Зора окупана птичијим цвркутом, подвирује Сунце иза олисталих бреза и пролисталих јавора око зграде, мирис свеже покошене траве, зумбул, перуника и ђурђевак наступају једногласно, дозивајући велико славље. Ко ће одвојити очи од ове лепоте – трње одговорности упорно убада у мир насталог јутра – ваља се за посао припремати, а дан је из мноштва оних, када ти се на посао не мили.
„Све ћу стићи и много више“ – лети јој мисао самоохрабрења, ужурбано завршава јутарње уобичајене обреде, бира најудобнију и лагану одећу, биће топао дан, размишља и граби у трку тиркизну торбу, кључеве, телефон, тиркизне наочаре …
Срећом, у превозу има места. Седа. На следећој станици, након задржавања и присилног гурања дечијих колица у возило, улази мала ромска породица. Пристојно обучени, не толико бучни, какви њихови сународници иначе знају бити, млада мајка у наручју држи бебицу, девојчицу, потпуно беле пути и плавих очију. Тетка јој тепа Белка, Белкице, отац је задиркује на ромском језику, мала се смеши, гугуче.
Сећање поче да навире. Детињство. Слична ситуација и већ доживљено. Као малена је на јелу била никаква, што се оно каже, мрљива и на све гадљива. Отац, сеоски електричар, зеленим бициклом обављаше инкасантски посао, поправљао електричне инсталације по кућама, кварове на бандерама. Сличан сваки дан, знао је отац некада да је провоза необавезно – када су то прилике дозвољавале. Радоваше се сваком таквом тренутку. Мајка би поставила малено јастуче на бицикл, а онда би посели њу, малену, сићушну и пустоловине би за њу почињале.
Слике су упечатљиве. С времена на време би погледала Белку до себе и враћала се у сопствене слике детињства.
Врућина, почетак маја вероватно, кућа у коју отац и она стигоше, беше необична за њу, препуна чупаве, мусаве, неуредне деце, шпорет на дрва на сред дворишта, лула за дим подупрта, прислоњена на неко дрво, на махове се посвуда ширио мирис дима, уз шпорет млада жена, пече палачинке, пас залаја па заћута када се појавио старац на главним вратима. Све је некако деловало прљаво и запуштено, неуредно. Није на то навикла. Знала је како те људе у селу зову. А знала је и да је то погрдна реч.
Немају струју, а Слава њихова велика, стиже, говори старац, деца су мала, ваља и Ђурђевдан да се спреми – понавља он. Велики квар, отац мора пењалицама на бандеру, девојчицу оставља домаћици. Мирис оних палачинки.
„Узми дете сковерац“ – понуди млада, тамнопута жена девојчицу – девојчица се снебива. Сва су деца већ држала у рукама умотану палачинку и мљацкала. Она погледом тражи оца, да га немо пита, он и даље на врху бандере, петља по жицама. Дуго траје, само да отац сиђе.
Ипак, узима један, невољно, скоро гадљиво, размишљајући, да ли да загризе циганску палачинку. И однекуд долете мисао, некада изречена реченица њене мајке: мајке дају својој деци најлепшу и најбољу храну. Прхну мисао и она загризе. Први залогај, допаде јој се и настави да једе.
„Јел’ Ћеће, откуд ти ово лепо дете?“ пошали се отац, обраћајући се старцу, показујући на своју девојчицу, када је сишао са дрвеног стуба.
Старац се само насмеја. Она је разумела очеву шалу. „Готово је, упали лепетрику, да видимо шта смо урадили.“ – рече отац.
„Рујка, кресни тај шалтер“ – повика старац, окрете се ка оцу и поче давнашњу породичну причу.
„А, бре, мајсторе, мис’иш на Белку? Широко се насмеја, и ми имамо белу девојку, а тако је и зовемо Белка. Кад се родила, тео мој братанац ону његову жену, снајку, да убије. Напио се па све изрече у бесу, пијана глава. Псов’о је, напио се од муке. Џумбус, бре мајсторе, брате слатки правио, нисмо могли да га смиримо. Јоцо, брате да си то вид’о!!! Поч’о да виче, да удара, да ју чупа косу, псује јој мајку цигањску, отерује је из наше куће – јао, да нам однесе оно лепо бело дете.“ – Подиже старац тон све више и више, удара дланом о длан потврђујући и уверавајући у своје речи повременим пљеском руку.
„Јао, кад смо га уватили ја и брат, па све на њег’смири се, смири се, а бре будало!!! Ди смеш, бре жену да бијеш, златни жену, пусти бре, шта си тако луд? Вуко га ја, отац га ударо по главу, да му памет утувимо. Шта си навро па вичеш копиле, копиле, какво бре копиле, пијана будало? Куј још од нас цигани мож’ се подичи да има бело девојче у кућу??? Куј? Ко очи на главу да је чуваш, Белку бре имаш, Белку!!! Па која би теби родила таково бело дете, ненормалан ли си? Пусти жену, бре!!! Да те нисам више чуо! Ни’те срамота да на дете кажеш копиле? Па наше презиме носи, нас да надичи!!!“ – Виче већ старац, ко да је синовац његов управо ту, наместо мајстора Јоце.
„Нег’, мајсторе, синовац тера своје, те није наша крв, те није тато твоја ни моја крв, те туђе дете. Не мож’ да му утувиш нег’ по нашки цигањски. Нисам мого нег овако да му покажем: јел имамо пол’ литре воде? Имамо. Јел мож’да продамо то пол’ литре воде – не можемо. Па мора да га направимо да мож’да га продамо. Усипамо у наше по’ литре воде литру ракије! А ракију нисмо купили, смо добили. Е, кол’ко ће сад да кошта та наша вода??? Јел то сад наша вода? Па јесте, па како не разумеш да јесте, а дал’ та ракија сад могућа да се прода? Па јесте, бре о том ти говорим. И отац његов, мој брат му говори: па дал’ сам мого за белу да те оженим? Па нисам!!! А дал ти Бог дао бело дете??? Па си ти прос, како не разумеш? Има да ћутиш и пустиш жену, бре… Тако сам му све прич’о, док није утувио, шта да ти кажем, циркус је био, то младо, то лудо у главу, ниш’ не разуме.“
Сећала се и те Белке, касније ју је тај њен деда довео пар пута, и вазда су били поносни на њу, чуваше је ко очи у глави, ко злато неко тајновито, вредност неку само њима знану. Белка се удала, не виде жена ни њеног младожењу ни њену децу. Но тек јој је данас јасно, зашто је старац, стриц оног братанца, толико волео и ценио Белку.
Устаде она млада жена са својом девочицом плавих очију, тетка и отац изнесоше колица. Још две станице – помисли жена, прихвати чвршће дршке своје тиркизне торбе, припреми наочаре сличне боје, уступи место некој старијој странкињи и врати се у садашњи тренутак. Да, јесте, зумбул, перуника и ђурђевак наступају једногласно, дозивајући велики празник. Расцветала Скадарска улица обећава – биће диван сунчан дан.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 