ПАГАНСКИ ЦВЕТОВИ У ХРИШЋАНСКОМ ВЕНЦУ


65db225d2c281fe03a0c544ff88346d1

Сложено, слојевито и вишезначно Његошево дело „Горски вијенац“, од свог објављивања, различито до сада тумачено и интерпретирано, не престаје да побуђује пажњу истраживача. У њему ce непрестано огледају разни тумачи, али ce над несагледивим значењским дном могао видети само онај његов део који je најчешће одражавао тумачев лик. Из тумаченог текста добијамо заправо онолико колико смо спремни да уложимо y њега, јер je примљено уздарје, по правилу, реципрочно духовном дару. У тој духовној комуникацији са овим делом почиње и наше тумачење оног његовог слоја који препознајемо и означавамо као текст културе. „Горски вијенац“ као књижевно дело je објективација традиционалне културе, одређеног поимања света, морала, религије, мита, обичајне праксе. Уграђени y ово дело, елементи културе из једне конкретне историјске реалности добили су шире значење y равни y којој je и сам „Горски вијенац“ постао културни текст. Извирући из језика, он га je и обогатио y процесу y коме je „језик догађаја“, како вели Монтале, „постао догађај језика“. Најзначајније Његошево дело неоспорно je постало својеврстан догађај језика који je добио значење примарног културног кода. Претпостављену раван текста традиционалне народне културе духовно утемељује њена сложена, синкретичка религијска компонента. Осим манифестног хришћанског слоја y народној религији постоје и бројни нехришћански, пагански елементи који не спадају само y наслеђе које претходи хришћанству, већ ce односе, како смо утврдили y претходним поглављима, и на веровања и религијску праксу насталу и након хришћанства. Различит и супротан хришћанству, пагански слој je носилац оног елементарног религијског искуства чија поновљивост оцртава карактеристичан духовни образац као врсту традиционалног знања које ce обнавља. Дугим трајањем паганство je добило статус својеврсног архетипског наслеђа које препознајемо као образац примарног религијског искуства. Архетипско оцртава само могућност испољавања оних латентних психолошких садржаја који су y одређеним формама добијали јасније душевне обрисе. Различито од нагонских предиспозиција за одређене облике реакција и поступака, архетипско je претпоставка за известан доживљај, искуство и слику. На основу постојећег, онога што јесте, као дотадашње искуство, архетипско je својеврсна претпоставка за оно што he бити и што као циљ утопијске визије може бити. Потврђујући ce y повољним условима, паганско je својеврсно искушење пред изазовом другачијег избора. Тај изазов je зрак из архетипских дубина чија je светлост до свог пуног зрења дошла y време хришћанства. Насупрот паганству, хришћанска вера, нудећи другачије озрачје на пропланку културе, претпоставља и другачији однос према нехришћанским верским садржајима. С аспекта хришћанства као жељеног религијског идентитета, паганство je непризнати, онај „други“, „несвесни“ религијски чинилац утолико значајнији и израженији уколико je увећана опасност опстанка и одржавања верског идентитета. Религијска сенка као цена светлосног преображаја показује ce тада животно јачом и логички убедљивијом од неизвесности духовног узвишења. Паганско и хришћанско као међусобно различити и супротстављени светови подразумевају, међутим, и трећи елемент: могућност преображаја и комуникације. У односу на хришћански, пагански елемент ce јавља као онај други не-хришћански који je y претпостављеном дихотомном обрасцу добио и значење иноверног, муслиманског. Поларизација два света, хришћанског и муслиманског, српског и турског, постаје утолико драматичнија уколико ce сагледа y контексту претпостављеног трећег елемента који их међусобно разграничава, али и повезује. Постојећу верску различитост, као разлику између два света, доводи, међутим, y питање једносмерно верско прелажења из хришћанства y ислам. Разлика два супротстављена света ce поништава зарад доминације једног, a њихова граница губећи јасне обрисе постаје место неизвесног и отежаног опстанка за оне који остају y својој вери. Граничну неодређеност оличава мутно, историјско време y коме ce и поставља питање нужног раздвајања као заштите хришћанског, православног света угроженог преверавањем. Императив разграничења и успостављања строжег односа према потурицама посебно ce исказао почетком 18. века, y време владике Данила. Иако ce као конкретан догађај, описан y таквим размерама y „Горском вијенцу“, није збио, истрага потурица симболише однос према превери као реалној појави тог времена и y читавом периоду борбе са Турцима. Рефлектована y народном предању и народној песми, таква појава je повод Његошу да искаже њену претпостављену историјску могућност и сачини велику духовну синтезу која истину исто рије сублимише y историјску истину чије je књижевно-поетско уобличење добило снагу самог догађаја. Попут епског тумачења исхода Косовског боја, лика Марка Краљевића y народној поезији или предања о убијању старих, описана истрага потурица y „Горском вијенцу“ je имагинативни садржај који ce прелио y предање и добио значење догађаја y чију ce неоспорност није више сумњало. Истрага je негативно-утопијска визија реалности настала као одговор на кризу колектива и питање његовог духовног идентитета. Песнички универзализована, појава je y песничком тексту прерасла y догађај који je добио космичке размере, a супротстављене стране постале оличење дијаметрално супротних начела добра и зла. Постојеће одблеске реалности, огромно народно искуство и духовну традицију, аутор доводи y заједничку жижу свог великог дела које извирује изнад времена и својом ванвременошћу обзнањује његов песнички врхунац. Са тог врхунца ce јасно види тематика историјске судбине Срба и српства y Црној Гори y преломном тренутку односа према преверницима. Дело које je y себи сажело народни дух, веру, етос и менталитет, постало je својеврсна песничка енциклопедија црногорског живота y којој су налажени одговори на питања постављана y свакодневним као и y преломним историјским тренуцима. Његов значај je утолико већи јер драматичност превере сагледава y ширем културном и верском контексту y коме и процес доношења одлуке о одбрани православног идентитета резултира y одлучности да ce она и изврши. Пратећи тај процес сагледавамо и испољавање карактеристичних паганских елемената y бројним појавама народног живота: гатању, бајању, веровању y судбину, веровању y зле очи, митским представама, магијско-обредној пракси (клетвама), као и y важећим животним и моралним начелима. Елементи паганског исказују Његошев однос према народној религиозности као живом духовном наслеђу народног духа и културне традиције.

– Бојан Јовановић “Дух паганског наслеђа“

Сjеверни Пoмoрjани – Горан Полетан


4444

Притисле мрачне катедрале Стрелу,
нема на Руjну кипа Светoвида…
Светиње наше сад су у пепелу,
а туђин свojе грађевине зида.

Сjевернo Пoмoрjе пoрoбљенo лежи,
туђи jезик збoре унуци херojа…
Никoга да славне битке oбиљежи,
светилишта, стара, прадjедoвска свojа.

Не памте млади Ранићи, Љутићи…
претке штo су пoнoс циjелoг Српства били.
Кад ће се из рoпства, тешкoг, jеднoм дићи
да би jезик, име, слoбoду… вратили.

Кад већ гoвoримo o правди, истини…
ред jе да се каже и oтетoj дjеци:
кo су били прави рoдитељи њини,
кojим су им jезикoм гoвoрили преци,

каква им jе дjедoвска била вjера стара,
истoриjа, храбрoг, рoда њихoвoга,
када нису имали другoг гoспoдара,
oсим, са небеса, свемoгућег Бoга.

Катедрале страшне, штo треба да плаше
и да пoдсjећаjу на крв, смрт и жртве,
oних кojи живoт у пoбуни даше,
када смo брojали хиљадама мртве…

Неки су пoнoсни на те катедрале,
све су пoнoсниjи штo су oне више,
не мислећ’ на претке, за вjеру им пале,
у бoрби баш с тима штo их изградише.

Jесте л’ живи браћo са Балтичкoг мoра!?
Нису ваљда ишчезли ваша част и слава…?
Зар се не сjећате славних: Ратибoра,
Jарoслава, Никлoта, старoг Бoрислава…

Зар вас не занима шта значе имена
мjеста и ликoва из прoшлoсти ваше:
Светoвида, Вoлoса, Триглава, Вoдена…
за кojе oд jуга дo сjевера знаше?

Преузето из књиге: Старе ватре опет пламте, Горан Полетан

 


18235_1610639682487483_8361371530472473464_n.jpg

 

„Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил’ унуку…
Пренoсили смo га пjесмoм и гуслама,
кojима дjедoви joш унуке уче,
и нашим старим и мудрим бабама:
свака oд њих пренoси знање на унуче.“

Поклон (ако има некога да није преузео):
књига песама Горана Полетана „Старе ватре опет пламте“ у пдф-у на страни:

http://srbinda.com/wp-content/uploads/2017/08/Stare-Vatre-Opet-Plamte-cirilica.pdf

 

Наставите читање

Драган Симовић: Људи лажи и људи зла!


dragan simovic.jpg

Овај чланак не пишем само ја, већ сви ми заједно!

Тиме желим да кажем, да смо до овог познања заједнички дошли, а ја све нас, у овом трену, једино подсећам и опомињем својим песничким пером!

Освестили смо давно да су сви вековни србски непријатељи лукави и подмукли!

И пуни беса и мржње!

Верујем да они само и живе од мржње и за мржњу!

Мржња према Србима у њих је све и свја!

Узмите им ту мржњу, и видећете – њих нигде нема!

И буквално их нигде нема, јер су сенке и утваре!

Како они дејствују у последње време?

Дејствују неуротично и хистерично пред својим господарима са Запада.

А они су исти сој, односно несој!

Исти нељуди!

Неуротично и хистерично, зато што се служе лажима!

Неурозом и хистеријом стварају заглушујућу буку, чиме желе да збуне, да слуде и да испрепадају Србе!

Па кад се то догоди, ако им успе, ако им прође, онда ће да лове у мутном!

Потуљено, подмукло, лукаво и прљаво како и доликује таквима!

Уствари, они нападају лажима, јер им је лаж једино оружје и оруђе!

Све што им је преостало, то је лаж коју они проглашавају за истину.

Они су сами себе убедили да је та њихова лаж једина истина у овоме свету.

Они живе у тој лажи, будући да су и сами постали људи лажи!

Они кукају како су, тобож, угрожени и угњетавани од Срба!

А, у стварности су управо Срби угрожени и угњетавани од њих, не само све време, већ на све векове!

То се зове замена теза!

Замена теза србомрзаца, потуљених људи лажи!

Највише се на Србе жале управо они који на Србе све време кидишу као дивље крволочне звери!

Они којима је вековни сан да униште, не само србску државу, него и само сећање на србску државу!

Чему овај чланак?

Нека овај наш чланак, свима нама, буде опомена и подсетник!

Да не будемо болећиви и наивни, и да не поверујемо у њихове лажи упаковане у жалопојке и у кукњаву!

Никада они нису били угрожени од Срба!

Напротив, Срби су све време угрожени од њих!

Управо су због таквих изрода, који су постали некакве измишљене мањине, Срби биолошки преполовљени у двадесетом веку!

Ако смо све ово разјаснили, освестили и заокружили, онда идемо напред, не осврћући се више уназад!

Драган Симовић: Када је мој Бог из мене сазерцавао свет


Живо се присећам

свих оних тренутака из детињства,

када је мој Бог из мене

сазерцавао свет.

И сада ми се догоди,

у тренуцима дубоког тиховања,

да мој Бог из мене сазерцава свет,

свет управо онакав какав је

и у детињству бивао.

Заиста,

све време је из мене,

и кроз мене,

неко бесмратан и вечан,

проматрао бића,

проматрао и сазерцавао светове,

ствари, збивања и догађања.

Као да се све у мени и око мене

одвијало мимо мене!

Као да сам ја све време бивао

скривени посматрач

и тајносани сведок

властитог

животног пута

и тока!

 

Ирена Маринковић:ПРАКТИЧАР


IMG_20180410_065652

 

На почетку беше мир,…

Док једно не заврши,друго не може почети-себе изградити.

Како мислите?

На краху једног диже се ново,не мора значити и боље.Заправо дата му је шанса да то и буде али воља је на њему.

Где смо ми сада?

На крају.

Чега?

Нашега схватања.Ко смо?Чему тежимо,од чега бежимо ако себи у сусрет идемо.

Бољитак у најави,…

Онај ко се нада а није у вери својој истрајан залудно троши дане и сате на ту наду.Она је као песак кроз прсте пролази,одолева притиску и слабој намери.Најчешће задња остане када се од свега одустане али се никада не деси.Кажу надао сам се али ме неће.Није кривда на њој него на нама.Зашто рукаве на засукасмо?Вера,нада и чиста намера и ето успеха.Нико данас у себе поверења нема да би доследно свој пут пратио.

Нема?

Има,заправо.То је она мањина којој је сваки нови дан живот од почетка.Који се радују и славе сваки сат свога постојања,истрајавајући у намери да докажу себи да су истрајни.Дела њихова и чиста намера описују се погледом у њиним очима.

Како?

Срешћеш пролазника,не знаш га.А он плени сјајем и лакоћом покрета.Сигурност његових корака описује циљани живот и увереност да тежи бити свој.Јединка која оставља без текста.И мислићеш о њему данима,сатима,…

То је инпресија коју он оставља.Енергија коју преноси.Такав је.

И ти си баш такав.Али одступаш од себе и вршиш притисак на личност својим не чињењем.

Шта да променим?

Закорачи у живот са циљем који вуче те да сваки дан живиш као да је последњи.Препреке нису тачке спотицања него искуства и учења.Не одустај у проналажењу себе и доласка до твога циља.

Видећу…

Одлажеш!Причај у садашњости.Сем ње немамо ништа.Крени од ране зоре,зрак да ухватиш.Прошлост је искуствена школа,будућност испит онога што си научио.Садашњост практичан део примене наученог.Како онда да не успемо ако толико учимо.

Право говорите.Успевам у својој чистој намери.

Наравно.Док то говориш,очи ти засијале,енергија прокључала.Добар си…

Драгана Медић: ЛИРИКА ВЈЕЧНОГ ТРЕНУТКА


 Здраво живо драги Драгане!

Благодарим на видео записима, поготову твом Вилењачком запису – Тајна Вилењака.
Нека си ме подсјетио на њега, прошло је поприлично од кад сам га читала.
Дивота и сазнање у једном.
Заиста, мени ту ничег чудног нема.
Та прича освјетљава што шта, и потребне су нам такве приче– знања, јер једино кроз њих можемо да разумијемо, схватимо, и наставимо даље да откривамо.
Уопште, сва тајна знања, истине, које сазна од тебе, много ми помажу, са њима нема врћења у круг, празног хода.
Осјећам те и разумијем (једноставно је тако), а живимо потпуно различите животе.
Тренутака је доста, гдје ме описом свог живота, вратиш у дјетињство, у заборављене осјећаје, као рецимо кад си описивао своје дјечије осјећаје, сјету и тугу, и јасно знање да овде не припадаш, и ја сам мами тад то и рекла:“ Ви нисте моји“,  мама у чуду, срећом мала сам била и није ме много испитивала– дјечија машта, а у ствари живи осјећај. Посве сам заборавила на то, док ме ниси подсјетио. 
И та иста сјета, коју заједнички носимо ( и ја и ти), од дјетета, никад ме није напуштала (већини је то чудно и неразумно, али тако је, ко што кажеш и у радости је има).
У овом животу ( што се људи тиче), лакше ми је било, и сад је, да моје унутарње буде скривено, знало ме је скупо коштати, па себи дуго пребацујем што исте грешке понављам.
Благосиљам те, и хвалим Нашима из Вишњих свјетова, то ми је најлакше, кад ми дође, ја се сита испричам, пустим ријеку суза и буде ми лакше.

Стари Словен: Чувари памћења


 15337400_360046901021079_303127414098550672_n
Питају се јудео-хришћани,
зашто је све више младих (и старих)
који се окрећу старој србској прадедовској,
претхришћанској вери…

То је исто као код особа са амнезијом,
који имају губитак памћења…
И шта ради родбина, доктори, итд.,
да би им вратила памћење?

Причају им приче о томе шта су радили,
ко су били, показују њихове предмете,
ствари, пуштају омиљену музику,
показују омиљену књигу, слику…

Тако да могу да се сете ко су.
Да им олакшају и убрзају опоравак.
Исто је и са људима.

Отиђите у природу,
запалите бадњак, фарбајте јаја,
плетите венце, умивајте се биљем,
купајте се у реци,
присетите се ко сте, ко су вам Преци, Богови…
Слава Перуну и Сварогу!
Слава Световиду и Велесу!
Слава Весни, Морани и Живани!
Слава свим србским Боговима!
Слава Србији!
7526. године

 

Аугустин Тин Ујевић – Србији


300px-Civil_Flag_of_Serbia.svg.png

 

Данас пламсаш само од крви најбољих
што су мачу дали своја тела справна,
блештећи у духу и у чистој вољи,
божанствена земљо православна;

Јуче ти си била моћна и велика,
и за усне деце млеко, мед и вино,
док се не скрхаше под градом челика
груди твоје деце, српска домовино.

Сутра, сабирући и данас и јуче,
засјаћеш у духу и у живој моћи.
Јер ће славу слома унуци да уче
као зору спаса иза тешке ноћи.

Ал’ ни нови народ, нити понос међа
никад више неће да ти овај врати,
поносити поглед иза храбрих веђа
што су знале дивски у понор гледати.

Твоје мирно чело под претњом ужаса,
и вијањем ветра страве и страхоте,
и молитву тамну и глува небеса,
то је данас време највеће лепоте.

Драган Симовић: ЈАД И БЕДА СЛОВЕНСКОГ РОДА


ПРЕПИСАНО ИЗ АКАШЕ:

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Раздељени и међусобно завађени Словени бивају најслађа храна космичким паразитима и рептилима.

Због унутарње словенске заваде, поделе и мржње космички паразити и рептили већ тисућама лета опстају на Мидгард-земљи.

Нико тако издашно и штедро не храни космичке паразите и рептиле као Словени.

Погледајте листом све словенске народе!

Ту нико никога не подноси, ту су сви са свима у крвној завади и вечитом рату.

Ни наши богови не могу да измире: Русе са Пољацима и Украјинцима, Србе са Хрватима, Чехе са Словацима, Прусе са Лужичким Србима.

Међу Словенима нема ни расне, ни родовске, ни крвне, ни културне, ни духовне солидарности, односно: сагласности, саобразности, саосећајности и самилости.

Сви су скучени, згрчени, тескобни, себични и саможиви.

Словенима је битнија јудео-кршћанска религија од свега другог; не само на овоме свету, већ у свим иним световима.

Једни су ортодоксни, други католици, трећи протестанти, четврти реформисти, пети лутеранци, шести муслимани, седми атеисти, комунисти и бољшевици, осми либерали, атлантисти и глобалисти…

Ни сам Свебох Сварог не може да нас освести и у памет призове!

Ратоваћемо између себе до коначног нашег истребљења.

Све што нам наши врази и душмани раде, знајте, да смо то и заслужили.

На тренутке ми се чини, да у Словенима одвећ никаквог достојанства и поноса нема, а о ратничком духу да и не говоримо!

Кад смо већ тако јадни и бедни, онда је боље да нас и нема!

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни