Сањам те… Сањам крај далеки
У миру и самоћи.
Спокојно пада сутон меки
Питоме летње ноћи.

Тишина нема, тиха, сетна
У бескрај дугих равни.
Далеко, докле поља цветна
Повија венац тавни.

Држим ти руку белу, меку,
Благо се смешиш на ме,
У миру и спокојству теку
Часови среће саме.

Очице влажне твоје нежно
У очи моје гледе.
Љубим ти, љубим грло снежно
И образе ти бледе,

Безмеми живот дише сано
И покојем се слива,
Отиче тихо и свечàно,
А душа лебди… снива.

И мирни, срећни, чаше тамне
Вечерњег мира бдемо,
И милује нас чисте, самне
Спокојство среће немо . . .

Сањам те… сањам… Све је прошло,
Грли те тмина тавна,
Јесење мутно доба дошло
На цветна поља равна.

Из таме својих дана, чаме,
Сањам те, цвете свели —
Анђелски још се смешиш на ме,
Бршљани док се сплели

Оградом око хладна стуба,
Где сахрањена с тобом
Несрећна моја љубав лежи . . .
И лишће шушти гробом — —

Стеван Луковић, српски песник

Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада,
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема, већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости – о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам у пределима оним,
Где су младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к`о мирис вене.

Ил` да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука –
Знамења, да сам некад и ја вол`о.

Ал`није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања,
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом…Да је да се спава.

И само каткад, ал` то ретко бива,
Њу када видим посред ових жала,
Прилази к мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглени вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.

Белим Србима, Ананди Перуну Белобору и Попу Стрибору од Сомбора, посвећујем ово песничко јасновиђење своје.

Уметнички и стваралачки покрет Ртањ Добре Наде јесте васпостављање Србског Духовног Језгра и Пут оздрављења и исцељења Бића Србства.
То је Пут повратка древним, исконским вредностима, које су темељ словесног, освешћеног и осмишљеног бивања и бивствовања; стваралачког живота и живљења са сврхом и смислом.
Уистини, Ртањ Добре Наде враћа човека на Вертикалу, на Божанску Усправницу; враћа га Божанском Бићу у Себи; враћа га Стварању и Стваралаштву као једином Смислу Присутности у Вечноме Тренутку.
Човек је створен да би био сутворцем са Створитељем, да би, усаображен са Великим Духом Стварања, и сам био творац и стваралац у Творцу и Ствараоцу.
Западна цивилизација, болесна од самога почетка и зачетка; цивилизација коју нису осмислила и стварала Божанска Бића оваплоћена у ведсрбским ПраАријвцима; цивилизација која у својој завршници показује ариманско и бесовно лице, лице грозоте тартарске и ужаса адског, посве је обесмислила живот словесног човека и убила сваки смислени порив у битију његову, исисавши и последњу кап животног сока у њему, остављајући иза себе љуштуру људскога рода и најгрознију грозоту пустоши.
Путовање западног човека завршава у понору, у понору без дна, у бесмислу и безнађу, у праисконом ништавилу језе и ужаса.
Западног пута више нема, и западно путовање се управо овде,
у овоме трену, завршава.
Сваки слободан, словестан и освешћен Србин, дужан је, у овом одсудном часу, да спасава себе
и своје ближње.
Само снажним стваралачким духом, само свешћу и освешћеношћу, само јаком вером и божанским знањем, сваки ће Пробуђени Србин, Бели Србин ПраАријвац (онај који је успео да скине силне овоје таме са себе!), бити кадар, знати и умети, на прави начин, да служи Богу и Роду.
Нема сврхе више да приповедамо о западној цивилизацији, будући да та цвилизација више не постоји (ако је икада и постојала!) на Ступњу Словесности.
Сада се, пред нама, пред Белим Србством, отвара Нови Пут који води ка
Животу и Светлости.
То је Пут повратка Створитељу, Пут усаображења и поновног рођења Одозго, Пут који нас узноси у више духовне светове Великог Духа Стварања.
Уметнички и стваралачки покрет Ртањ Добре Наде, можда, јесте последњи покушај да се васпостави Србско Духовно Језгро, те да се, у потоњи час, спаси Биће Србства од коначног пропадања и самопоништења.
Нека свако од нас, на свој начин и на своме путу, потражи, и препозна,
самога себе!

Моје очи опет виде. Четири лица се окрећу у свим правцима и ништа не спутава мој поглед. Векови црнила су прошли. Сунце стоји високо, обасјавајући мој кип. Птице ме надлећу и преврћу се од радости.

– Отац се вратио. Радујте се! — вичу, а цвркут им одјекује по планини проносећи добар глас.

Неки људи, неке жене, играју и смеју се. Певају моје име и приносе ми вино.

Виле и змајеви чекају ноћ да ме поздраве и поклоне ми се. Стоје на ободу шуме, не желећи да прекину радост људи и тек понеко од њих се огласи старим, заборављеним молитвама добродошлице. Тихо, тек да лишће затрепери, а трава се повије. Сребрни мач ми вибрира у канијама, а мој коњ — пророк бесно удара копитама, тражећи да га поведем преко поља. Столетни храстови спуштају своје мудре крошње славећи мој повратак.

– Никуд ја нисам отишао — говорим им.
– Одувек и заувек ћу бити овде. Људи су отишли, не ја. Али, ево, враћају се. Нађите им се у помоћи, наивни су били и склони лажним веровањима. Опростите им, ја јесам.

Сузе крећу низ моја лица.

Опет сам међу својима.

Коловрат се све брже окреће.

Сневах те, драга, протекло вече,
Чак ни у сну се нисам усудио
Да ти кажем што ме душа пече,
У голој сам се води пробудио.

Не мучи ме кроз снове моје,
Само нестани, не соли ми рану!
Од оних си што не трају у двоје,
И увек бираш победничку страну.

Сневах те, мила, вече минуло,
Тако си дивна и красотна била.
Да ми јутро рујно није синуло,
Не бих знао јеси л’ жена ил’ вила.

Ти не мариш за ме, ни моје снове,
Добро то знам, дубоко осећам.
Походиш их и пљачкаш к’о дворе,
А ја бих себе свог теби да дам.

https://hajducija.blogspot.rs/

Стојим
На пресеку
Вечитих обмана
Варки
Илузија
Где пресек тачке
Нулто време
Где тече
Ал се понавља
Куда ходе
Истим стопама
Не научивши
Себе опомињати
На давним грешкама
Учити

Стојим
Ослушкујем
Гледам
Закључујем
Нема дима
Без ватре
Продукт сагоревања
Где енергија
Кличе
Ту се обнавља
Где клица
Ниче
Без натапања
А опет
Не ваља

Стојим
Не схватам
На длану
Просторна визија
И опет
Долазимо
Радујемо се
Плачемо
Ипак
Ово је време
Да се прикаже
Научено