Оправља се војевода Јанко,
Оправља се на Косово равно,
И он води Секулу нећака;
Ал’ беседе сестре Секулине:
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Ти не води Секулу нећака,
„Секула је јошт нејако дете,
„Да Секула не изгуби главу:
„Секула је јединац у мајке.“
Кад Секула речи разабрао,
Љутито је Јанку говорио.
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Ти не слушај моје миле сеје,
„Већ ме води на Косово равно.“
Оде Јанко на Косово равно
И одведе Секулу нећака.
Кад су били код Кучева града,
Код Кучева и код Браничева,
Кучевкиње бело платно беле,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Беседи им војевода Јанко:
„Ој Бога вам, Кучевкиње младе,
„Кучевкиње и Браничевкиње!
„Дајте мени три аршина платна,
„Да окрпим белога шатора,
„Даћу вама три дуката жута.“
Ал’ беседе Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње:
„Војевода Сибињанин-Јанко!
„Дај ти нама Секулу нећака,
„Даћемо ти три шатора платна.“
Беседи им војвода Јанко:
„Не дам вама Секуле нећака
„За Кучево ни за Браничево.“
Кад то рече војевода Јанко,
Расрде се Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Па беседе војеводи Јанку:
„Кад нам не даш Секуле нећака,
„Не дамо ти три аршина платна,
„Већ га води на Косово равно,
„Па га подај црним гавранов’ма,
„Нек му они црне очи пију,
„Очи пију, бело лице грде.“
Оде Јанко на Косово равно.
Кад стигоше на Косово равно,
Разапеше те беле шаторе,
Пак беседи војевода Јанко:
„Сад на ноге, моји соколови,
„Те чувајте страже од Турака,
„А ја идем санак боравити.“
Секула је Јанку беседио:
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Сад ти идеш санак боравити,
„А ја идем у тај Турски табор,
„Створићу се змијом шестокрилом,
„Донећу ти цара честитога
„У зубима, кано и сокола:
„Кад устанеш, ујко и за санка,
„Немој дати умље за безумље:
„Ти не стрељај змију шестокрилу,
„Већ ти стрељај сивога сокола.“
Оде Јанко санак боравити,
А Секула у тај Турски табор,
Створио се змијом шестокрилом
И донео цара честитога
У зубима, кано и сокола,
Шњиме паде Јанку на шатора,
Сви јунаци виком повикаше:
„Зло си лег’о, војевода Јанко!
„Зло си лег’о, а горе устао!
„Какво чудо на шатору твоме!“
Ђипи Јанко на ноге јуначке,
Па оп узе ту злаћену стрелу,
Па он мисли, на једно се смисли:
„Зашт’ да стрељам сивога сокола,
„Кад сам и сам рода соколова?
„Волим стрељат’ змију шестокрилу.“
Запе стрелу за златну тетиву,
Па он стреља змију шестокрилу,
Писну змија, упусти сокола,
Змија паде на зелену траву,
А соко се диже под облаке,
Па одлети у тај Турски табор.
Кад то виде војевода Јанко,
Од љутине цикну, као гуја,
Ал’ беседи Секула нећаче:
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Нисам ли ти лепо говорио
„Кад си пош’о санак боравити,
„Да не дајеш умље за безумље,
„Да не стрељаш змију шестокрилу,
„Већ да стрељаш сивога сокола?“
Пита њега војевода Јанко:
„Слатко дете, Секула нећаче!
„Можеш ли ми ране преболети?“ –
„Ујко Јанко, немерено благо,
„Не могу ти ране преболети:
„Већ кад мени судни часак дође,
„Укопај ме на друму широку,
„Да с’ наслушам трупка от коњица
„И јаука од добри јунака.“
То изусти, па душу испусти.

Ускликом “Здраво да си осветниче Косова!“ вековима је у Србији, у време после пада под турску власт и губљења Косова /1389/, колевке наше средњевековне царевине, поздрављано рођење мушког потомка.

Пошто се жена породи и на свет донесе здраво мушко дете – наследника и могућег будућег ослободиоца – поздрави га узвиком:
“Здраво да си осветниче Косова!“

О овом обичају нашег народа први пут сам чула пре неколико година из једног интервјуа који је наш познати историчар уметности Тамара Огњевић дала за Националну телевизију Србије.

У овом усклику садржана је сва женска туга због губитка Косова и изгинућа огромног дела српске мушке популације; али и сва нада да ће једног тренутка, ко зна ког, и захваљујући једном Србину, ко зна ком, ова страшна неправда бити исправљена. Нада је полагана у свакога, јер ко ће знати путеве судбине…

А.М.О. (Житомисла)
17. љути /сечко/ 7516.

ИЗВОР: http://www.svevlad.org.rs/predanje_files/osvetnik_kosova.html