Драган Симовић: Вилењакова вечерња љубавна песма
Једино жалим
што не љубљах више
све оне што несебично
љубљаху мене!
Јер
љубав није у узимању,
већ у давању.
Што више дајемо себе,
све већи
и богатији бивамо.
Војвода Живојин Мишић
Чујте ме, децо и браћо. Три су ми сина у армији генерала Мишића, једног сам имао у Степиној армији. Он ми, Живко, оста на Церу; за остале, три пуне недеље ништа не чујем. И зборим вам као отац: На овој земљи ако среће немаш, не вреди ти ни рибу да ловиш, ни у сватове да идеш, а камоли против два швапска цара рат да водиш. На земљи, људи моји, живе срећни и несрећни. То је тако, а зашто је тако, нико не зна. Постоје људи којима никне и кад семе на камен баце. Којима се стока близни. Којима се у кући роде два мушка па једно женско. Којима град не убија виноград. Којима болест не ступа у кућу, а све уоколо помори. Који газе трње, а не убоду се. Који иду змијарником, а не згазе гују. Такав вам је човек ваш комадант, Живојин Мишић. Тај генерал што личи на све нас сељаке. Томе је Мишићу, људи, срећа претоварила живот. Да није срећан, не би од сељачета до генерала догурао. Да није срећан, не би Турке и Бугаре победио. Да га срећа неће, не би му краљ поверио команду над Првом српском армијом. На гроб ми се сви опоганите, и у браду, ако поживим, ако не будете срећни под његовом руком. Сад кад кренете, до Дрине се нећете зауставити. Преокренуло се, синови, преокренуло се одједном. Сад сви потоци теку на наша витла!
Добрица Ћосић – Време смрти
Драган Симовић: Вечерња песма уз вилинске гајде и звездану лиру
С ону страну свих варки, привида, обмана и опсена, постоји Један Свет саздан од Лепоте, Доброте и Љубави;
Један Свет иза свих појавних и непојавних светова, иза свих сазвежђа и звезданих јата;
Један Свет иза туге, сете, патње и боли, иза старења, нестајања и умирања;
Један Свет из којега смо на Почетку Свих Почетка кренули и, у који се на Свршетку Свих Свршетака враћамо.
Тај Свет, Један Свет, дубоко и предубоко бива – Одувек и Заувек – скривен у нама:
у нашем Срцу,
у нашој Души.
Владан Пантелић – Лепота је наш циљ
Једном сам ти ово можда написао
Сећам се веома веома јасно –
Осветљено рефлектором свести –
Тамнооког првог сусрета нашег
На небу се чула надљубави песма
Еве Анасас и витеза Адама Кадма
Ти си – магловито и стидљиво
Гледала и препознавала мене
Ја – искуснији – тебе сам познао
И радовао се радовао у себи
Посматрајући твој ход будући
Пут радости и знања и успеха
Можда сам те малко и гурнуо
Свакако сам те делатно гурнуо
Као санкаша низ глатку стрмину
Даље га сигурно води боб стаза
Санкаш слуша брзо препознаје
Унутрњи глас – своју интуицију
У свету Творца има много знања
Много радости среће много љубави
А све то непрекидно расте расте
И пајачава се упорни зов Љубави
ДАО нас даноноћно непрекидно зове
Тихим гласом тишим од подзвука
Громовнијим од Перунове вајтмане
ОЈ ПЕРУНЕ – Стари Словен
Ој Перуне србски роде
Ти си симбол наше слободе!
У теби је сва снага расе наше
Србска деца тебе се не плаше…
Распарај муњом небо, удри громом,
Води нас са тобом,
У нове победе и нове битке
Војска твоја кренула би и пешке!
Под нашим ногама тресе се под,
За Земљу, за Богове, за Род
Вера Розалија: ДЕЛА ЖИВЕ, ДЕЛА ОСТАЈУ ИЗА НАС…
О, Песниче Вилењаче драги!!!
Псеудоним или не, добра књига и добро штиво нађу свој пут до срца читалаца.
И шта је важније? Порука која остаје записана или онај који је поручио?
Име иза пера, је можда и најбоља назнака, ако узмемо у обзир таленат којим су писци обдарени и који је однекуд долетео до њих!!!
Дела живе, дела остају иза нас. Име је тек пролазни натпис и ознака онога који је дело у надахнићу написао, кроз којег је порука стигла.
Да ли име, на овој Земљи, носе људи невољно, јер су им га кумови и родитељи одабрали, а да се са њима нису договарали о томе, или можда имају право да сами себи по суштини својој ,надену име, које на крају крајева, они носе, онако како сатреперавају са сопственим бићем?
Можда је најмудрије – (заиста, шта је име?) да цитирам: „Име није ништа – оно што називамо ружом, слатко би мирисало и с другим именом.“
Друго мене брине!!! Не досећају се „писци“, (при чему мислим само на свој Род) да је реченица заокружена, завршена мисао, негују садржаје без почетка и краја, утичу на омладину и потомство, уводећи неред у писану реч!!! А знамо да се примером учи.
Имала сам прилику да једног таквог „писца“ питам, откуд му та идеја? Рече ми да је идеју добио „из канала“. Права реч!!! Ко је њему из канала ову помисао шапутао, ко је могао из канала на њега упливисати, ко га је наводио?
Уводи се овакав начин изражавања – скрнави језик, о подацима колико има неписмених да и не говоримо!!!
Ласно је научити, тешко је одучити – додатна мука да ученицима појасним, да се не уводи збрка и неред у писану реч, наводим примере о лепоти и јасноћи реченице – користити тачку, користити зарез. (Ах, „говори српски да те цео свет разуме.“)
Чистуница или не, престрога или не, но, лакше ми је да делам тихо, неометана, избегавајући нападе тобожњих и вајних „Срба“ – а надиру, има их на жалост који на сваки начин речју урушавају Србство, неосвешћени и упливисани „каналима“.
Драган Симовић: ЈАРИЛОВДАН – ДАН МЛАДОГА СВАРОЖИЋА
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
О, мој Свароже, о, мој Благи Боже!
Толико је кривотворства на Мидгарду о нашем Звезданом Роду, о нашој Паметарници Повесници, о нашем Пореклу и Предању, о нашем Језику и Писму, тако да ми – уколико се ослањамо на овосветовне писане и материјалне изворе – никада нећемо доћи до Познања Истине.
И гле! наши културни, уметнички и духовни споменици, као и наше свете звездане Руком Богова писане и рисане књиге, вековима су и тисућлећима, од душмана наших, разарани, спаљивани, крађени, отимани и уништавани.
А наших душмана на Мидгарду има тушта и тма!
Јелини, Грци, Латини, Нормани, Германи, Англи, Манџури – све душман до душмана, све враг до врага!
Не зна се ко је од кога грђи, поганији и гори!
Зато сам ја давно одбацио и превазишао све овосветовне материјалне и писане изворе, те одговоре ма многа, битна и сушта питања, потражио у Акаши.
Држим се Акаше, зато што је Истина једино у Акаши, и то Истина не само о Мидгард-земљи, већ и о свеколикој Васељени.
За два дана је Јариловдан, Дан Младога Бога Сунца, Дан Младога Сварожића, којега славимо под именом Ђурђевдан, уверени да је то јудео-хришћански празник.
Јарила су грчки и латински калуђери преводили и кривотворили на разне начине и под многим именима: Јура, Јурај, Ђура, Ђурај, Ђорђе, Георг, Георгије, Џорџ и Џорџије, тако да ни они сами не знају чијега и којега свеца прослављају.
Најтужније од свега је што смо и ми сами пристали на та кривотворења.
Тако се један градић у југозападној Србији зове Ариље, иако је, по Извору, тај градић у древности посвећен Богу Јарилу и требало би да се зове Јариље.
Житеље овог градића јудео-хришћански калуђери и свештеници убедише да је Ариље добило име по некаквом (вероватно грчком!) светитељу Ахилију, тако да је кривотворење наше Повеснице Паметарнице, нашег Предања и Мита, нашег Језика, Писма и КолеДара, и дан-дањи на делу.
Кроз два дана, уместо Јураја и Ђурђа, ми ћемо прослављати Јарила – Младог Бога Сунца!
(У Великом Гају, а у Србском Банату, лета 7527, месеца цветног, дана четвртог, а у подневни час.)
Милорад Максимовић – Дух Ватре
Изгубљене двери су се пронашле сред срца Дааријскога, сакривене истине се расно показаше…а Звездани род са осмехом се прихвати песме…песме стварања новога. Велика је моћ покренута али тиха је она. Да нечујно промени све и донесе оде из вечности у сада, у јуче и у сутра.
Дух Ватре
Дух ватре хода пламеном звезда.
Спусти се у трену срца на разину светле планете.
Помера се светлост у њему и околини и душама свим што бораве ту.
Трен вечности је дуг.
Не мери се људским мерама нег’ небеским сверама.
Чисте помисли постају пламени језици,
они греју звезде изнутра док оне сјакте и живот носе.
Бела и црвена ватра.
Обе јако пламте.
Небо не постоји него стакло које чува.
Руке су спуштене и стопљени прсти.
Пекло је многе светло црвених ватри.
Бели пламен лечи.
Извор се буди у душама и прсти сад весело играју.
Моћ се њише у њима док чаролије из њих избијају.
Поема покрета и боје које светле!
Дух ватре се смеши…
Бела пламена ока два
сијају посвећена.
Још један плес вечности покренула…
Црвена ватра је нестала.
Зов дома…
Песма еона.
Хитрење назад кроз време и простор у првотну мисао.
Будан је један сушт.
Он зна и чека…
Драган Симовић: Ако живимо у Љубави са Боговима и Прецима…
Ако живимо у Љубави са Боговима и Прецима, ако смо пробуђени и освешћени, самосвесни и самобитни, и ако смо се посветили Стварању и Стваралаштву, имаћемо увек свега довољно.
Васељена ће се увек потрудити да имамо свега довољно, свега што нам за Живот са Сврхом и Смислом треба.
Наш Живот биће велик и простран онолико колико је и Сама Васељена велика и пространа.
Својим мислима, визијама и сновима можемо да проширимо свој Живот онолико колико је Васељена проширена.
Страх, бриге, лоше мисли, лоше речи, лоше визије, лоше намере и лоши науми скучавају, сужавају и обесмишљавају наш Живот.
Колико су нам простране мисли и визије, толико ће и наш Живот бити простран.
Како мислимо, видимо, ведамо, осећамо, сневамо и маштамо, тако нам, гле! и бива.
Све што нам за Живот са Сврхом и Смислом треба, то можемо сами певајући и сневајући да створимо и произведемо, наравно уколико смо саобразни са Природом и Васељеном.
Из наше унутарње тескобе, происходи и тескоба у спољноме свету.
Тескоба је, најчешће, последица себичности и саможивости.
Себичан и саможив човек јесте мртав човек.
Ко није задовољан собом, тај ничим неће бити задовољан; ко не љуби себе, тај никога и ништа не љуби.
(Велики Гај, у поноћ, лета 7527, месеца цветног, дана четвртог.)
Драган Симовић: РЕЧИ СИЛНИЦЕ
Речи силнице творе чудесну исцељујућу и васкрсавајућу енергију.
ВедСрбски језик је богат речима силницама, а то су најчешће речи без иједног самогласника.
Туђини не могу да изговарају наше речи силнице, речи без иједног самогласника.
Ко од туђина може да изговори реч силницу СРБСТВО?
Шест сугласника један иза другог, и, тек на свршетку самогласник О!
Силнице без иједног самогласника бивају заштићене како у Етру тако и у Акаши.
Тамна космичка небића не могу магијски да дејствују преко речи силница без иједног самогласника.
Зато већ тисућлећима и еонима воде рат против Белог Србства.
Рат против Белога Србства јесте рат против ВедСрбског језика, рат против Рода Који Веда Језиком Белих Богова!
Отуда је велик благослов Белих Богова за свакога оног ко је рођен или Бели Србин или Бела Србкиња.
То је битније и суштије него да сте рођени са знањем СанСкрита, зато што је СанСкрит прворођено чедо ВедСрбског – Језика Мајке!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 