девојака умрлих пре венчања.
Чеси, Пољаци, Срби и Лужичани знају такође и за Нојаде или водене Нимфе. Чешка Козмина хроника приповеда (I. 4), да је легендарна принцеза Тета научила народ да обожава Ореаде, Дриаде, Хамадриаде. Још и данас се каже: „Multi villani pel pagani, hic latices, seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus, sive collibus litat, aliumquae ipsa fecit ydola surda et muta rogat et orat ut domum suam et se ipsum regant“. У почетку III књ. Козма алузира још и на сељаке који о Св. Тројицама: „offerantes libamina super fontes mactabant victimas“. Ово је заиста прави празник Розалије.
Чешки сељак данас зна за Vodni Panny. ili Ženy; Словак зна за Vodopanenky. Оне станују под водом у кристалним дворовима. Каткада излазе из својих станова, да учествују у забавама младежи. У Лужици их зову Wodne jugfry (од немачког jungfrau).
У Пољској оне вуку несмотрене у водене дубине. И њих зову Bogunki (богињице). Онај ко из узме за жену зове се Boginiarz.[244]
У Чешкој и Моравској зову их још Nemodliki (ne – не; modliti – молити). Оне кажњавају децу, која се не моле Богу, одвлаче младиће у водене дубине, и приморавају их да их узму за жену.“
Луј Леже, Словенска митологија (Louis Leger, La Mythologie Slave, 1901)

 

Драган Симовић: ЧОВЕКОВ УСУД


Човек је најтужније, најнесрећније, најрањивије и најстрадалније биће у свеколикој Васељени.

Сва бића која су или испод или изнад Човека бивају у знатно  повољнијем положају од Њега.

Кроз језгро и сушт Човека, кроз Његову унутарњу призму, прелама се васколика Васељена.

Трагедија Васељене јесте трагедија Човека, и обрнуто: трагедија Човека јесте трагедија Васељене.

Већ тисућлећима и еонима Човек пати само зато што је Човек.

Човекова патња, после свих тисућлећа и еона патње, постала је крајње бесмислена.

Изгубила је сваки Смисао и сваку Сврху.

Дошао је Звездани Тренутак Вечности када се мора догодити нешто веома битно и сушто у самој Васељени: или ће Човек узрасти међу Богове, или ће заувек нестати, али нестати без трага и помена!

Драган Симовић: ПОГОДА И НЕПОГОДА


 

dragan simovic 

Још сам се у раној младости питао, како то да сви ведски народи имају изразе, имају појмове, имају речи које разликују Време од времена, онодно, земаљско Време, као земаљски животни ток и про-ток (овом прилкиком нећемо говорити о Космичком Времену!) од времена у смсилу временских прилика, а да само ВедСрби, чији је Језик Мајка свих језика, немају истородне или истоветне појмове и речи?!

Тек сам доцније, студирајући светску књижевност и истражујући древне језике, открио да све те појмове и речи имамо и ми, и то много лепше и сликовитије од других језика, само да је у нас (што се потирања и затирања СамоБитности наше тиче!) све то, из сада нам добро знаних разлога, негде, намерно и са сврхом, скрајнуто и потиснуто.

Имамо дивотну ведсрбску реч за временске прилике (коју уопште не користимо!), а то је Погода!

Будући да ми реч Погода уопште не употребљавамо, отуда злонамерни западни филолози и језикословци говоре како наш Језик није Древан Језик, јер, да је Древан Језик онда бисмо и ми били Древан Народ, а то значи да бисмо имали појам који одсликава и изражава временске прилике, нешто са чиме смо се  срели још у ПраИскони!

Реч Погода (а та реч је морала настати још пре стотину векова!) користимо само (понекад) у негативном (опречном и одречном) значењу, у смислу не-Погода илити непогода.

Наравно да наши вајни филолози и лингвисти (језикословци) намерно раде на брисању управо оних појмова и речи које сведоче о нашој Древности, о нашој Старини, да би нас пред западним светом представили као млад Народ, који је пре десетак векова, из неких Недођија, ко зна каквим чудом, слетео на Балкан!

Сваком оном ко размишља о Језику, ко познаје Биће Језика, јасно је, да испред НеПогоде стоји Погода; јер не може постојати последица без узрока; не може бити  нечег одричног без нечег потврдног!

Толико о Бићу Језика.

А сада о Погоди, или боље рећи о НеПогоди, о нечему што нам се дешава ових дана, овога пролећа.

Наши су вековни душмани наумили да нас овога лета посве ојаде, да нам униште све усеве, све животне плодове, све биљке и воћке, те да нас, као просјаке, на колена баце.

Погодом на Земљи последњих година управља Империја Зла, која је наумила да све слободне и слободољубиве народе, милом или силом, сјави у евроунијатске оборе и торове.

Градоносни облаци (рецимо то јасно и гласно!), који су ових дана, ових недеља, ојадили Србију, усмеравани су из центара моћи Империје Зла, која поседује ариманско-фаустовско-луциферску технологију за уништење свега лепог и племенитог, па и самог Живота, на Мајци Земљи.

Само неосвешћен и необавештен човек може још да поверује, да су ове не-погоде од Природе, да су саобразне са Мајком Природом, односно, да су природна појава!

Империјала Зла ради из дана у дан, из часа у час (без престанка и предаха!), на затирању и потирању људскога рода.

Али, наша је света дужност да се боримо противу Зла, да се боримо за Живот са сврхом и смислом!

Сви словесни и слободољубиви народи морају да се удруже и уједине (већ данас, већ овога часа!) у борби против Империје Зла.

Радмила Бојић: Пшеничице, ситно семе!


Пшеничице, ситно семе!
Ах, мој драги, слатко име…. 
Где има, ту и прелива!
Док је жетва путеви сеоски су Птицодроми
јер птице слећу на њих,
на трпезу своју пуну пшенице белице
синоћ исцуреле из слабо ушушкане тракторске приколице
нашег комшије Стеве….
Исцуреле на Радост сеоских голубова,
врабаца, косова, гавранова, чворака, птица ластавица… 
Чим је свануло
Гозба је почела!
Хеј, Господе,
подај Стеви још родније њиве…  
Нека има!
Нек прелива… за човека и за птицу,
и за све што створио си,
што складно расте и развија се
по Твојој мери…
по мери Творца