„Зашто пишеш тако дуге, компликоване, тешке приче. Судбинске. Напиши кратак догађај, рецимо о Мари. Сећаш се Маре?“ – питала ме је Сања, другарица из девојачких дана.
Мара је имала фићу. Ниска, пуначка, права Банаћанка, затегнутих образа, прелепе чисте, тамнопуте коже и баш густе косе фарбане у црвено, са бордо одсјајем, ко свилена коса на кукурузним луткама нашег детињства. И вазда весела, бар је ми тако памтимо, права враголанка. „Не брини, ће да буде добро, хиљаду триста посто“, напрслим гласом од пушења тешила је Мара сваку од нас, а као да и даље чујемо њен глас, док обећава одлазак у манастир Месић, и помен наших имена у њеним молитвама и молитвама искушеница и сестара манастира. Онда би наставила своју омиљену причу о манастиру.
„Ја се лепо спремим, па упалим мога фићу, одем до моје другарице Илијане, па одемо заједно. Некад она вози, некад ја, по договору. Али идемо заједно. Тамо кад уђеш, у манастир, видећеш, просто те води стаза до иконе Мајке Божије, Богородице. И онда, мораш пред Њом да се прекрстиш и помолиш, па онда ставиш своју руку изнад Њеног десног рамена, ставиш леву руку, мало подигнеш … ма, ће да видиш малко је икона запрљана од силних додира руку. Е, ту мора да осетиш како помаже и какав је осећај, као да трепериш, као да те обузима неки блажени дрхтај милости … а ти ни не знаш шта је. Ко да си опијена, видећеш… сад не знам како ко – неко не осети ништа, ваљда онај ко не верује. Иди бар једном за живота, срамота ту си, у Банату, а да ниси била. Баш да ми кажеш шта си осетила. Много ме то интересује.“ – сипа Мара тек скувану, мирисну кафу, палећи цигарету и нудећи их осталима.
*****
Ни Сања, ни ја не одосмо у манастир. Брзо прођоше године, ко трептај ил’ сан, кад чух од Сање, да је Мара у болници, у мом граду.
О, како се изненадила, када ме је угледала на вратима болничке собе. Почела је мал‘не да цвркуће, да прича како јој је ту добро, како се слаже са сестрама, како за њу и њено здравље моле у месној цркви, у манастиру… „Али, знам, свесна сам ја, ако има дана има и лека. Него, донеси ти мени, баш ми се једе, пилеће бело месо и неко крилце“ – нити да донесем, нит‘ да не донесем, знајући да је на посебном режиму исхране и да јој је месо забрањено. Преломих, – понела сам све што је тражила.
Али, тога поподнева је моја Мара почела чудну причу. Причала је о томе како треба увек запалити бар једну свећу у цркви за оне који немају ко да им запали свећу. Узалуд сам се ја бунила: „Боже, Маро откуд такве приче, имаш сина, имаш мужа, где сада о томе да збориш?“. Нисам прихватала њене речи, иако ни у себи нисам била начисто какав ће бити исход свих тих хемиотерапија.
Обећала сам да ћу опет доћи, да ћемо се видети. Но, Мара је инсистирала да саслушам још једну кратку причу, која се тицала жаљења. Баш сам негодовала, не зато што сам журила, већ зато што је почела да злогуче.
„И никако немојте да ме се сећате кроз тугу и да жалите, ако одем, пустите ме са радошћу, сећајте ме се по лепоти и дружењима, по шалама и враголијама које смо изводиле. Ето, кад је моја мајка умрла, – ја сам своју мајку звала по имену, – и јако сам била везана за мајку, ето почела сам од краја… слушај овако… – поче Мара своју причу од почетка.
„Дуго моја мајка није имала децу, па онда када сам се родила, нисам јој се скидала са крила. Вазда сам висила по њој као мала. И тако, много ми је било тешко кад је отишла. Доживела је дубоку старост, ал’ родитељ је родитељ. Ја то не могу да ти опишем. Ја сам свакодневно ишла на гробље, а плакала сам и у кући и на гробу. И некако пред четрдесет дана, сањам ја моју мајку. Онако лепо обучена, како сам је спремила да се представи Богу, седи у кориту пуном воде. Сва се сквасила.
Јао, мамо, кажем ја у сну, па што се квасиш, погледај одећу, сва си мокра. А она, моја мама ће на то: море Маро, не квасим се ја, ти ме квасиш, од кад сам отишла, због тебе, Маро седим у влажно. Престани Маро да плачеш, то су све твоје сузе…
Ајау како ми било тешко кад сам се пробудила.!!!
Зато кажем, немојте да ми плачете и запомажете, узмите ми само цвеће, да ми буде лепо. И запали ми свећу кад одеш у цркву, и онима за које нема ко да пали. То ти је мој аманет. Ако оћеш. И дал’ си била у мој Месић? Е, и то ти остављам у аманет, бар једном за живота да одеш.
Поживела је Мара још неколико месеци после изласка из болнице. Бивало је све горе. Испраћају нисам присуствовала. Свеће палим, кад год одем у цркву. Било ми је тешко, али нисам ни превише плакала. А манастир Месић сам посетила тек пре пар година. Прелеп је, а она Богородица је баш тамо где је Мара описала да се налази. Не стигох Мари да кажем, ал оне трептаје душе, благост и милост осетих, ко и сви верујући.
(Манастир Месић у Србском Банату)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 