Видим Те,

Љубави Љубави моје

из једног Живота

 у Будућности догођеног,

 давно,

 како Лепотом,

 Милином

и Дивотом испуњена

 сијаш

међу удаљеним Звездама и Сунцима,

како Љубављу својом

која је вечно млада,

и која никада не умире,

 озарујеш Нову Васељену

 што се из Твојега

Срца Пречистог

у Вечности рађа.

И кад птице оду, лишће падне.

И кад снег окопни, воде хладне.

 А кад ти запеваш, нека те…

ничег лепшег нема, ти си

моје све.

.

И кад зора сване, а мрак ћути,

 И кад срце стане, зову пути.

 А кад грожђе газиш, нека те…

ничег лепшег нема, ти си

моје све.

.

Светли ти знак на челу

мека свила, по твом телу

и кад ме волиш, нека те…

 ничег лепшег нема, ти си

моје све.

ВЕЧЕРЊИ ЛИРСКИ ЗАПИСИ

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

(Дивотним

Божанским Душама:

Вери Розалији и Драгану Пеловићу,

с Љубављу!)

Када говоримо о Другом рођењу, о рођењу из Духа, онда морамо да нагласимо, да је рођење Одозго – за разлику од биолошког рођења које је чин – поступак који се никада не окончава, већ траје и траје, преносећи се из једног животног тока у наредни животни ток, зато што узрастање и усавршавање у Духу, у Божјем Стварању, нема ни крајњег циља нити коначног свршетка.

И Сам Творац узраста, и Сам се Творац, кроз непрестано Стварање, усавршава у Вечности; без предаха и престанка Творац се усавршава из Вечности у Вечност; а са Творцем, и уз Творца – угледајући се на Творца – и ми се сами усавршавамо.

Наше Друго рођење увек се дешава у унутарњем, у нама, и кроз нас, што значи: да свако од нас мора самога себе, из себе и кроз себе да рађа.

Не кажем да РОДИ, већ да РАЂА, зато што је, како рекох, духовно рођење поступак (процес) који се никада не окончава.

Када је, пре много лета, започело моје духовно рођење, ја сам својим унутарњим чулима осећао: како из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину умире по неки део старог мене, да би на том месту могао да се роди тај истоветни, али нови, делић мене.

Мењао сам се упоредо како изнутра тако и споља: старо је умирало и нестајало у мени и на мени, а ново се зачињало и изнова рађало.

Тек после неколико година могао сам да приметим како се, на мени и у мени, све у потпуности променило.

Променише  се мисли и осећања, променише се снови и визије, променише се навике и жеље, променише се мој физички изглед, лик и стас; променише се моја поетика, мој поглед на свет, моја философија; док је моја поезија из овостраног прешла у онострано, зашла с ону страну видљивих звезда и сунаца, зашла у тајинствене дубине скривених вилинских и божанских светова, узневши се, притом, са трећег на девети ступањ певања, сневања и стварања.

Када са овог унутарњег становишта сазерцавам свој животни ток, онда – без зазора и тескобе – могу да изјавим: мој живот пре мојега Духовног рођења, канда, и није имао никаквога смисла, илити овако: мој живот пре мојега Духовног рођења био је само припрема за моје Поновно рођење у Духу!

Имао сам двадесет и пет година када се окончао први циклус мојега Духовног рађања, и, када сам схватио – када сам био начисто, када сам јасно и видео и осећао – да сам стари ЈА заувек умро и нетрагом нестао, а да сам нови ЈА ступио у Нови Свет Духа и Божјега Стварања.

(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетичетвртог.)

Ова биљка представља симбол здравља снаге и младости што је условљено њеним својствима као што су рано цветање, тврдоћа дрвета и дуговечност. Кориштен је као магијска заштита од нечистих сила тако што би у време пролећних светковина њиме китили кућу. Комадићи дрена су стављани у обредне колаче а верује се да ко у чесници пронађе комадић дрена биће здрав током целе године. Водом, у коју је стављен дрен, би се купала новорођенчад али и умивали људи како би били ,,здрави као дрен“. Поред своје магијске употребе дрен је такође кориштен и за справљање лекова за разнолике болести.
Текст: Милош Костић

Литература:
Татьяна А. Агапкина – „Дрен“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Веселин Чајкановић – „Речник српских народних веровања“, Просвета, Београд, 1994

Слика:
Дрен – Душан Божић

Извор-српска родноверна група,,Луг Велеса,,

Мостови,

Белих облака трагови

Дугом видици обојени

Песмама птица у твојим очима распевани

Шареним лептирима обележени

На латицама лавандиним заспали

.

Мостови на  пољима мирисним

На раскршћима руменим,

Никлим на цветовима жутом тканим

.

Мостови,

 Грљења у  сјају сунца

На  тишини месеца

уз громни зов љубави плама

И додир нежни –  без краја

.

Хееј, срце се у срцу  осмехује

Радост  вечна без времена је светиљка

Мостове што гради искрицама

И  Васељену у вечности осветљава !

Сневајте велике и највеће снове, замишљајте велике и највеће визије, имајте велике и највеће жеље!

Јер, када сневате велике и највеће снове, када стварате велике и највеће визије, када имате велике и највеће жеље, тада се свеколика Васељена са свим звездама и сунцима, са свим светлим бићима и суштаствима уједини и потруди да вам се снови и визије остваре а жеље испуне.

Не будите скромни, већ крајње нескромни!

Све што је мало, то је израз себичности и саможивости.

Мали снови, мале визије и мале жеље, и то је израз прикривене, потуљене и подмукле себичности и саможивости.

Нас су кроз столећа и тисућлећа – у дугој и студеној Ноћи Сварога – учили и васпитавали да будемо скромни у свему: у сновима, у визијама, у жељама, у знањима, у умећима, у љубавима.

А скромност је једно од имена за скученост и тескобу, за себичност и саможивост, за страхове и бриге.

Двапут рођени, Одозго рођени Бели Срби и Беле Србкиње превазилазе и надилазе све законе, норме, забране и оквире из Ноћи Сварога, те васпостављају Нови Ред и  Поредак, Сварогов Ред и Поредак, у свеколикој Васељени.

Њихови снови, Њихове визије и жеље нису од овога света, од света тескобе и скучености, омаја и опсена: Они сневају снове о Белој Србији која ће бити пространа и велика као Галаксија; сневају снове о Беломе Србству које ће насељавати сва сазвежђа и звездана јата; Њихов национализам је РодоЉубље, Њихов национализам је Космизам – не космополитизам, но Космизам; зато што је и сам космополитизам скучен и тескобан и односи се само на Мидгард-земљу, а Космизам је велик и простран колико и сама Васељена.

Немојте се страшити великих снова, великих визија и великих жеља!

Одбаците тај страх који вам је наметнут кроз многе нараштаје, од космичких паразита и рептила, а преко лажних учења, лажних религија и још лажљивијих идеологија.

Сви наши снови се остварују, све наше визије постају стварност, све наше жеље се испуњавају.

Немојте да зажалите кроз двадесет или тридесет година када се остваре сви ваши мали снови и све ваше мале визије и испуне све ваше мале жеље!

Тада ћете се горко кајати што нисте, уместо малих, сневали велике снове, стварали велике визије и имали велике жеље!

Одувек сневам, и у сну и на јави, многе снове.

Један од снова је и овај: Видим све Беле Србе и све Беле Србкиње или као садашње – већ остварене – Аватаре, или као будуће Аватаре, као Богове и Богиње, као светла бића и још светлија суштаства, и, видим Белу Србију велику као Галаксија, у којој сви живимо са Сврхом и Смислом, живимо без страхова и брига, живимо као Аватари и Богови, посве остварени и испуњени.

Зар то није дивотан сан, достојан сваког Белог Србина и сваке Беле Србкиње?!

Зашто су савремени Срби, Срби који нису Двапут рођени, тако тескобни и несрећни, скучени и бедни, престарешени и забринути?

Зато што су сви нараштаји Срба, столећима и тисућлећима, у Ноћи Сварога, сневали мале снове, стварали мале визије и замишљали мале, скромне и прескромне – а у бити себичне и саможиве – жеље.

Ово што данас видимо у Србству и Србији то је управо остварење и испуњене њихових малих снова, њихових тескобних визија и њихових прескромних жеља.

Да, заиста!

Што су сневали, то им се и догодило.

(Јутро у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетичетвртог.)

Они који су Двапут рођени, Они који су Одозго рођени, по правилу, имају танану, флуидну, етаричну, племениту, узвишену и божанску душу; тело им је гипко, савитљиво и чврсто, иако делује ваздушасто, флуидно, лагано и етарично.

Лице им је издужено (следи вертикалу као и њихово физичко тело); црте оштре и јасне; орловски (горштачки) нос; очи дубоке и пуне светлости; поглед сањалачки и сневалачки, а продоран.

Сви Они који су Двапут рођени делују слично, скоро да наличе једни на друге као род рођени, без обзира у којему се звезданом знаку Рожданика догодило њихово биолошко (физичко) рођење.

Они су – по свему, у сваком виду, у сваком погледу – Ваздух и Етар.

Лагано им је, и готово прозрачно, њихово физичко тело; лагани су, и скоро неосетни: у општењу, у комуникацији, у разговору, у излагању своје поетике, својега погледа на свет, својега става, мишљења и осећања.

Њих ја зовем Плавим Вилењацима, будући да су – не само од својега духовног, већ и својега биолошког рођења –  повезани са Светом Плавих Вилењака, иако многи од њих нису ни свесни тога.

Двапут рођени, рођени Одозго – све овде казујем из живог овостраног и оностраног искуства – или већ јесу остварени као Аватари, или ће то бити у првом наредном животном току.

(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетитрећег.)

Ноћас су пјесме утихнуле свуд

Тишином простор у без крај се шири

Утваре,сјенке завршиле свој пир

Вечерас се душа са постањем мири

Уткаје мисли у свој нови дом

Свјетао,чист  без жеља и страха

Ту чиста љубав са извора тече

И рађа животе између два даха

.

Понекад се њише на љуљашци од свиле

 Облаке штипка растјерује магле

Чардак је скрила да не нађу га виле

Воли кад им очи од тражења цакле

.

Воли да се игра ко невино дијете

Сакрије па тражи оно што је сакрила

А када то нађе

Смјехом звијезде стресе

Ко грожђе са грана

 

Кад ме ноћ покрије

Као меко тијело жене и

Мјесец у пупку савије гнијездо –

Небо ми се у пут претвара.

Даљине ме иза брда дозивају,

Звијезде постају твоје очи а

Тишина потврђује бесмисао

Кратких узлета у

Вјетровитој ноћи –

Ломим крила дрвеној птици