Словенка Марић – БЛАГОСТ


Ближњима

Можда је боље тако,

обичним речима прићи камену, води и ватри.

И онако ништа у песму се не да.

И онако ништа се не одгонета, ни горе, ни овде,

ни толико барем да знаш

шта то пустоши близину између две душе,

а некмоли више.

На почетку била реч, која ли је,

и крв и Божја уста смо изболи,

од недослуха, од ћутања, од речи оболели.

До црног са лудилом звезда, омамом изгибељи.

Напокон, нашла си ме моја благости.

Благ је овај дан

над добром земљом коју смо сатрли.

Време је и било. Обичним речима назвати све.

И кад смо говорили, све смо прећутали,

у соју нам тако,

по оцу, по мајци, по браћи, по сестрама.

Горки и сами једни с другима

црно ткиво у беле крпе завијали,

за мачкама, за божјацима, за туђим жалили,

а своје ћутали.

Једино мајка говорила о мртвима и плакала пред свима.

И онако све смо знали, кажеш ми благости.

Велим ти, можда смо ружни одвише тужни

те нас ни једна лепота на ране не привија.

Можда језик не знамо, говоримо и ћутимо у невреме.

Стоглаве су речи.

Апостоли себељубни исповедају љубав,

фарисеји тумаче свете књиге.

Са ким ћемо.

Коме рећи другу страну привида

где заборављена боли чиста и светла вода Јордан,

она која је већ једном спрала свет.

Учиш ме, благости.

Велики је неспоразум, васељенски,

а крхко људско, нико ни до кога.

Кажем, пријатеље чекали, нису дошли,

а болесна ноћ за сламку се држала.

Драгости, милосрђе тумачиш, можда су и они чекали.

Омразом затичу нас из потаје, велиш њима је горе.

Зло нам се унутра свија, велиш добро се збунило.

Варали смо и чарали, човечјем надевали Божје име,

ако је по љубави, велиш, исто је.

Боље је тако, обичним речима без жестине

прићи камену, води и ватри.

Дан је овај ко млеко.

Располућено црно чека. Нека га.

Нађох те благости, моја добра светлости.

-збирка песама ,,Пејсажи у огледалима,,

Верица Стојиљковић – Вечност


Кад заћути талас и утихне река и задрема планина,

Кад је камен у трену мира, између удаха и издаха,

И кад лист са листом не збори, већ се само гледа

Када с неба  стигне нека милина, тиха

Стопи се тад у једно, тело дух и душа,  моја, твоја,

И осет постане нема тишина непрегледна!

И светови се слију, у један,  цели вазда,

Што нема краја ни почетка.

У том трену, кратком и вечност дугом,

Само топлина,  радости чудне без краја,

Осетиш да стапа све,  и да део си цвета,

И тог камена, и да цела си планина, и

Део си таласа, и листа, и да звезда си

Сјајна, и сребрна, и златна, и да душа ти

Растопљена сва у дуге живим бојама!

Колико љубави, о Господе драги, у зрнима

Твојим љубљеним  – сада!

Драган Симовић: НОЋИ ПУНОГА МЕСЕЦА


Запљусне ме,

тако изненада и ниоткуда –

у ноћима пунога Месеца –

 нека праискона туга,

 дубока и тешка,

која ме напросто ломи,

разједа и сатире,

 чинећи ме мрачним,

шутљивим и мрзовољним,

 а,

истовремено,

 посве слабашним

  и крхким,

те рањивим

и,

 до суза

очајним и бедним.  

У таквим тренуцима,

као што је овај,

искрено пожелим

да ме нигде нема!

(Пред поноћ у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетиосмог.)

Милорад Максимовић – Промена се никад не мења


 

Каже се да је једина ствар или појава која је увек

 константна – промена.

То је „кон“ или „закон“ постојања.

.

Промена или још прецизније речено – кретање.

Све око тебе се креће, све око мене се креће. Унутра

и споља, мало и велико. Атом и Галаксија.

.

Спирала живота, овојница која се оваја или увија око

своје осе али никада на истом нивоу већ увек навише.

Чак и када се чини да све пропада, овојница се креће.

.

То је неминовност живота. Никада не стаје и нема

краја. Парадокс може постојати само у умовима који

још нису досегли тај праг знања али чак и они који

теже уништењу живота су део истог.

.

Сама чињеница да су живи говори истину. Ништа

никада не нестаје. Само оде на виши ниво…а ту га

онда не види онај ко није на том нивоу.

.

Зар нисмо у основној школи учили да енергија не

може да нестане него само да промени стање? Зар се

не сећамо основе?

.

А она је свеприсутна стварност.

Ако неко оде од нас било где и на било које време, ми

више не видимо ту особу.

Али она није нестала. Када се врати она доноси нове

квалитативне информације или још суштаственије

речено, она доноси нове разине искуства у ма којој

сфери.

.

Никада нико није исти. То је ток живота.

.

Као цивилизација, ми идемо одређеним путем. Као

појединци такође. Планета иде својим космичким

стазама као и све око ње.

.

Наш род такође иде путем напретка и развија се ка

слави неизрецивој у космичким размерама. То се не

види ако се гледа на овом нивоу. Али ко има очи да

види следећи ниво изнад, увиђа где неминовно иде

Род.

.

Ово није разлог ни за тугу ни за радост. Нити изливе

емоција. Овде су потребна осећања тананих титраја

свег живота око нас.

Говора звезда кроз песме и стихове светих душа.

Поема удаљених ројева Звезда и планета…

Љуљушкања Љиљана на поветарцу и хука Брезиног

лишћа док плеше са ветром.

.

Суза свих који пате и који се смеју…

.

Ово је разлог за свети мир који превазилази тренутни

разум и схватање.

.

Свако од нас бар на један трен у животу осети у себи

тај тренутак вечности…Када гледа очима Творца. Тада

је све јасно. Тада је мир и радост. Тада се воли.

.

И тада се разуме зашто се промена никада не мења а

увек је новорођена.

 

.

ZvezdaRod: ЗвездаРод

http://www.zvezdarod.com/

 

Душица Милосављевић – Бели крин


Певала сам данас

белом крину

арију светлу

и гле,

златни прах се вину

и   распростре свуда по

свету!

.

Мирис се етром поје

златним нитима везен

у основи сребрне боје

дивотан светлосни

дезен!

.

Певала сам данас

белом крину

арију светлу

да светлосни мирисни

пламен

засја свуда по етру!

 

Диван светлопис наш,

од Творца драг нам

знамен, нек сија

постојањем свето,

безсмртни Свети

пламен, да оваплоти

се постојањем и душу

сваку да греје, да

прочисти је и чува у

њој љубав да сеје!

.

Дивним семеном етра

речи и суштине, нека

на крилима ветра свако

слово се вине,

нека засја срце што

ове силнице слуша,

нека свето се уздигне

у светлост свака

душа!

Драган Симовић: Док шетам банатским пољима…


Некада,

док шетам банатским пољима

 у вечерњим часима,

 без сврхе и циља,

као последњи песник скитница,

 пожелим да се стопим са Природом,

 да се посве слијем и сјединим

 са планатема, звездама и сунцима,

са свеколиком Васељеном,

 те да Ја престанем бити Ја,

 да ме Има и Нема,

да сам Све и Ништа,

 у исти мах,

да сам Никоји и Ничији.

Драган Симовић: Овај садањи тренутак


Сваки тренутак

у нашим животима

јесте управо овај садањи тренутак.

Нема ниједног тренутка

 ни пре ни после

 овог садањег тренутка!

Када тако живимо,

 онда се истински радујемо животу,

 свеједно да ли имамо двадесет

или осамдесет година.

Вечност није ништа друго

до будност и свесност

 овог садањег тренутка!

Раданска Вила: Пут се чисти и прави за све душе светле!


Здраво Живо Вилењаче!

Дивоте ствараш, дарујеш…

Благословен нам био одувек и заувек!

Пуно се радујемо теби и душа те љуби у Творцу! Читам твоје красоте, и потврђујеш ми пуно тога својим светлим записима, и ја теби дајем подршку у тачности истине.

Рођење одозго је баш све онако како си написао, процес који траје ( Творчев завет Род свети  срцем пољубио и сам себе поново у љубави ородио)…

Рађамо се на Земљи (једном), да би се други пут поново духовно ородили са Творцем у Истини, и били ближи Њему.

Када ови орођени и препорођени коначно успоставе (васкрсну) Законе Васељене,биће много лакше, лепше, једноставније и, све искреније. Живо Знање Творца Биће Будно у свему; пут се чисти и прави за све душе светле!

Здравља светлим мислима и сновима твојим, наш Бели Србине!

Само напред и  навише пут Светлости Творца

и Љубави Будне!

Драган Симовић: Ма шта год да те снађе…


Ма шта год да те снађе,

 ма какве год да су околности

 у којима обитаваш,

увек се потруди

 да нађеш сврху и смисао свог постојања,

сврху и смисао свог живот и живљења,

 јер,

кад то изгубиш,

 тада си све изгубио.

Дајана Лазаревић – Марко Краљевић и Вила Равијојла


Расплетене косе лети Романијом.
Ако пљесне дланове, зачује се гром.
Кад рану додирне, сама се исцели,
Ако ли шенлучи, цела гора јечи.
Киша би падала кад би тужна била,
И зима би дошла када би уснила.
Са њених усана и пчела би пила-
Она је цвет горе-Равијојла Вила.
Кожа јој је нежна као морска пена,
Њена дуга коса пала на колена.
Вито јој је тело окупала Дрина,
Па је краси бела, дугачка хаљина.
Колико је нежна, толико је груба:
Кад замахне руком, пресече три дуба!
Зачас камени мост почне да се гиба,
А очима коње као бичем шиба.
Дала је заклетву да главу одсече
Оном ко је види да купа се увече.
А сваком живом створу срце залупа
На мисао да се бела вила купа.
Но, ипак нико није довољно кадар,
Нико толико није безумно храбар,
Нико није луд да судбу своју чарка,
Нико сем јунака Краљевића Марка!
Спремила се Вила да пође на реку,
Спремио се Марко да посматра реку.
Вила паше сабљу као опомену,
Марко своју баца у истоме трену.
Што се више Вила у воду одмиче,
Краљевић се Марко све ближе примиче.
Јер Марко то зна, као и бела зора,
Да њему та Вила жена бити мора.
Приметила Вила да се крије неко,
Осетила мирис да није далеко;
Љуто цикну, скочи, на земљицу крочи,
Рече: „Ако смеш, изађи ми пред очи!“
Делија Марко што посеко је многе,
Пред њеном лепотом изгубио ноге.
Но, брзо се прибра, па је стао смело,
Прислонила му је мач под грло бело.
„Бела Вило, моје намере су часне,
А твоје су, видим, по мене опасне!
Почуј моје речи и не буди груба-
Хоћеш ли ти бити моја верна љуба?“
Размослила Вила, па му онда рече:
„Љубав или живот… Шта је теби прече?“
Чудно се осмехну, погледа у страну:
„Твоја сам, ако ме раниш на мегдану!“
Како мегдан деле Вила и делија?
Где би ногом стали, ни Сунце не сија!
Јер сваки се знак преломи ко копље,
Пребијене сабље падају к`о снопље!
Но, ипак Марко искусни мегданџија,
Који се ником не либи, не савија,
Избеже чаролију вилинског соја,
Стеже је, упита: „Јеси ли сад моја?“
„Ишчупај ми крила“, рече Бела Вила,
„Јер никад к`о Вила твоја не бих била!
Знаш шта су увек причале српске баке-
Причале да виле не љубе јунаке!“
Пошао је Марко руком за крилима,
Задрхтао као да га сече зима.
Он је пусти, рече: „Мораш то да схватиш,
Када неког волиш, не желиш да га патиш!“
Марко је јунак добијао мегдане,
Због слободе није марио за ране.
На свом коњу Шарцу, са очевом сабљом,
Од њега није био јачи ни сам гром.
А Равијојла, његова добра вила,
И она се тад у њега заљубила.
Кад се сме и не сме уз њега је била,
Ширила је над њим заштитнички крила.
Вила лети гором, Марко коња јаше,
Вила сабљу паше, Марко сабљу паше.
Да поделе љубав никад нису смели,
Али су се верно и много волели!

 

-фотографија ауторке-