ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Има тренутака кад ми се чини, да сам све погрешно и наопако чинио од када знам за себе: да сам биће слабашно, крхко, јадно и бедно; биће обхрвано бригама, страховима и немирима донетим из ко зна којих све живота и светова; да је свеколики мој животни пут, свеколико моје постојање, одувек и заувек, било када и било где, само једна велика забуна и опсена, те да би једино решење за мене било, да ме Творац посве поништи, да ме рециклира, да ме изнова ствара ни из чега, али само по Својој Вољи и Властитој Замисли.
Такви тренуци су веома мучни, тешки и болни – негде на граници лудила и ништавила – и, у таквим тренуцима човек пожели да одустане од свега па и од самог живота, да дигне руку на себе, да се убије, да самога себе сатре и поништи те да га нигде више нема, како у овоме свету тако и у иним световима.
Сећам се оваквих тренутака из ране младости, када још нисам имао знања, сазнања и искуства која сада имам, када сам толико пута у тренуцима потпуног помрачења ума и свести пожелео да се убијем, да заувек нестанем из света и свих иних светова, јер ми се чињаше да је најгрознији пакао у мени, у мојој души, у мојему суштаству.
У таквим тренуцима сам напросто вапио за неким саговорником, за неким ко би ме видео, осетио и разумео, ко би осетио, познао, видео и прихватио моју помрачену душу, но, нажалост, никога таквог, мудријег и искуснијег од мене, у мојему окружењу не бејаше.
Тада сам схватио да људи ама баш ништа не знају, да ми никакве, али буквално никакве, помоћи нема од њих; свеједно да ли су школовани или нешколовани, образовани или необразовани; те да сви до последњега преживљавају свој јадни и бедни живот у најмрачнијој тамници незнања.
Академици, професори, доктори, психолози, психијатри, философи и разни ини школарци и мудраци, сви су они велике незналице, незналице по свему равне обичним и простим људима из народа, те да нас сви они, својим акадмеским, психолошким, стручним и философским саветима, могу још више забунити, обесхрабрити и разочарати.
Сада се, након свега, само од себе и само по себи намеће једно битно и сушто питање: којим се чудом, ако сам од младости боравио у том унутарњем паклу, ипак, нисам убио?
Одговор је веома прост: поезија ме, и само поезија, спасила од самоубиства!
У тренуцима најболнијег помрачења ума и свести писао сам најлепше и најмудрије песме, писао сам у грозници, писао сам у некаквом божанском заносу и лудилу.
Благодарећи поезији упознао сам многе сродне душе које су у мени виделе и препознале себе, душе које су у мојој души, као у живом божанском огледалу, виделе и препознале саме себе, виделе и осетиле све оно што и њих тишти, мучи, разједа и боли.
Да нисам од Творца и Васељене примио песничке и стваралачке дарове, да нисам песник вилењак, ја бих се – знам то поуздано! – давно убио, не дочекавши, можда, ни тридесету годину!
Сада схватате, ако већ до сада нисте схватили, зашто ја све вас, окупљене око Србског журнала, непрестанце подстичем на стваралаштво, на писање поезије, на писање и стварање било чега.
Поезија је, по мени и за мене, највиши ступањ психотерапије, најсавршенији и најдивотнији пут самооздрављења и самоисцељења.
Јер, ако болесник – а сви смо ми болесници у овоме свету – не излечи и не исцели самога себе, никога га излечити ни исцелите неће, а и не може!
(Велики Гај, лета 7527, месеца лежитраве, дана тридесетога.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 