Пробуђен и освешћен човек следи само своје срце, само свој унутарњи глас.

Он је, истовремено, и свој учитељ и свој ученик.

Он не жели да припада ниједном покрету, ниједном учењу, ниједној секти, ниједној религији.

Он не жели да има иједног следбеника, нити ће, пак,  и на тренутак пожелети, да ико од саврменика, или неких будућих – који ће после њега доћи – иде његовим путем.

Његов дом и његова родина, то су звезде и сунца, а сазвежђа и звездана јата, гле! – свет у којему само привремено обитава.

Он зна оно што успавани и неосвешћени људи не знају: да од Љубави, Битне и Суште, нема ни веће ни моћније Силе и Енергије у свим световима, у свим пространствима, и, у свим овостраним и оностраним васионама.

(Вечерњи сутон у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана петог.)

Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

Редак је човек који носталгично гледа на период наше историје који је постојао пре примања хришћанства, и непосредно након, када је веровање у древне богове још увек било живо и снажно. Зато, хајде завиримо у то прастаро доба и да видимо како су наши преци живели пре више од хиљаду и петсто година.

Наше рано словенско друштво је било егалитарно, било је заједница једнаких људи и базирано на породичним клановима. Владала је демократија словенског типа. Нико није држао сталну власт, иако су се храбри и одважни поглавари уздизали током времена кризе и конфликта. Они су падали са власти када су се ствари враћале у нормалу.

Наши су преци живели у насеобинама величине између пола хектара до највише два, и често су биле привремене, док се земљиште не би истрошило. Често су се налазиле на обалама река. Куће су махом биле земунице, до пола укопане у земљу. Имале су правоугаону основу и од четири до двадесет метара квадратних пода, довољно за једну породицу.. У једном углу увек је било огњиште, где је горела ватра предака.

Једно насеље је обично имало од педесет до седамдесет житеља, а имало је сасвим посебну структуру, са једним централним тргом који је служио као комунални простор на коме су се вршиле друштвене активности, верски обреди и друге церемоније

Много се полагало на гостопримљивост. Велики непријатељ паганских Балтичких Словена, хришћански свештеник Хелмонд, и у 12. веку пише: “Научио сам из искуства нешто што сам раније био чуо од других, а то је да нема народа који се више издваја у погледу гостољубивости од Словена. Да би забавили госте, они су сви за то једнодушно стрпљиви и орни, тако да уопште није потребно да било ко затражи гостопримство. До чега год да дођу узгојем стоке, риболовом или ловом, они то са најискренијом великодушношћу дају сматрајући најизадашнијег човека најмужевнијим.

Наши су преци махом спаљивали мртве, а ломача се видела као начин да се душа ослободи из тела брзим, видљивим и јавним путем. Легендарни арапски писац Ал-Масуди, који је пропутовао цео свет у 10. веку, о Србима каже: “Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре кнез или жупан, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса…”

Веровали смо у много богова, који су зрачили својом топлотом и природношћу, баш као и живот који смо тада водили. Храстови су нам били храмови, гајеви и лугови светилишта у којима смо вршили обреде, поштовали смо живот у свим бићима, осећали смо и поштовали природу на начин који је данас незамислив. Дисали смо ваздух на Земљи пуним плућима, и волели смо Земљу која нам је давала све што се пожелети може: она је била наша Мати Земља, богиња над богињама. Наша стара вера је због тога била дуалистичка, односно, познавала је концепт добра и зла. Иако смо веровали у живот после смрти, нисмо веровали у пакао, већ само у рај.

У великим центрима имали смо и храмове, а свуда смо имали статуе богова,  свештенство које смо звали жрецима; имали смо и пуно чаробњака, и писмо. На жалост, све трагове те наше културе уништили су хришћански просветитељи.

Текст у целини на интернет страници  „Расен“

У келтској митологији, Деа Матрона (Божанска Мајка Богиња) беаше најузвишенија богиња континенталних Келта. Позната је још под именима Модрон, Матрес, Матронес, Матера (Ма – Терра: Мајка Земља). Гали су је славили као богињу заштитницу река, што нас доводи до још једног њеног епитета познатог код острвских келта, а то је Дану, Дана, Данона (Данона – Матрона), Дунав. Келти су упознавши се са овим култом од стране староседелаце европе, те старе народе назвали Туата де Данан – Народ Богиње Дане (Дарод Дунава).

У многим деловима Европе је била обожавана као трострука богиња, и на основу тога звали су је Деае Матрес (Деае Матронаес), са широким дијапазоном епитета који су јој се приписивали. Од истока ка западу ова трострука природа била је позната широм Европе, и то не само код Келта и другио народи су је штовали под различитим именима: Фатес, Норне, Фурие, Хеката…

Галски теоним Матр-он-а у буквалном преводу значи „Велика Мајка“. У велс су је наyивали Модрон, што је највероватније прототип Мориган односно Моргане у каснијој Артуријанској легенди. Епитети мориган скоро у потпуности одговарају Трачанској Бендис – Хекати, односно Словенској Мори. Легенда се односи више на њеног сина Мабона односно Мапоноса, који у средњем веку постаје Мордред. У неким интерпретацијама јасно се види њена повезаност са култом жетве и плодности шти је скоро у потпуности поставља лице у лице са Кибелом и Дану.
Матрес („Мајке“, „Матроне“ – Дадиље) или Матере су биле богиње које су се појављивање у групи од три, и поштоване су међу Келтима, али касније беаху прихваћене и од стране Римљана. Њихов култ био је посебно омиљен код Римских легионара. На споменицима биле су приказиване као три жене, ређе две или једна, са рогом изобиља, корпом са плодовима и дететом на грудима. Матере персонификују идеју материнства и свеошту животну снагу природе, а њихов култ је повезиван са многим рекама и изворима (што нас опет враћа на највећу Европску реку Дунав). Због најраније повезаности ових божанстава са Фатама или Суђајама, веровало се да ове богиње управо одређују судбину појединца или читавог народа. Култ Матере представља утростручену природу Велике Мајке. На основу неких натписа и остатака култа код Виминацијума, верује се да је баш у близини тог античког града некада био храм Матера.

Дана или Дану била је мајка Богиња у Ирској митологији (позната као мајка народа Туата де Дана), у суштини народ који је насељавао европу пре доласка индоевропљана, и самим тим првих Келта који су по свему судећи преузели религију староседелаца. Многи лингвисти мсатрају да је Дану теоним прото-индо-европског порекла, и сматра се да је име повезано са богињом воде, односно реке. Дану је такодје богиња која се појављује у Ригведи као богиња вода, а у Авести у суштини и представља реку. Носиоци њеног имена су свакако реке Дњепр и Данубиус (Дунав). Краћа форма ове источњачке богиње је и реч Да. Овај израз је преживео у грчкој богињи Даметри (Деметра – „Мајка Да“) која је била повезивана са водом више пута. У прото-индо-европском језику дану значи река. Да је такође словенска потврдна речца. Ирске форме њеног имена су Дану, Данаин, Дананн. Ирска Дану није идентична са оном Ригведском Дану, већ пре са прото-келтском Даноном која садржи суфикс он, који се којављује још и код Матрона, Катона (Котyс – трачанско име Кибеле), Канона (Кан – протокелтко име за Мајку – Бал Кан – Велика Мајка).

Још једна келтска богиња, континенталног порекла, која одговара овом култу је Белисима. Белисима, Бела, беаше жена бога Белуноса (Белбога), и била је поштована као богиња река, ватре, заната и светлости, чије епитете можемо повезати са богињом Хекатом – Артемидом.

Највероватније да су је у Британији поштовали као троструку богињу ватре Бригит. Предпоставља се да ово име није оригинално већ да је дериват латинске речи Белла – Лепа, а често се појављују имена ове богиње као Белисаме, Белисама, Балсамае, Бал (Снажна, Јака, Велика).

Архаични култ, односно инспирација Бардова, позива ову богињу именом „Бела Богиња“. Бела Богиња постаје епитет и Дану, и Морриган, њен лик се још једном представља у лику богиње плодности Схеила на Гиг, чији се симболи могу видети на катедралама широм европе, али свакако најстарији приказ је онај из Лепенског Вира.

Сви епитети које смо набројали свакако указују на њено Балканско порекло, њену повезаност са Кибелом и Хекатом, као и старост њеног култа. Свето тројство античке европе, засигурно представљају богиње које су неки народи звали Кибела и Хеката, али остаје још питање ко је она трећа богиња. Хекатину тројност чине Хеката у подземљу, Артемида на земљи и Селена на небу. У другим митовима који су још ближи говори се о богињи мајци Деметри, краљици подземног света Персефони и њеној сестри, богињи светлости Деспиони. Код трачана познате су богиње Котис и Бендис (Кибела и Хеката), ко је онда трећа богиња у тројству, остаје нам да уђемо дубље у истраживање, свакако знамо да она постоји. Култ Деа Матроне доказује поштовање најстаријег култа у Европи, пореклом из срца Балкана.

извор-фејсбук страница – Јачина речи, ведска теехника приповедања, и стварања кроз уметност-

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Дужни смо да бодримо и соколимо једни друге, да уздижемо Дух и проширујемо Свесност једни другима, да будемо Богови и Богиње једни другима.

То очекује и захтева Свебох Сварог од нас у Дану Сварога.

Посматрајамо једни друге очима Богова и Богиња, будимо благи и пуни Љубави једни према другима!

Нека сваки успех и успон једног Србина, или једне Србкиње, буде успех и успон свеколиког Србства.

У Дану Сварога нестаће сви они – сва племена, сви народи и сви родови – који се не буду држали овог Свароговог Закона.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана петог.)

И подиже се рука пламно бела

И показа  пут хода мог

.

И указа се Васиона цела

И знамен Рода звезданог

.

 Сварга наша креће се и

Вагре све, ко вртови у белини,

Једна за другом указују се

Радост  громна срце испуни

.

И стиже прва небеска вајтмана

Пегаз за Пегазом стоји

У руци узда светлосна

Мисао крену љубављу нови свет да боји

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Египатска, сумерска, вавилонска, хебрејска, грчка, римска те нордијска и германска митологија, као и све ине митологије на Мидгарду, у суштини су само прераде, дораде и кривотворења Митологије илити Предања Белих Срба од Звезданог Рода.

Ми смо Космичко Семе, ми смо Звездани Род од којега је започет словестан Живот, Живот са Сврхом и Смислом, на Мидгарду.

Све су кривотворења и све лажи што налазите у списима и књигама туђина, оних који нису од нашег Звезданог Рода, оних који су све преузимали, отимали и присвајали од нас.

Ја сам одавно свестан тога, и никакве потврде више не тражим у тим списима и књигама, у свим тим њиховим силним кривотвореним и намерно погрешно тумаченим материјалним изворима.

Њима не верујем одвећ и кад ми кажу да је млеко бело!

И, откако сам престао да им верујем, да одбацујем све њихове књиге, списе и материјалне доказе, почео сам убрзано да узрастам у Духу и Свести, да тренутачно освешћујем и препознајем дубоко скривену Истину о Роду.

Сва сазнања и обавештења проналазим у Акаши, најпоузданијем Извору свих знаних и незнаних извора.

Ко је преко Срца и Душе повезан с Акашом, сазнаће све оно што му је за Живот са Сврхом и Смислом Битно и Сушто.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана петог.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Већ сам писао о Оливери Лоли Аџић, но, о Њој може увек изнова да се пише и беседи, јер је Личност свестрана и са више божанских и стваралачких дарова.

Оливера је Србска Велика Душа, Србска Велика Посвећеница која се с Љубаву даје и предаје Роду, Душа која Ведско Србство, Бело Србство, носи и осећа у Крви и Духу, у Свести и Светлосном Запису.

Где год се на Мидгарду налази наш Род, ту ће и Оливера стићи, да им дарива своје песме и слике, своје беседе и приповести, Лепоту и Дивоту свог Духа и своје Душе, Лепоту и Дивоту свог Бића и Суштаства.

Ретке су такве племените и узвишене, такве несебичне, самопрегорне и самоодговорне Личности као што је Оливера Лола Аџић.

Заиста, такве Личности одувек, у свим племенима и родивима, и на свим просторима и пространствима Мидгард-земље, бејаху чудо од реткости!

На срећу – а то је, истовремено, и Милост Богова и Богиња наших – Србство их одвајкада, од Праискони, имађаше.

Оливера је Чиста Србска Раса, Бела Србкиња каква се само пожелети може!

Њу воде Светла Суштаства, воде је Богови и Богиње, воде је Звездани Преци и, надасве, воде је Творац и Васељена ка Извору Живота, Извору Светлости и Извору Љубави.

Нека је навек радосна благословена наша Оливера!

(Велики Гај, а у Србском Банату, лета 7527, месеца цветног, дана петог, кад пољима цвате багрем бео.)