Сеоско двориште. Предвече, када летња врућина полако јењава, однекуд пирка ветрић, покоји комарац пролети. За округлим баштенским столом седимо, причамо и сумирамо урађено протеклог дана. Прича почиње неприметно да се претаче у причу из прошлости. Уочи неког свеца упозоравамо једна другу, да се тог дана не ради.
И онда лагано, ко сањивим баршунастим гласом, почиње свој говор душе, једна од нас.
„Никада пре, до тог дана и добро упамћеног датума, нисам веровала у нешто онострано, нити у вишу силу, нити сам размишљала о постојању „нечега“. Додуше, виђала сам да баке, повезане у своје црне мараме, одлазе у цркву, тихо, недељом или празницима, виђала сам обичаје и то све сврставала у народна веровања и етно, колорит и традицију једног народа.
Отац је мој рано остао без своје мајке, а деда се морао оженити по други пут, јер му вољена супруга остави шесторо деце. Морао је неко, да брине о њима… и тако ожени се женом која је путем Карпата побегла из Русије, бежећи из ледених дана и смрзнутих вечери хладне брвнаре, бежећи од пустих остава и празних тањира. Но, и на овим просторима је, у то време глад крупним очима пратила сваку закрпу сиромаштва. Дакле, није било пуно времена, ни помисли о посебном неговању традиције. Радило се. Онако како су сви скромно могли да се томе посвете, тако су и моји могли.
Истини за вољу, мајка је моја сваки Божић обележавала, како онај у децембру, тако и овај у јануару… ваљало се, не сме се заборавити… За сваки Ускрс је исто било обележено, опет по могућству. Није то било необично, јер у Банату па и шире у Војводини – то је било уобичајено. И сви су се слагали. А ми, деца, уживали смо, ма како скромно, али било је дупло – прво прославимо код комшија, па онда кад дође време и у својој кући. Мене је само касније мало збуњивало то, да се за исти догађај – јер ако се догодио, морао је бити на исти датум – узимају два датума, те не знах који је прави…
Но, није ме то много ни мучило.
Прихватала сам то што раде моје другарице, да се помоле, прекрсте, ишла сам са њима и у цркву, понекад… кажем прихватала сам и ништа нисам имала против – као и сви из мог окружења, то ми уопште није сметало. Ал, негде у себи сам се и чудила, шта то оне раде, не видевши њихову дубоку и искрену веру у то што раде. Мени бејаху друге друге молитве знане, молитве вилинског језика, које нико други разумео није.
Прођоше године, удадоше се моје другарице, комшинице, познанице. Свака оде својим путем. Све то живот носи. Одох и ја, ко што знате, прво у један па у други град.
Ноћ, уочи рођења мог сина, поче да ми доноси знамења.
Лето, врућина, оморина, она ноћна, када не можеш ни да спаваш. Тек што прође поноћ, засветлуцаше на супротном зиду собе, негде у висини трећине зида, на полици, три мала светла, као да анђелчићи, чија су тела обасјана тананим златасто – плаветним сјајем, машу крилашцима одржавајући се у простору, а са крила им трепери златна светлост. „Преуморна сам“, – помислих – а још једна ми мисао брзином муње, пролете главом, као да ми ју је неко послао – „Биће опет дечак“.
И нешто крену наопако, мучни тренуци – тек по дечака је све добро прошло, мене оставише за још један захват… и више се ничега не сећам. Ни сале, ни људи у белим униформама, ни било чега овоземаљског, само обитавања у неком одељку, стерилном, сребрно – белом, превише мирном, музика однекуд, милује космичком љубави, предивни умирујући умилни и чаробни звуци и као да у ствари и није музика него пој најдивнијих плаветних анђела, који нежно певају успаванку мојој души.
Лебдим.
И нисам то ја, то је само моја свест, бестелесна сам, ослобођена, нешто најлепше. Вековима бих могла тако, да лебдим, без икаквог знања о земаљском злу, о лошим људима. Насупрот мени има још таквих одељака, и видим бестелесним очима све њих тамо, како се купају у бљештавој светлости, која ипак не засењује очи, у сваком одељку по једна душа. Ја, као да гледам са јужне стране, па сасвим десно, а тамо на североистоку указа ми се Светлосно биће прелепо, препуно љубави и топлине и ја смедох да га погледам. Некако умом ил’ чаробним збивањем, без речи, разумех, да морам да сиђем.
О, како нисам била вољна да послушам, о, како се цела моја бит бунила исказаном. „Не, не, не могу, нећу, не желим… ох, зашто, када сам коначно слободна“.
Опирем се.
Овде ми је прелепо, не терај ме тамо.
Не и опет не, буни се моје Биће, не сапињи ме опет у тело.
А онда благо, анђеоски мирним трептајима спознах, да морам да се вратим, просто ме обавеже ово Светлосно биће наредбодавно, а ипак тако нежно, као сребрним нитима живота што људе везује, свеза ми расплинутост те схватих да тамо, доле, имам задатак, да не могу без мене два мала анђела…
Невољно кренух, ал’ ко да сам у неки оклоп ушла, скучен и мали. Тесно, ко затворска ћелија. И сама себи страшно деловах, када шаку сопствену угледах – „Боже, како ћу оваква међу људе?“, летела је мисао, истовремено отварајући очи, при чему, неки број на руци угледах – трудим се да га запамтим, питајући се, какав је то број. Разабирам полако околину, глас жене која је била присутна, чује се као из даљине – „Како сте, мислили смо да смо Вас изгубили.“
Међу јавом и међ’ сном, ни тамо и вамо, кугла која тамо бејаше на поду, сада се изврну у светиљку што виси на плафону. Чују се звуци, шушти тканина униформи, неко гура колица, звук кломпи, жамор, ужурбаност. –„Како сте?“-понавља жена, сада већ разабирам стварност, од опијата отежаног језика, још неспособна да разликујем будност од тек доживљеног и преплићући језиком – „Била сам ван времена, у васиони“, одговарам.
Још увек омамљену, вози ме сестра задужена за мене, у болничку собу. Попуцалих капилара под оком, у облику звезде, чудног лепљивог зноја на лицу, легох у кревет. Видевши ме онакву, жене из моје собе показаше дивљење за срчаност моју – Види је, фалична а и она је пожелела дете. Да, то су мислиле, да сам јадна, признаше ми, тек када су виделе мој опоравак.
Датума и дана се одлично сећам.
Дуго сам ћутала о свему, мислећи да ме људи неће разумети, ако то испричам, те бејах мирна кријући своју тајну… Мајка ми опрезно рече да је баш тог дана био Спасовдан.
И мало по мало измени се моје мишљење о животу, прапочецима, бивствовању. Из корена ми се промени мишљење, о задатку живљења, нас обичних људи. О онима, који се боре за мир у свету и онима који потпирују ратове, .о онима који се боре за човечанство, против глади, жеђи, све до оних који отимају туђу међу ил’ имања, почех да размишљам о задацима душе, о околини, о свему…“ – полугласом заврши жена.
Немо смо седеле, замишљене, ћутале. Размишљасмо, као да смо и саме доживеле те тренутке, а нисмо имале храбрости, да то поделимо, дивећи се њој, која је то тако с лакоћом, јасно и отворено све испричала.
Још само уздах се оте жени, ко да јој је коначно камен са срца пао, или се барем на све нас присутне поделио.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 