ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Будите заљубљени!

Заљубљујте се свакога дана, свакога јутра, свакога часа, свакога трена.

Изнова и, вазда, изнова!

Свеједно је, збиља, да ли имате двадесет или седамдесет година – важно је да сте заљубљени.

Будите заљубљени у живот, у лепоту, у љубав.

Будите заљубљени и у саму заљубљеност.

Заљубљен човек све може.

Заљубљен човек не страхује.

Заљубљен човек не стари.

(Можда стари његово физичко тело, али, његова душа – не стари!)

Заљубљен човек је вечно млад.

Заљубљен човек је бесмртан.

Живите у браку већ тридесет, четрдесет или педесет година са својим животним другом, са својом драгом или драгим – шта то мари! – ви се свакога јутра изнова и изнова заљубљујте у драго и мило биће с којим сте заједнички проживели век, животни век са сврхом и смислом!

Гледајте се у очи, дубоко и све дубље, јер се у очима огледа душа која не стари.

Не гледајте боре, не гледајте подочњаке, не гледајте седе власи – гледајте очи!

Када се гледате у очи, онда видите да је то она иста особа од пре тридесет, четрдесет или педесет лета и, да ће то заувек бити.

Ви заједнички старите, сви ми заједнички старимо, сви смо ми свакога тренутка за тренутак старији, али – шта то мари!

Радујте се заједничком старењу, радујте се заједничком нестарењу; радујте се заједничкој пролазности, радујте се заједничкој непролазности!

И, никада не заборављајте, да се свакога јутра изнова заљубљујете!

Тако ћете најлакше победити све непријатеље своје, све душмане своје.

(Пландиште у Србском Банату, средина лета 7524.)

Истинита Знања, Знања Богова, у Ноћи Сварога бејаху скривена од нас.

Знања о непрестаном васкрсавању нашем, о поновним рођењима нашим, о Вечном Животу нашему, о Животу без почетка и свршетка, о Животу који се непрастанце обнавља и препорађа.

Знања о нама Боговима и Богињама, Знања о нашој ничим условљеној Слободи, о нашим унутарњим, овостраним и оностраним путовањима, о нашим развојима и узрастањима у упоредним световима и васељенама.

Знања о Моћи Пречисте Љубави и Моћи Садашњег Тренутка.

Љубав је увек у Садашњем Тренутку, баш као што је и Садашњи Тренутак навек у Љубави.

Када се поклопе Пречиста Љубав и Садашњи Тренутак тада у трену узрастамо међу Богове и Богиње, тада у трену и сами рађамо будуће Богове и Богиње.

Када се Човек и Човечица сплету, сједине и стопе у Пречистој Љубави а у Садашњем Тренутку, тада ће се из њиховог плотског и духовног чина Пречисте Љубави зачињати и рађати Богови и Богиње.

(О овоме смо, данас у поподневним часима, диванили Владан Пантелић и ја, у мојему врту за тиховање који се бели од белог шљивиног цвета, а све време погледајући на младицу оскоруше што се бокори, листа и размахује у Етру Љубави.)

(Владан и ја на Истеру)

Све сам сигурнији, да су сви људски језици на Мидгарду произишли из Језика Мајке, из Перуновог Језика, из Језика Белих Богова.

Људи нису створили ниједан језик, јер нису ни способни за тако нешто.

Језику Мајци, Перуновом Језику, најближи је Ведсрбски Језик. 

У Ведсрбском Језику има више од две трећине речи из Језика Мајке.

Сви ини европски и светски језици имају за основу Језик Мајку, с тим што је постотак речи из Језика Мајке мањи, и, наравно, различит од језика до језика.

Отуда многе речи из иних језика, речи које сматрамо туђицама, јесу у бити и сушти ведсрбске, само што су на неки чудан начин – да ли намерно или ненамерно – погрешно протумачене, преузете и прихваћене.

Пријатељи! О, пријатељи!

Сви ви живите у мени,

и у свакоме од вас

 живим ја!

Сви смо ми неким

тајносаним нитима божанским

заувек повезани;

и сви смо се ми већ сретали –

 ко зна колико пута –

у неким давно минулим

животима;

и свако је од нас свакоме

однекуд знан, мио и драг;

 јер сви смо ми, скупа,

један дивотан божански сан,

 који и будни

вазда сневамо!

 

Нека пријатељство наше

буде песма Створитеља;

песма испевана

на почетку свих почетака:

 у времену кад времена

 још не бејаше;

у простору кад простора

 још не бејаше;

песма која нема

ни почетка нити свршетка;

песма што се разлеже и простире

 низа далека звездана јата,

и путује ка Души

Велике Мајке,

и увире у Срце

Божанског Оца;

и нека песма –

 о, пријатељи моји мили! –

навек изнова

ствара

 и рађа нас,

у бескрајним Прстеновима

 Вечности!

 

Пријатељи! О, пријатељи!

Сви ви живите у мени,

 и у свакоме од вас

живим ја!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Моја вера није од овога света и нема је нигде у овоме свету.

Кад ме људи питају, ја им одговарам: нисам ни религиозан ни веран, нити припадам иједној религији,  иједној цркви, иједној секти, иједном верском, религиозном или духовном покрету.

Знам Творца и дружим се с Њим, осећам Га и видим свуда око себе, на сваком месту, у сваком трену, али о томе сведочим само у својој поезији, у својим лирским записима, у својим сновима и визијама.

Са људима не причам о Ономе што дубоко у себи осећам, видим, сневам и љубим, јер унапред знам да ме не би разумели, чак и када би хтели да ме разумеју.

Моја вера – то је вера мојега срца и суштаства, мојега бића и битија, моје душе и крви, мојих снова и визија.

О свему, па и о земаљским религијама и сектама, имам своје мишљење, своје становиште, свој поглед на свет, своју поетику.

У име религија, секти, идеологија и цркава почињени су најгрознији, најјезивији и најужаснији злочини над мојим Звезданим Родом.

Данас би било више од триста милиона Белих Срба, да у име Христа и јудео-кршћанских цркава нису столећима и тисућлећима вршени грозоморни и бесовски погроми над Белим Србством.

(Људима уопште не верујем, свеједно да ли су верници или неверници, јер знам да су, по природи својој,  превртљиви, непостојани, непоуздани, вероломни, потуљени, подмукли, лицемерни, пакосни и зли.)

Седим на пропланку,

окружен

снежним горјем.

 

И зурим

у румено Сунце,

што, у плаветном венцу,

понад тишине

титра.

 

У суштаству бића –

Тишина,

Све дубља!

 

И светлост,

у даљини,

све јаснија, гле!

Про горја

Под снегом,

Руменим.

 

Милина,

и сета од века,

у души,

што будна,

снева!