Анђелко Заблаћански – Без освртања
На којој пијаци снова
Да продам живота траље
И новом дану
Купим росама јутро умивено
Без освртања на све прошло
Корачам напред, даље
Да увек буђење ново
Врати ме теби, жено
Збирка песама „Пијано праскозорје
Коментар Драгане Медић: Кроз онострана виђења и снове…
Драган Симовић: КЊИГА ПЕСНИЧКЕ ЛЕПОТЕ И ДИВОТЕ
Јутрос ми, брзом поштом, пристиже предивна књига поезије Верице Стојиљковић под насловом Сунце мога неба.
Књига лепоте, топлине и чистоте песничке речи, књига за коју је вредело живети и жртвовати се!
Давно сам видео, осетио и схватио, да србски звездани род, да србски ведски језик има најдаровитије, најсамосвојније и најсамобитније песнике и песникиње.
Србска ведска поезија налази се у самом врху светске поезије и књижевности.
Вреднија је, богатија и битнија србска ведска поезија од поезија свих иних западних народа.
Кад ми се чита дивотна поезија, поезија срца и душе, тада узимам у руке књиге србских ведских песника, пре него било којег западног песника.
Овом песничком књигом Верица Стојиљковић је себе међу звезде вазнела.
Њене танане лирске песме, у књизи насловљеној Сунце мога неба, јесу њени путокази, светлокази и звездокази кроз тајинствене овостране и оностране светове.
Радујем се, уистини, што је ова књига дивотне лирике најзад угледала светлост дана!
Уз дивотне лирске песме Верице Стојиљковић иду и дивотне илустрације руских ведских сликара.
Ликовном и графичком лепотом ове књиге бавише се Марко и Александра којима, као и Верици – Част и Слава!
(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана петнаестог.)
Живот изван кавеза – Јасна Краљевић
За припитомљену животињу, као и за припитомљеног човека, живот изван кавеза је скоро немогућ, јер припитомљен за преживљавање изван кавеза једноставно нема искуства …
И тај страх од живота изван кавеза је оно што омогућава опстанак система … Страх од слободе је главна адут наших господара …
Докле год је тај страх присутан у нашој свести, све док тај страх управља нашим бићем, ми ћемо и даље остати припитомљене животиње које се узгајају ради израбљивања …
Ошо – о Љубави
Будимо одани- волимо више, више
… Али када се приближиш љубави, рађа се велики страх, сумње настају: ако се опустиш, ако стварно уђеш у то, хоћеш ли икада моћи да се поново вратиш?
Хоћеш ли моћи да заштитиш свој идентитет, своју особност?
Да ли је то вредно твог ризика?
Тада ум одлучи да не ризикује јер, бар си тако „ти“- иако без животних сокова, неопскрбљен, гладан, јадан – али си барем „ти“.
Ишчезнути у некој љубави, па ко зна шта ће се догодити?
Ти ћеш нестати, а ко ти гарантује да ћеш онда доживети радост, блаженство, или да ћеш срести божанско?
То је исти страх који семе осјећа када нестане у тлу.
То је смрт и семе не може предвидети да ће из те смрти настати живот….
Владан Пантелић – Љубав
Усамостанио сам се вечно стваралачки
У прекрасној Тијанији унутарњој
Где се рађају посвећују и стварају
Велики Витези Праисконог Реда
.
О како је лепо и моћно бити витез!
И како је лакашно ходит по ивици!
Кад ти кроз груди тече река – Љубав
И кад имаш жарне очи од драгуља
.
Буди потпуно искрен и истинољубив
Посматрај дуго себе и јасно разлучи
Да ли си врућеврелокрвно биће
Или су ти крвца ладноледнокрвна
.
Утихни шум одлучи ! И безгласно шапући
Најмоћну басму у свим световима
Која приводи Светиљци и Лепоти
Неосвешћене и осветољубиве дубине:
.
Творац Љ У Б А В Светлост Безкрај Вечност
Душа Знање Дух Свест Тело Мир Мудрост
Радост Захвалност Доброта Чистота Воља
Снага Лепота Песма Васкресење Стварање
Весна Ђелић – Моји пријатељи
Mоји су пријатељи
грлице и мрави,
детелине,зелени шумски духови,
капи росе и капи кише,
Сунце што држи кључ
моје љубави,громови и муње
што је теби објављују
.
Моји су пријатељи
облаци плави,
копрена небеска,
сеф свих тајни.
.
Моји су пријатељи,
клавирска соната,
шум дрвећа у прашуми,
лептири шарени у слободи,
срна грациозна,
свитци у летњој ноћи,
запослени у трави,
песма цврчака у жеги,
крик галеба кад се над,
морском дубином објави
.
Моји су пријатељи,
седам боја копрене дуге,
која теби објављује,
завет вечни за сутра,
за увек,
звона са храмова
када се Бог слави,
мирис тамјана,
пламичак кандила светлуцави,
горски кристали,
свo драго камење,
мекани топли материјали,
одеће твоје,
сви одсјаји седефа
из дубина морских,
рибе све и цареви пустиња пространих,
.
Моји су пријатељи
сви,
на прославу позвани,
моје љубави у дан један,
који се увек понови,
племенитом топлином,
да Тебе објавим,
Васељени,што ми те је дала,
у лепоти душе
да је одгајим.
Верица Стојиљковић – Радости
Радости!
Путујем!
Звезде се размичу – застајем
Путнике на путу да поздравим,
Роде, птице шарене – пријатељи мили, пролазе
Осмехе дарују у лету
Носе радост и
На крилима срећу!
Радости!
Путујем!
Са руку ми прах светлости пада
Трагови су то љубави
У свакоме зрну – срца делићи пламени
Радости
Колико ћемо кружница сачинити
Сфере љубавне милином обојити
О Радости!!!
Драган Симовић: Размишљања уз звездану лиру
Сви западни народи – али, буквално сви! – већ столећима и тисућлећима гаје болесну мржњу према Србима.
Та мржња западних народа према Србима је до те мере неразумна, непојмљива, несхватљива, чудесна и моћна –напросто надилази свако људско и божанско појимање – да је ми, својим честитим и душевним ведским и аријевским бићем и суштаством, никада појмити не можемо.
Сваки онај Србин који покушава да се – на овај или онај начин – додвори, допадне или, пак, омили Западњацима, делује, уистини, до несувислости и бесловесности наиван, чак јадан, бедан и – од истих тих Западњака – презрен до скота.
Једини поштован Србин на Западу јесте онај који сваком Западњаку у лице каже, да му се све на Западу па и цео Запад гади.
Драган Симовић: Обећана звездана будућност
Хитајући и пловећи кроз светове,
сазвежђа и звездана јата
ка обећаној будућности,
срешћу се са божанским прецима
што се
из прошлости –
кроз садашњи тренутак вечности –
преселише,
давно,
у обећану
звездану будућност.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Волим да читам Верицине пјесме а и прозне коментаре и заиста ми је драго да је рођена књига Сунце мога неба.
Ништа није случајно, тако да и лирика наше Верице није случајна, узгред написана. Спој је племенитости и дубљих увида и веома лако улази у наша срца и душе.
Верица попут искусног стријелца гађа далеко, дубоко и не маши…
Чистота душе, и повезаност са Вишњим осјећа се у свим писаним дјелима наше Верице, наравно упаковано таинствено и миомирисно, топло и често сјетно кроз онострана виђења и снове…
Будиш нашу душу Верице!
Враћаш нас саме себи, кроз Вилинска врата твог писаног Стваралаштва!
Благодарим од срца….