О Триглаву
Првобитно тројство Поросјана, које су славили понајприје у Ромави (Romove) под стародревним дубом, прешло је и на друге старе Словјене, као што Поморане, Венде, Полабјане, Пољаке, Чехе, Моравце и Сорбе.
У Ромави видјесмо троје богова свакога у својој удубини храста, а та су била: Перкун, Потримба и Покола.
Ова старинска божанства налазимо и у јужних Словјена именом Перуна, Трибуна (Требић) и Поколе или Паклењака. Од њих налазимо у свим словјенским земљама: сјеверних и јужних, силу божју мјестних имена, која су прозвана по старој служби божјој, обдржаваној на онима светима мјестима тако у Крањској бриег Триглав (Тергло) у Херцеговини Троглав, у Босни на Динари, у Далмацији на Биоковој планини и т.д.
Поморани су све три особе стопили у једно божанство. Они су га Триглавом прозвали и огромни му кип изтесан од старе храстовине понамиестили у храм у Штетину. И у Јулинграду на отоку Волину бијаше му храм.
Триглав је био, како му већ наслов каже – троглав, а кип му бијаше обастрт одугачком копреном са четири стране. Свећеници вељаху, да је Триглав невидљиво; ну и најчишће божанство, које риедко кад силази на земљу, а да се крије за то, што не ће да види људске опачине!
Триглав је био владалац неба, земље и подземних пакленских бездана. Триглав је створац неба и земље, уздржаватељ и хранитељ људи; ну и казнитељ људских опачина.
По А. Тканију1 Триглав је имао у Штетину, свој храм на гласу. Дрвене стиене биле су окићене извана избоченим сликама (резбарије) људи, животиња и сваковрстних прица, које су биле омаштене неизбрисивим бојама.
У том храму држали су благо, које би заплиенили од непријатеља. Ту је било оружја и другог ратног плиена, од кога је храму припадала десетина. ту је било златних и сребрних чаша за гатање и за гостбе бољих људи, омашних рогова дивљих бикова, за напитак и трубљење, мачева и ножева и другог драгоцјеног оруђа (жртвеничког алата).
Кип му је био од суха злата, а урес златни на глави прикривао му је образ до устана. Свећеници његови су тумачили троглавост божју тиме, што су тврдили, да је господаром неба, земље и подземља, а да крије свој образ пред људским опачинама!
Сасма је очевидно, да је ово словјенско тројство у једној особи оно исто, које су обожавали Скандинавци и стари Поруси у три особе.
Триглаву је био посвећен вранац, кога је његовао један свећеник и кога су употребљавали за гатање на исти начин као и биелца Световитова.
За гатања водио је свећеник смиерно вранца преко девет копља, које је било обиљежено црним и биелим пругама. Како је вранац пролазио тим копљем, онако је и гатао. Кад се је вранац дотакнуо кога црно обиљежена копља, тад је то био кобни знак, јербо црно копље знаменовало је пораз, а биело побједу. С овим гатањем свезана је жалибоже у њих срећа и несрећа народа и државе. Макар и била држава често у великој погибељи од Германа, без сретних знакова по рат, нитко се није смио ни макнути, а тако се догоди, да их је напао изненада војвода баварски и саксонски Хенрик Лав, те их је кано дивља звиер мирно стадо оваца, што поклао, што у сужањство одвео и тако им је око половице 12. виека и светиње поробио и државу срушио, а тому су Пољаци били највише криви, поименце војвода Болеслав Кривоусти. Гатања биелима или црнима коњима био је обичај, како видјесмо (стр.92) и у Германа и у старих Словјена, Поморана, љутица, Ратара и т.д. С тога је врло занимљиво, да се изтражи од куда коњу та божанска част.
У Штетину и у Јулину, као што и у аркони, виђало се уз кип Триглавов омашно седло, а свећеници су тврдили, да бог ноћу зајаше коња, да потјера зле духове од земље!
То нас опомиње на “Сунчано божанство“, које се рва са Злодусима увиек, ноћу и зими.
Сад нам се ваља опет осврнути на ведска божанства, која су и онако аријскога подриетла, да нађемо триглаву подриетло његово. Ми налазимо за чудо у старих Индијана Триглаву налично божанство а по аналогији судимо, да има баш Триглав своје подриетло у оном аријском божанству, којему су и Прасловјени обдржавали налично богослужје.
У индијскому тројству “Тримурти“ била су уобличена три бога. Прво лице му је био “Брама“2, створац (Srshda) свију ствари а изворно је био “божанством Сунца“, јер му је био најстарији придјев Индра, а временом се прозвао и Deva од божанскога сјаја3 а напокон Брама, кога су и Narayana т.ј. створцем звали и “братом Сунца“, (= Surageshda) окрстили.
Друга је била “Vishnu“ (Вишњи), а држали су га уздржаоцем свемира и свиета и хранитељем људи, а био је и видљивим божанством на земљи, уприличен плодоносном риеком “Gangesa“, као и мисирско сунчано божанство “Osera“ плодоносном риеком Нилом. “Vishnu“ је кадкад разним обликом с неба силазио, а десетим утјеловљењем (аватара) сашао је с неба у облику небескога путника водећ за собом божанскога коња. Коњ му стоји само на три ноге, а чим ће му господар намигнути, коњ ће и четвртом ногом о свиет ударити, а тиме ће га на увиек срушити. То је био тај божански коњ у храмовима, који је људима приетио судњи дан.
Ну и трећа особа индијскога тројства било је људима грдно страшило! То је био страшни Shiwa,4 бог огња и муње, с тога рушитељ свиета. Брамани тврде по светом им писму “Prabanciasrhti“, да ће он на судњи дан свиет ватром скончати.
Као што су Индијани обдржавали своје тројство “Тримурти“, тако су и Прасловјени, Литвани, Старопруси, Поморани, Полабјани и Сорби свога “Триглава“.
И у Триглаву била су уособљена три бога, а ти су били како рекосмо, Перун, Потримба и Покола. Први је био изворно сунчано божанство, које кад се разгњеви, тад потамни и облачинами се навуче, а тада ће грмјети и муњами сиевати и праскати, а тај је био већ Аријцима познат именом “Паркана“. Овога су стари Словјени уображавали брадатим старцем жаровита лица.
Друга особа је била Потримба, хранитељ људи и штититељ племена. Овај је био младић пријазна и красна лица, овјенчан класовима, а трећа особа бијаше паклењак Покола, блиеда и осорна образа. На тјемену му је коса пламтила кано у индијскога Шиве, а пред њим требало је ложити вјечну ватру, а да га се у ратно вриеме ублажи, ваљало му је приказивати и људских жртава, а те су обично биле заробљеници.
Никола Витез Др. Гржетић Гашпићев
Напомене
1 Anton Tkany: Mythologie der alt. Teutschen u. Slaven, Znaim 1827 pg.156.
2 Придјев Vithi Brahma знаменује “природу“ као што мисирски “Brehi“ значи “твар“.
3 Сскт. div divyati = сјати, свиетити, видјети а од тога произлазе сви аријски божански придјеви сскт. Dyaush, = Зеус лат. Deus, стгн. Ziu, агс. Tiv, стнз. Tyr.
4 Shiwa Шива од cya cya-yate = гориети сијати сиевати сјати, а значи и жарко сунце.
