БЕОГРАДСКИ DOLCE VITA И ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ОЧИМА СОПСТВЕНОГ ДВОЈНИКА

Рођенданске журке чувене сликарке „Медиале” Оље Ивањицки, на Косанчићевом венцу број 17, биле су незаобилазни део „домаће митологије” Београда у другој половини XX века. Та духовита и шармантна побуна против комунистичког сивила и скучености соц-реализма била је и барометар рејтинга најзанимљивијих Београђана, али и самог времена, горких или подношљивих година, духа епохе. Поглед на то време данас је много више од носталгије, много  више од „жала за младошћу”

Најлепше београдско место, бар очима писца ових редова, налази се на Косанчићевом венцу, у згради под бројем 17. Да би се дошло до тог места, треба се попети трошним степеницама до првог спрата, скренути десно, дуж мрачног ходника, и закуцати на прва врата лево. Када Оља Ивањицки отвори врата, указује се место о ком је реч. И није овде толико реч о Ољиним сликама, где се већ деценијама идеја лепоте бори против ружноће модерног света, већ и о призору који се указује погледу када прође кроз прозоре њеног атељеа и распе се по најженственијој реци Балкана, по Сави, уочи њене удаје за најмужевнију европску реку, за Дунав. Мало замишљена над тим опажањем, Оља га потврђује нежним гласом, у којем трепери дах историје:
„У праву сте. И не дајем Вам за право само ја већ цар Хадријан, који је можда више од свих претходних и потоњих римских императора знао шта је лепо. Њему није била довољна најлепша вила на свету, коју је саградио у Риму, већ је зажелео да има и најлепши поглед на свету, који се пружа с овог, калемегданског руба. Ви знате да су Римљани имали посебно чуло да открију оно што су звали ,духом места’. Он је овде осетио тај ,дух места лепоте’ и саградио себи вилу да би уживао у најлепшем погледу царства. Преко пута мене, где је била Библиотека, археолози су открили римски систем подних грејања и подне мозаике. Овде, где сад седимо, испод наших ногу, била је Хадријанова спаваћа соба. Ни метар даље, лево или десно, напред или назад. Јер тај метар даље може бити погрешно место, кобно место. То је као у акунпунктури: убод само који милиметар даље од струјног чвора може изазвати распад система.”
Али нисмо дошли у посету Ољи ради лепоте, већ ради сасвим приземних ствари: да се распитамо намерава ли ове године славити свој рођендан. За савремене и будуће хроничаре и историчаре живота Београђана, прославе рођендана Оље Ивањицки су од посебног значаја: по њима могу да просуде да ли је одређене године тај живот био бар подношљив или пак трагичан. У протеклој деценији изостале су прославе 1992, 1993, 1995, 1999 и 2001. године. Дакле, каква ће нам ова година бити? Као ученица која поштено признаје своје незнање, Оља гледа у земљи и кратко слеже раменима:
„Не знам да ли ћу ове године славити рођендан… То још није одлучено. Ко одлучује? Па не одлучујем само ја… Одлучује и Хадријан. Он ми је дао идеју да славим рођендане. Рекао ми је: ,Ако може тај Тито да слави своје рођендане, имитирајући нас, Римљане, са штафетама – зашто не би и Ти имала свој празник!?’ И тако, у прво време, за живота тог Тита, ја сам славила рођендан управо кад и он, у инат, 25. маја, премда сам рођена нешто раније. Кад је умро – одбацила сам тај датум јер би ми рођендан личио на некакав парастос. Од тада датум прославе мог рођендана је клизан, померљив, зависи од околности, времена, од тога да ли су званице до којих ми је стало у Београду или нису… Једино је Хадријан стално присутан.”

„Никад ништа нисам тражила од политичара”

Питамо да ли трајно осећа присуство сени цара Хадријана. Сада клима главом као кад се поверава нека лепа тајна:
„Да. Цело време НАТО-бомбардовања јављао ми се Хадријан и помагао да ово овде буде сачувано… Додуше, сад Ширак тврди да је и он помогао. Ако је то тачно, онда је и њему било шапнуто, макар у сну савести, шта треба да ради.”
За хроничаре и историчаре живота Београђана значајне податке пружа и састав званица које Оља зове на прославе. По јако присутним и упадљиво неприсутним гостима је могуће закључити ко је одређене године био „in” а ко „out”, бар у Ољином уму и срцу. Како бира своје званице? Заваљена кокетно у фотељу, Оља нас гледа с мазним прекором, само што не каже да је много питамо. Ипак каже:
„Како кад. Не бира званице само један критеријум. Има разних, поређаних по вертикали. Ретки су данас они који задовољавају највише критеријуме. Немам никаквих других, класних или идеолошких предрасуда… Јединих којих нема су политичари. Њих никад нисам звала, нити намеравам! Нити сам икада нешто у животу тражила од политичара. Никад ништа! И зато сад имам миран сан.”
Према оцени најупућенијих, на Ољиним рођенданима најбројније је заступљена лепша половина Београда, углавном чланице друштва неформално званог „Ољин лоби”. Реч је махом о супругама „успешних мужева” – дипломата, директора и политичара – које смисао свог живота виде у служењу Ољином лику и делу. Има и мушких чланова тог „лобија”, али они углавном служе за ниже послове, од набавки на пијаци, намештања прегорелих сијалица и оправки техничких уређаја, до улоге развозача и пратиоца на пријемима. Статистика тврди да се Оља најрадије појављује у друштву познатог београдског и римског play-boya и архитекте Војкана Милановића, широј јавности познатијег као аутора речи хитова Због тебе бих туцао камен и Невине бебе.

Теорије о пропасти Атлантиде и владавини Хазара

Ољини рођендани су памћени и као места премијерних извођења нових теорија Милића од Мачве и доктора Живковића, од милоште званог Ракони. Оља их се и сада сећа, с посебним пијететом у гласу:
„Обоје су отишли од нас. Милић прошле а Ракони ове године. Милић је можда сада у некој небеској пројекцији Атлантиде, захваљујући својој теорији о њеној пропасти од вулкана у облику гигантских муштикли… Ракони је пак имао теорију како светом владају Хазари. Сад откривамо да остаци првобитних Хазара живе у Авганистану, одакле је изгледа почео напад на Америку. Па сад Америка узвраћа. Има ту неке везе…”
Понекад, Ољини рођендани су и сцена јавних скандала, који се дуго памте и препричавају, попут једног наступа заносне Гордане Стошић, првакиње српске феминистичке и еротске поезије. Појавила се у веома уској вечерњој хаљини, јарко црвене боје, с дугим процепима дуж бутина и са широким деколтеом који је истицао њене раскошне груди. Пришла је Драгошу Калајићу и адвокату Александру Лончару, који су стајали крај фонтане, у неком женском друштву што се намах размакло и одмакло. Лончара је узела под руку а Калајића је загрлила око врата наглим замахом леве руке, којим је (неки кажу случајно а други намерно) смакла танку бретелу тако да је лева дојка искочила потпуно обнажена, у свој својој антигравитационој лепоти. И остала је тако да стоји у тријумфу голине.
Као по команди неке магије, сви мушки погледи су одмах напустили све на свету да би се устремили ка тој савршеној полусфери. Једино су Калајић и Лончар, попут телохранитеља, шарали равнодушним и лењим погледима по гомили мушке и женске зависти и љубоморе. Тада је једна поборница грађанске опције у пролазу гласно искалила бес своје зависти на недужног Калајића:
„Боже мили, шта ли смо Ти згрешили!? Не може да прође ниједан дан без Калајића: или на телевизији – или овако, уживо!”
Калајић се само благо наклонио и у знак поздрава рекао како је Маркс велик и милостив. Уместо њега, одговорио је Лончар, умиљато утањивши свој бас-баритон као за неку тенорску арију:
„Госпођо, гледаћете га и у паклу! Како сам сазнао из добро обавештених спиритистичких извора, тамошња локална телевизија реемитује његове ТВ-наступе да би додатно мучила прогресивни цвет грађанства.”
За то време, на другом крају Хадријанове и Ољине баште, друга припадница Ољиног лобија је упитала придошлог и мало припитог Драгутина Гостушког чиме може да га послужи. Не одвајајући поглед од дојке Гордане Стошић, Гостушки је упитао, вапећим гласом:
„Има ли млека?!”
Испивши последњу кап чувеног Ољиног чаја од цвета зове, који сама бере у својој башти, помишљамо да ту сласт дугујемо и цару Хадријану:
„А пропос цара Хадријана… Како нас он види? Ако нас штити – зашто нас штити?”
Одговара, без предомишљања:
„Он каже да ми морамо да се сачувамо. Сматра да смо ми од ванредног, јединственог значаја за будућност света… Ми смо временска капија.”
Временска капија? Капија где се окончава један и започиње други циклус света? Капија где се окончава ружноћа и обнавља лепота? <

Борис Никчевић

 

http://www.dragoskalajic.com/

Лирски записи

01

Говорићу вам о нечему тајинственом, о чему, колико је мени знано, још нико до сада није говорио а ни писао.

Пишем вам о двема врстама религија: о религијама шума (влесовим религијама) и о религијама пустиње (пустињским религијама).

Разлике између тих двеју врста религија јесу толике – када се уђе у само биће и суштаство религија – да се стиче утисак, као да су те две врсте религија, не само са различитих планета, већ из различитих сазвежђа и звезданих јата.

Влесове су религије повезане и васаображене са начелом Мајке Природе, као и са начелима лепоте, љубави, доброте и божанске дивоте.

Надаље, у влесовим религијама преовладава свест и самосвест, свесност и самосвесност о космичком и правасељенском свејединству свих бића, творевина и светова, те унутарња и божанска усаглашеност са галактичком духовном вертикалом.

За разлику од лепоте и раскоши влесових религија, пустињске религије немају ту песничку занесеност, понесеност и маштовитост, немају јасне предаставе о начелу Мајке Природе нити, пак, теже галактичком и божанском духовном свејединству.

То су религије нетрпељивости и неразумевања за све што је другачије; нетрпељивости, неразумевања и искључивости према иноверним и иноплеменим.

Просто речено, то су религије вечите нетрпељивости и мржње, вечитих и грозних ратова против других и другачијих.

Надаље, док се у влесовим религијама мушко и женско начело узајамно допуњују, прожимају и оплемењују, творећи космичку и божанску хармонију лепоте и дивоте, дотле су у пустињским религијама та два начела раздвојена и међусобно сучељена до болести и самопоништења, где мушко начело не жели уопште да уважи и прихвати, као себи равноправно, женско начело.

Просто речено, у пустињским религијама жена уопште није прихваћена као божанско биће, као божанско начело, већ се омаловажава и ниподаштава до скота, те, у неким случајевима, и ниже од скота.

Отуда је у пустињских религија честа појава хомосексуалности као и иних сексуалних настраности, што је, у суштини, прикривена и онострана побуна и освета обесправљеног женског начела.

Док је у пустињских религија, како видимо, честа појава хомосексуалности и хомосексуализма, дотле је у влесовим религијама та и таква настраност и изопаченост сасма непозната.

02

Срби су – говорим о ВедСрбима и Белим Србима – тисућама година живели у хармонији и свејединству са Мајком Природом, као и са иним бићима и световима у ПраВасељени; обитавали су и стварали у Ирију Свароговом где је, скоро до савршенства, усклађен и негован однос међу половима, између мушког и женског божанског начела, и где су долазила до изражаја овострана и онострана остварења лепоте, дивоте, доброте и љубави, да би, пре десет векова – што милом а што силом! – примили једну, својему бићу посве туђу, пустињску религију, која је сасма разорила и уништила ведсрбску самосвојност и самобитност.

Јер, узроком ведсрбске пропасти јесте јудео-кршћанство, једна од пустињских религија, у коју никако није могло да се смести галактичко, космичко и божанско ведсрбско биће и суштаство.

Отуда данашњи ВедСрби, јудео-кршћани, као и ини верујући, ни по чему нису ни налик на негдашње ВедСрбе – Влесовце, Аријевце и Хиперборејце.

Слободно можемо рећи, да је у данашњих Срба (не ни ВедСрба!), у самом њиховом бићу и суштаству, посве згаснуо, избледео и ишчилео негдашњи божански и светлосни запис Древних ВедСрба.

Још увек живе у мени слике
мог’ оца драгог, на крају њиве.

Класју, ето, милује стабљике,
на драго биће сећања живе.

Гледам га како му поглед пуца
преко тог’ класја у смирај дана.
Лице му блиста као зрак сунца,
коса на ветру, ињем прошарана.

Да ли је добро налило зрно?
Узима нежно и класје кида.
-Ваљда му није род посрн’ о?
На длану са њега плеву скида.

…А када први падне откос
то мило зрње држи на длану.
Груди му тада обузме понос,
два Сунца сијају у том дану.

Чудни су били његови пути.
Мамина сенка њега прати.
Увену, као листак жути,
мила му беше моја мати.

…И сада заједно жању небом,
са кишним класјем они живе.
Закле ме, овим житним хлебом:
“ Ево ти, кћери, па ори њиве“!

Милица Мирић, из збирке песама „Србијо, вољена копљем и песмом“

 

Лирски записи

Све што постане јавно, престаје бити оно што је било пре но што је постало јавно.
Само оно што је тајно, и заувек остане тајно, то бива непресушно врело песничког и стваралачког надахнућа.
Све оно што се озваничи, што се открије светини и руљи, то заувек губи своје чари и дражи, то убрзано вене и сахне.
Тако је кроз векове бивало са свим идејама, са свим религијама, са свим идеологијама, са свим уметностима, са свим учењима, са свим народним и друштвеним покретима.
Дивота је дивота само док је скривена.
Када се дивота открије, престаје бити дивота.
Некада је, у добу девичанства, постојала снажна, скоро космичка, привлачност између мушког и женског, између човека и човечице.
Зато што су обоје били прекривени велом тајне, велом тајанства, велом мистерије.
И зато што су обоје, и мушко и женско, били божанства.
Љубав између мушкарца и жене, гле! бејаше љубав између дивотног бога и дивотне богиње.
Лепота је зрачила из свакога лица, из свакога обличја.
Лепота је све обавијала и чувала.
Лепота је била онострана аура, космички штит од свих лоших утицаја из окружења.
Лепота је бивала унутра, па се из унутарњег прелива у спољашње.
Некада је свака младост била лепа, красна, племенита и дивотна.
Сваки је момак био наочит као млади бог, свака је девојка зрачила красотом и дивотом богиње пролећа.
Те красоте и дивоте у свету одавно нема.
Нема је у људима, нема је у момцима и девојкама.
Тек у понеком човеку, тек у понеком момку, тек у понекој девојци на тренутке провеје нешто од те дубоко скривене красоте и дивоте давно минулих векова.
Данас је све откривено, све јавно, све профано, све посветовљено.
Без флуида, без етера, без заноса, бек екстазе, без блаженства, без звезданих титраја и трептаја.
Зато више и нема оне негдање привлачности, оне чудесне божанске устрепталости између мушког и женског.
Јер све што је откривено и видљиво, губи сваку драж, губи сваку чар, губи сваку привлачност.
Од свеукупне космичке љубави, између мушког и женског, остао је само дивљи, скоро животињски, нагон и секс.
Свако је на продају, и све је на продају.
Свако се може купити, и све се може купити.
Љубав се купује, секс се купује, брак се купује.
Нема тајне, нема флуида, нема тајинствене еротике, нема божанског заноса, нема просветљења и посвећења.
Људи се рађају у лажи, живе у лажи и, на концу, сви умиру у лажи.
Лажне су религије, лажне су цркве, лажне су културе, лажне су уметности.
Онај ко се не мири са овим и оваквим светом без сврхе и смисла, са светом деградираним и дегенерисаним, мора да потражи и препозна свој тајинствени унутарњи пут, тајинствени и онострани пут срца и душе, и да на том тајинственом унутарњем путу потражи своју љубав из снова, своју сродну и блиску душу у некој тајанственој особи супротног пола, те да се поново, као у оно доба девичанства, саставе и споје човек и човечица.
И наћи ће се!
Знам, поуздано знам, да ће се наћи, срести и препознати.
Јер, по свим галактичким, космичким и божанским законима, они се морају наћи!
Зато што је Закон привлачности, јачи од свих закона у Космосу.

“Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује. Постоје две Србије: Србија горњих слојева – ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација.

Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна, која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује.

И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу. (…)

Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава.

И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да је освајају.”

Првобитно тројство Поросјана, које су славили понајприје у Ромави (Romove) под стародревним дубом, прешло је и на друге старе Словјене, као што Поморане, Венде, Полабјане, Пољаке, Чехе, Моравце и Сорбе.

У Ромави видјесмо троје богова свакога у својој удубини храста, а та су била: Перкун, Потримба и Покола.

Ова старинска божанства налазимо и у јужних Словјена именом Перуна, Трибуна (Требић) и Поколе или Паклењака. Од њих налазимо у свим словјенским земљама: сјеверних и јужних, силу божју мјестних имена, која су прозвана по старој служби божјој, обдржаваној на онима светима мјестима тако у Крањској бриег Триглав (Тергло) у Херцеговини Троглав, у Босни на Динари, у Далмацији на Биоковој планини и т.д.

Поморани су све три особе стопили у једно божанство. Они су га Триглавом прозвали и огромни му кип изтесан од старе храстовине понамиестили у храм у Штетину. И у Јулинграду на отоку Волину бијаше му храм.

Триглав је био, како му већ наслов каже – троглав, а кип му бијаше обастрт одугачком копреном са четири стране. Свећеници вељаху, да је Триглав невидљиво; ну и најчишће божанство, које риедко кад силази на земљу, а да се крије за то, што не ће да види људске опачине!

Триглав је био владалац неба, земље и подземних пакленских бездана. Триглав је створац неба и земље, уздржаватељ и хранитељ људи; ну и казнитељ људских опачина.

По А. Тканију1 Триглав је имао у Штетину, свој храм на гласу. Дрвене стиене биле су окићене извана избоченим сликама (резбарије) људи, животиња и сваковрстних прица, које су биле омаштене неизбрисивим бојама.

У том храму држали су благо, које би заплиенили од непријатеља. Ту је било оружја и другог ратног плиена, од кога је храму припадала десетина. ту је било златних и сребрних чаша за гатање и за гостбе бољих људи, омашних рогова дивљих бикова, за напитак и трубљење, мачева и ножева и другог драгоцјеног оруђа (жртвеничког алата).

Кип му је био од суха злата, а урес златни на глави прикривао му је образ до устана. Свећеници његови су тумачили троглавост божју тиме, што су тврдили, да је господаром неба, земље и подземља, а да крије свој образ пред људским опачинама!

Сасма је очевидно, да је ово словјенско тројство у једној особи оно исто, које су обожавали Скандинавци и стари Поруси у три особе.

Триглаву је био посвећен вранац, кога је његовао један свећеник и кога су употребљавали за гатање на исти начин као и биелца Световитова.

За гатања водио је свећеник смиерно вранца преко девет копља, које је било обиљежено црним и биелим пругама. Како је вранац пролазио тим копљем, онако је и гатао. Кад се је вранац дотакнуо кога црно обиљежена копља, тад је то био кобни знак, јербо црно копље знаменовало је пораз, а биело побједу. С овим гатањем свезана је жалибоже у њих срећа и несрећа народа и државе. Макар и била држава често у великој погибељи од Германа, без сретних знакова по рат, нитко се није смио ни макнути, а тако се догоди, да их је напао изненада војвода баварски и саксонски Хенрик Лав, те их је кано дивља звиер мирно стадо оваца, што поклао, што у сужањство одвео и тако им је око половице 12. виека и светиње поробио и државу срушио, а тому су Пољаци били највише криви, поименце војвода Болеслав Кривоусти. Гатања биелима или црнима коњима био је обичај, како видјесмо (стр.92) и у Германа и у старих Словјена, Поморана, љутица, Ратара и т.д. С тога је врло занимљиво, да се изтражи од куда коњу та божанска част.

У Штетину и у Јулину, као што и у аркони, виђало се уз кип Триглавов омашно седло, а свећеници су тврдили, да бог ноћу зајаше коња, да потјера зле духове од земље!

То нас опомиње на “Сунчано божанство“, које се рва са Злодусима увиек, ноћу и зими.

Сад нам се ваља опет осврнути на ведска божанства, која су и онако аријскога подриетла, да нађемо триглаву подриетло његово. Ми налазимо за чудо у старих Индијана Триглаву налично божанство а по аналогији судимо, да има баш Триглав своје подриетло у оном аријском божанству, којему су и Прасловјени обдржавали налично богослужје.

У индијскому тројству “Тримурти“ била су уобличена три бога. Прво лице му је био “Брама“2, створац (Srshda) свију ствари а изворно је био “божанством Сунца“, јер му је био најстарији придјев Индра, а временом се прозвао и Deva од божанскога сјаја3 а напокон Брама, кога су и Narayana т.ј. створцем звали и “братом Сунца“, (= Surageshda) окрстили.

Друга је била “Vishnu“ (Вишњи), а држали су га уздржаоцем свемира и свиета и хранитељем људи, а био је и видљивим божанством на земљи, уприличен плодоносном риеком “Gangesa“, као и мисирско сунчано божанство “Osera“ плодоносном риеком Нилом. “Vishnu“ је кадкад разним обликом с неба силазио, а десетим утјеловљењем (аватара) сашао је с неба у облику небескога путника водећ за собом божанскога коња. Коњ му стоји само на три ноге, а чим ће му господар намигнути, коњ ће и четвртом ногом о свиет ударити, а тиме ће га на увиек срушити. То је био тај божански коњ у храмовима, који је људима приетио судњи дан.

Ну и трећа особа индијскога тројства било је људима грдно страшило! То је био страшни Shiwa,4 бог огња и муње, с тога рушитељ свиета. Брамани тврде по светом им писму “Prabanciasrhti“, да ће он на судњи дан свиет ватром скончати.

Као што су Индијани обдржавали своје тројство “Тримурти“, тако су и Прасловјени, Литвани, Старопруси, Поморани, Полабјани и Сорби свога “Триглава“.

И у Триглаву била су уособљена три бога, а ти су били како рекосмо, Перун, Потримба и Покола. Први је био изворно сунчано божанство, које кад се разгњеви, тад потамни и облачинами се навуче, а тада ће грмјети и муњами сиевати и праскати, а тај је био већ Аријцима познат именом “Паркана“. Овога су стари Словјени уображавали брадатим старцем жаровита лица.

Друга особа је била Потримба, хранитељ људи и штититељ племена. Овај је био младић пријазна и красна лица, овјенчан класовима, а трећа особа бијаше паклењак Покола, блиеда и осорна образа. На тјемену му је коса пламтила кано у индијскога Шиве, а пред њим требало је ложити вјечну ватру, а да га се у ратно вриеме ублажи, ваљало му је приказивати и људских жртава, а те су обично биле заробљеници.

 

Никола Витез Др. Гржетић Гашпићев

 
Напомене
1 Anton Tkany: Mythologie der alt. Teutschen u. Slaven, Znaim 1827 pg.156.
2 Придјев Vithi Brahma знаменује “природу“ као што мисирски “Brehi“ значи “твар“.
3 Сскт. div divyati = сјати, свиетити, видјети а од тога произлазе сви аријски божански придјеви сскт. Dyaush, = Зеус лат. Deus, стгн. Ziu, агс. Tiv, стнз. Tyr.
4 Shiwa Шива од cya cya-yate = гориети сијати сиевати сјати, а значи и жарко сунце.

Цело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије

Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.

 

Онај ко није растао на селу,

не зна да се најслађе обедује

с пролећа у њиви,

кад се кукуруз окопава,

и најдивотније спава

у сенци столетног храста

сред поља,

после жетве ражи,

у врело летње подне,

кад јару јаросну –

која титра и трепери пред очима –

распршује умилан дашак

што подухује са плаветних

врхова горја у даљини.

Онај ко није растао на селу,

не зна колико неког тајинственог

и узвишеног смисла имају

сви ти ратарски

и сељачки послови,

и колико је близу Бог,

кад се оре, сеје

и жање у пољу.

Онај ко није растао на селу,

не зна – нити може знати! –

да су се најздравија

и најлепша деца –

некада давно,

у доба девичанства –

стварала и рађала у пољу,

у њиви, или на пропланку,

кад се коси

и сено пласти.