Драган Симовић: Творчева Песма Вечног Стварања


Да се од детињства нисам често повлачио у самоћу, тишину и шутњу, никада не бих упознао себе.

Све оно време које сам провео у дружењу с људима, било је улудо протраћено.

Од људи се, заиста, ништа битно и сушто не може научити!

Све је с њима површно, сујетно, ташто и гордо; све је с њима вечна мука и невоља без почетка и свршетка.

До познања срца, душе и духа; до познања бити и сушти; до знања битних и суштих из вишњих светова долази се једино у самоћи, тишини и шутњи.

Ко не уме да ослушкује тишину унутарњих светова, сазвежђа и звезданих јата; ко у најдубљој тишини не жели, не уме и не може да чује Творчеву Песму Вечног Стварања, тај и није живео свој живот – живот са сврхом и смислом – у овоме свету.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана седамнаестог.)

Лабуд Н. Лончар – Као вучица


Као вучица

Рањена,љубави гладна и

Од чопора остављена

Дозиваш ме урликом

Са тамне стране мјесеца.

Плашиш мале ноћне птице

Уснуле на мом јастуку,

Отресаш са грана презреле смокве,

И будиш уснуле шкољке у пијеску

На заборављеној обали.

 .

Као вучица,

Рањена по ко зна који пут

Поносно носиш љубав у очима

И пожуду у зубима,

У  грудима пјесму.

Цијепаш урликом ноћ

Као знојни чаршав

Док лептири беспомоћно

Лебде над стомаком.

 .

И тако, из ноћи у ноћ –

Као гладна вучица

Урличеш моје име

С тамне стране мјесеца.. 

Верица Стојиљковић – Мајци Земљи


 

Мајко земљице, мила роднице

Благост  водама живим твојим тече

Милујеш корење,  рађаш  лишће,

Живот дарује твоје  нежно срце.

Ни у јави, ни у сну, но у полусну

Смеши се светлом  твоје лице

Обавијено сунчевим удахом.

Драган Симовић: Сневам и снујем


Све што у Овостраном сневамо,

снујемо и маштамо,

то се у Оностраном метеријализује

постајући нашом Стварношћу

 у једном будућем Животном Току.

Овострано се пресликава

 на Потке Оностраног

кроз наше мисли,

 речи, визије и снове.

Владимир Шибалић – НА ОБАЛИ БОКЕ КОТОРСКЕ


32554536_661182110889580_267552986249560064_n

Преда ме просу се плаветни бескрај,
Колико само тајни он скрива…
Сваки му се вал претаче у јецај,
И свака му је легенда још увек жива.

Упекла звезда на обзорју ври,
Зраке већ своје пружа ка мени.
Ех, да ту си крај мене ти,
Да обоје нисмо тугом одевени.

Резак се звук далеких теретњака
Разлеже споро ка обали и стенама,
И јужни се ветар, кретања лака,
Полако шири срцем и венама.

Гушт је, кажу, ово што осећам,
Смирај душе подивљале, младе.
Детињства се рана овде присећам,
А галеб ми поглед замишљен краде.

https://hajducija.blogspot.rs/

Драган Симовић: ПОНОВНО РОЂЕЊЕ БЕЛИХ БОГОВА (ПДФ књига поезије и лирских записа)


untitled-3-copy.jpg

 

Књигу поезије и лирских записа Драгана Симовића,

под насловом ПОНОВНО РОЂЕЊЕ БЕЛИХ БОГОВА,

у PDF формату, можете преузети бесплатно са овог линка:

http://www.mediafire.com/file/8yz8hgfva4uz7kv/PONOVNO+RODJENJE+BELIH+BOGOVA+B5.pdf

Драган Симовић: БУЂЕЊЕ, ПОЗНАЊЕ И ОСВЕШЋИВАЊЕ


Западна цивилизација, то је цивилизација хоризонтале.

Све је у западној цивилизацији подређено хоризонтали: мишљење, размишљање, осећање, уметност, философија, наука те свеколико материјално и духовно стваралаштво.

Чак је и Време, Календар, рачунање времена, бројање часова, дана, година и векова подређено хоризонтали, односно, хоризонталној мисли и свести, хоризонталном духу и погледу на свет.

Ми смо Сварогов Род који припада цивилизацији вертикале, цивилизацији звезданих кругова, малих и великих галактичких токова-кругова, кружном протицању Времена, и стога се ми, уза све трудове и напоре наше, никада до краја не можемо разумети са људима и народима западне цивилизације.

Напросто, они и ми, то су две галаксије које ће увек остати раздвојене, и, по Замисли Творца, на подношљивом и пристојном растојању и одстојању.

Отуда свако наше приближавање – умно, духовно, културно и научно – западним људима, народима западне цивилизације, бива деградирајуће и, у крајњем случају, погубно по нас, по наш Стваралачки Дух, по нашу Свесност и Свест, по наш свеколики Живот, по нашу свеколику Животну Поетику.

Кад год се приближимо Западу, ми тада бивамо у сваком погледу губитници; бивамо интелектуално, умно, духовно и стваралачки кастрирани; постајемо интелектуални, умни, културни и духовни евнуси, калуђери ушкопљеници.

Све хоризонталне цивилизације јесу цивилизације Времена, Пролазности и Ноћи Сварога, док су цивилизације вертикале – каква је наша – цивилизације Вечности, Непролазности и Дана Сварога.

Имао сам срећу, или је то Милост Божја, да до овог суштог познања дођем још у раној младости.

Када сам то схватио и освестио, тада сам се са Запада заувек  вратио у Србију, чак по цену гладовања, смрзавања и разних других невоља.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана шеснаестог.)

Дух Предака – Драган Симовић


10389420_1626420610948884_8090839789047375111_n

 

И ја, уз вас,
О, моји Велики Преци!
И сам Велик бивам.
Звезда Праскозорја

И видим јасно
Како ми Велики Преци
Из Духовног Пространства
Преко Вечне Потке
На Земљи помажу

У Трену Вечнога

 

Дажбог, Даждбог, Дабог, Дајбог


dajbog_by_kriegerman-d6ni0hl.jpg

Дажбог је био божанство Сунца, огња и кише. Дажбог је био сматран божанством које даје, на шта указује један од облика његовог имена – Дајбог . Први део имена је „дај“ што је облик глагола дати, а други део је “бог”. Међутим, шта Дажбог тачно даје? Могуће је да се ово давање односи на Сунце и Сунчеву светлост, која је битна за многе процесе у природи. Словени су Сунцу придавали велики значај. Оно је представљало основу за живот и увек је сматрано позитивним аспектом. Сунце је заправо давало живот Земљи, а тиме је бог сунца био давалац, Дајбог. Дажбог представља заправо Сунчев диск.
У свим очуваним средњовековним списима о Словенима у неком се тренутку помиње Дажбог. Помињу га римски, грчки и руски хроничари који су писали о старој словенској вери. У преводима грчких текстова на словенски Хелиос се преводио као Дажбог. У Малалинском манускрипту из 6. века Хелиос је преведен управо Дажбогом. Ту је руски преводилац покушао да исприча причу смештену у Египат, али је уместо имена грчких божанстава користио словенска. Такође Дажбог се помиње у Шпанском кодексу онда „Слово о Игоровом походу“ и многим другим. Владимир Велики је испред своје палате у Кијеву поставио седам статуа богова, а међу њима био је и Дажбог.
У породици Дажбог је представљао заштитиника кућног огња и ватре, најнужнијих човекових средстава за преживљавање зиме, као и помоћи у многим другим пословима. Међутим, огањ је могао бити и окрутан и окренути се против човека и одвести га у подземни свет или му уништити имовину. Благонаклоност огња била је пресудна у преживљавању, те су многи обреди повезивани и са огњем.
Дажбог је сигурно био и бог кише. Једно од његових имена је Даждбог, а дажд на многим словенским језицима (словачком,чешком,руском,пољском…) значи киша . Киша је била значајна јер је од ње зависила жетва. Уколико би завладала суша, практиковани су разни ритуали за призивање кише.
Познато је да су се Словени боговима обраћали као себи равним и да су себе сматрали потомцима богова. Заправо, они су себе сматрали унуцима Дажбога, односно, његовим директним потомцима. У то време није било уобичајено да унук упозна деду, због кратког зивотног века.
Дажбог је један од Сварогових синова. Није сигурно колико је Сварог имао синова, али је поприлично сигурно да је Дажбог био један од њих. Неки аутори помињу само два, Сварожића и Дажбога (Вyацхеслав Всеволодови и Владимир Топоров), док други говоре о Перуну, Световиду, Дажбогу и Велесу као Свароговим синовима, односно све њих називају Сварожићима. Како год било, Дажбог је у свим комбинацијама.
Сунце је, према веровању, преко дана било на небу и давало светлост, док је ноцу боравило у подземном свету. Заправо Дажбог је сваког јутра на белом коњу или у кочији обилазио небо, док је увече умирао или одлазио у загробни свет, да би ујутру поново васкрсао. У овој представи о Дажбогу видљива је цикличност умирања и васкрсавања, која је иначе била веома честа код многих паганских религија, као и у словенском паганизму. Код Срба се помиње Дабог, а у фолклору хроми Даба, који је престављен готово увек као зли демон, што вероватно говори о Дажбоговој природи док је био у подземном свету, односно свету мртвих. Дабога су представљали нарочито Срби као хромог старца, одевеног у кожу, обично медвеђу, кога прати вук. Вук заправо представља његову животињску инкарнацију, односно првобитни облик, који није престао да постоји када је Дажбог постао антропоморфан. Вук је постао слуга, а често и изасланик. Дажбог често мења свој облик. Иако је основни његов облик антропоморфан, његово првобитно вучје обличје је остало његов симбол. А како су се Срби сматрали њговим потомцима, вук је постао света животиња. У једном каталогу народа забележено је да су Срби настали од Вука. „Саграђен је од вепра, Турчин од змије, Татарин од ловачког пса, Србин од вука, Бугарин од бика, Алеман од орла…“
Веровање у моћ Сунца је код Словена било изразито јако. Чајкановић сматра да је Дажбог био врховни бог код Срба. О томе говори и чињеница да је код Словена празник посвећен непобедивом Сунцу био управо падао на датум данашњег Божића (непобедиво Сунце је инацхе атрибут Митре па овде делује као да су Словени славили истог). Међутим овај податак није много релевантан. Наиме зна се да је римски цар Константин Велики, када је прогласио хришћанство званичном религијом, наместио датум Божића. Тај датум је падао на датум паганског празника посвећеном непобедивом Сунцу, односно рађању сунца. Према неким изворима тог дана је био празник посвећен Сунцу И код Словена И Келта, те су због великог броја људи који су празновали овај празник, који су хришћани хтели да потисну, ипак само замењен хришћанским празником. Божић је кренуо да се слави овог датума почев од 336. године.
Долазком хришћанства Дажбог је био сатанизован. Постао је најмоћнији демон и највећи супарник хришћанског Бога. Могуће је да је то било и због његовог изгледа хромог старца са једним оком, обученог у тамну медвеђу кожу, као и због тога да је према паганском веровању боравио у подземном свету веома често. Међутим, намеће се и могућност да је то било због Дажбоговог јаког култа, који је по сваку цену требало да буде искорењен. Дажбогове особине је касније у хришћанству преузео свети Сава, који је такодје представљан у народним причама као пастир кога прати вук. Свети Сава у тим причама такође представља даваоца.

Никола Милошевић

 

Драган Симовић: Будите свесни своје србске надмоћи!


Где год да се нађете, у свакоме трену, будите свесни своје србске надмоћи.

Када сте свесни своје србске надмоћи, тада још моћнији, још снажнији, још јачи, још самопоузданији бивате.

Свест о србској надмоћи није гордост, како би то тумачили иноверци и иноплеменици, већ благодарност Белим Боговима који су вам и подарили своју божанску надмоћ.

Ваш ведски језик (језик на којему се веда!), ваш генетски и светлосни запис, ваш мит, ваше предање и ваш стваралачки дух – по природи својој и суштаству својему – гле! чини вас надмоћним над иним расама.

Будите свесни себе, и – имаћете себе, заувек!