О, како су дивотне ноћи

 пунога Месеца и јасне,

зреле месечине,

 у доба кад цвате багрем бео,

и када је небо ниско,

 јасно и бистро,

 и када над пољем –  

несагледним,

широким и дугим –

титрају,

зрцале и љескају

 плаве,

румене,

жуте

 и беле звезде!

О, звезде, миле и драге!

 како сам жељан

 да путујем,

пловим,

бродим

и јездим с вама!

(Сумрак у пољима око Великог Гаја, лета 7527, месеца цветног, дана другог.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Нема духовног узрастања без свакодневног умирања и васкрсавања.

Ко год крене унутарњим путем духовног узрстања, тај се свакога дана изнова рађа.

Смрт је верни пратилац сваког посвећеника на духовном путу.

Свакога дана нешто старо умире у нама, да би нешто ново могло да се роди.

Без умирања нема ни поновног рађања, будући да је умирање и поновно рађање једина потврда нашег духовног напретка и  узрастања.

И управо због страха од смрти огромна већина људи и одустаје од унутарњег пута духовног узрастања.

Људи се с разлогом плаше сваког вида истинске духовности, зато што духовност подразумева непрекидно умирање, васкрсавање и поновно рађање.

Бити духован, значи: стајати свакога дана лицем у лице са смрћу, дружити се и пријатељевати са смрћу.

Страх од смрти чини нас слабим и немоћним, јадним и бедним.

Што је већи страх од смрти у нама, тиме ми бивамо све јаднији, беднији и ништавнији.

Сусрет са нашим ведсрбским Боговима и Богињама чини нас одважним, одлучним, неустрашивим, часним, дичним и безсмртним.

Што је већи страх од смрти у нама, то ми све смртнији бивамо.

Наше ведсрбске Богове и Богиње не можемо упознати све док се не спријатељимо са смрћу, све док се не помиримо са непрестаним умирањем и васкрсавањем.

Сви наши Богови и све наше Богиње истовремено обитавају у нама.

Сви су Они у свакоме трену – једна Бит и једна Сушт са нама!

Ми смо Они, једнако као што су и Они – Ми!

Да бисмо упознали себе, морамо упознати своје Богове и Богиње.

Родна Вера је буђење и освешћивање, откривање и упознавање властите Бити и Сушти преко властитих Богова и Богиња.

У сваком нашем Божанству, мушком или женском, обитава по једна од мноштва наших душа.

Свака од наших мноштва душа представљена је у по једном Божанству, илити још лепше: свако наше Божанство јесте слика једне од наших душа.

Ми смо истовремено: и Сварог, и Перун, и Свевид, и Велес, и Стрибог, и Љељо, и Мокош, и Рода, и Србона, и Лада, и Зора, и Рујана, и Весна, и Жива(на)…

Наша Божанства нису нигде изван нас, или негде наспрам нас, већ су одувек и заувек у нама, дубоко у нама: у нашој Бити и Сушти.  

Заиста, Они – то смо Ми!

(Велики Гај, у глуво доба ноћи, лета 7527, месеца цветног, дана првог према другом.)

У плавом сутону,

 бео багремов цвет,

и пун Месец,

румен и жут,

над пољем од мака

и смиља.

Изненада,

 од далеког горја под звездама,

 долепрша вечерњи дашак

уз сетну свирку вилинских гајди

 што лебде и титрају

 понад жуборећих

топола, јасика и ива

у љубичастим ваграма

позног сутона.

(У пољима око Великог Гаја, лета 7527, месеца цветног, дана првог.)

На крилима мог живота

Оста успомена доста

На латицама душе моје

Листић маше роси души ми

Пркоси

.

Сети се сети животни зов

У вртлогу том даљина

Као магла сива пробија

Се храбро чуј то је свјетло

.

Иди покрај пута сигурно

Сакриј се помало ал

Корачај храбро пробијај

Маглу Палу на Улицу

Живота твог корачај корачај

.

И упамти воли и маглу

Палу на улицу животну

Улицу твоју Сапутницу

-самопосвета-

 

Живот је леп само за оне који брзо уче, брзо праштају, брзо заборављају, који имају јасне циљеве, потребе, … Лепе мисли, покрете, лепа дела, односно само за оне који умеју увек да гледају лепим и насмејаним очима, без своје користи.

Једино тада те живот награђује својом лепотом, а ти ни не знаш чиме си заслужио. Све ове речи имају велику тежину.

Тешко их је изнети а друге не повредити. Само људи са јасним циљем то могу осетити.

Љубавна Народна лирска песма 

Хајде, душо, да се милујемо,

ил’ у твојој ил’ у мојој башти.

Створ’ се, душо, у градини ружа,

ја ћу с’  створит у бела лептира,

па ћу пасти на румену ружу.

Тад ће рећи изокола људи:

„Лептир пије у градини ружу”.

– А ја љубим потајно девојку.

Све више личим

на своје песме

 и снове,

те све мање бивам

 присутан у свету.

И већ видим тренутак

 у којему

 из света

 заувек

прелазим у песму

 и сан.

Травко видачице,

Ти што месец те сакрива

Земља душом дарива

Вилин вода  залива!

Долазим ти, журим,

Цвет живоводом орошен да берем

Онај што срца затворена отвара и

Душе забрављене откључава

Травко видачице, долазим ти, хитам

Зрак сунца  пут ми казује

Да  уберем те, пре но

Затворе се  вечности капије!

Млаком водом дланове брижним покретом спере,
Белом памучном крпом дуге прсте посуши.
Прекрсти се уз уздах, са чела бриге здере,
А јасеновим димом огњиште врело пуши!

.

Главу свије марамом, у два краја учвори,
По асталу старинском развуче тесто свеже
И дланом обле векне ваја и рукотвори –
На врху их ножићем косим резом зареже!

.

У жарогору ватра ковитла и пуцкета…
И сунцобојан хлеб се миомирисан пече.
Тесто већ обавија хрскава кора пета –

.

Хлебови руменкасти брашњавом ванглом звече.
Опојност у ваздуху затапа слеме куће…
А деца гладна ломе прстима кришке вруће!