Пре неколико година обзнанио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на своме сеоском имању.

Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим враницама, али пошто је било рано пролеће, кад птице своје младе још не излегу, то је она нађено јело морала неком другом… односити. Тек када се по пети-шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе.

“Затим, кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа – на бајонет, кад ти сломе нож – на руке, кад ти поломе обе руке – на зубе, кад ти избију и последњи зуб, све док можеш да мрдаш, док те има – нападај!

Кад те смртно погоде, гледај да им паднеш на сред пута, да те заобилазе, прескачу, склањају – да им мртав сметаш!

Затим, подофицира који викне:

”Јуриш браћо!”- одмах ћу убити.

Виче се само:

”За мном браћо! За мном браћо!”

Тако подофицир виче ако је испред стотину војника, тако виче и кад остане сам – и јуриша. Највише на свету мрзим да видим мртвог војника и живог подофицира…

… Затим, ако сте икада чули за реч ”повлачење”, од данас је заборавите. Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам куће и деца иза леђа, док су нам раке очева на поглед удаљене, ту реч из мојих уста нећете чути. Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо педаљ назад!

За мене постоје две команде: команда Врховне команде и команда моје земље, а земља је изнад сваке друге команде и она наређује: ни корак назад!

Ко се осврне, угледаће цев мога пиштоља и то ће му бити последње што је угледао. Ја и ви смо, браћо, од наших кућа кренули мртви – то да вам увек буде на памети!

Пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо. Ако Бог да да победимо, у овом рату ћемо се родити!

У овом рату бранимо отаџбину – земљу отаца наших, боримо се за синовину – земљу синова наших. Између отаџбине и синовине нас нема”!

 

САЖЕТАК

Упркос мишљењу да je кружна игра својствена човеку и да се може јавити у разним појавним облицима код многих народа, коло je према појединим тумачењима словенско наслеђе. Кружна игра ланчано повезаних играча несумњиво је постојала у античкој Грчкој и код племена која су насељавала Балкан пре IV и V века нове ере, али појам играња у колу на ове просторе је стигао са Словенима. Ипак, на основу досадашњих сазнања не може се тврдити да је играње у колу словенско, старобалканско или старогрчко наслеђе. Порекло овог феномена не треба посматрати са аспекта географског и етничког распростирања, већ искључиво из угла цивилизацијског развитка. Стари источни народи су веровали да играњем кола могу од богова измолити: животну снагу, благостање, здравље, родне године и напредак у кући. Све специфичне особине једног народа и краја, као што су људска психа, поднебље, природни феномени, говор, ритам, песме и плесови, синтетизовани су у фолклору.

 

Писани трагови и документа o играчким појавама припадају новијој историји, те је груписање играчког материјала могуће извести само анализом и поређењем са историјским, културним и уметничким догађајима, пратећи живот нашег народа у различитим историјским епохама. Смотре фолклора у садашњости, али и у будућности, треба да подстакну чување многих обичаја националне културне баштине. Обредне игре носе у себи значење некадашњих представа о религији, свету, историји и моралу. Оне су облици старе вере, паганске духовности и касније накалемљеног хришћанства. Реконструкцијом обредног контекста дошло би се и до тзв. играчких песама. Ове игре и песме садрже контаминацију паганских и хришћанских представа, синкретичност, колективност и низ архаичних обележја својствених целокупној традицији. Обредна пракса у оквирима овога рада биће третирана као врста религијског понашања и мишљења заједнице током годишњег и животног циклуса обичаја. Овим прилогом биће само назначена нека размишљања o могућем приступу анализи која je неопходна у савременим проучавањима друштва у целини.

Цео текст у пдф-у >>>

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

У Ирију наших Божанских Предака, има места само за оне који се боре.
Само за оне који се својим слабостима не подају.
Само за оне који се никада не предају.
Само за оне који никада од Живота са Сврхом и Смислом не одустају.
Само за оне који се из дана у дан, из трена у трен, боре за Живот са Сврхом и Смислом.
У Ирију нема места за оне који пузе, бауљају и гамижу.
За себичне и саможиве, за подмукле и потуљене, за кукавице и страшљивце – не! за њих нема места у Ирију Сварогову.

02

Има Срба и Срба.
Има их различних и разних.
Има их свакаквих и никаквих.
Од свих знаних и незнаних Срба, најмање је расних, аријевских Срба.
Али их, ипак – има!
И довољно их има.
За један Нов Почетак, са Сврхом и Смислом – има сасвим довољно расних, аријевских Срба.
За један Нов Почетак, не било Где и било Када, већ управо – Овде и Сада!

03

Не гледај шта су и колико су други учинили; већ гледај шта си Ти, и колико си Ти, за Себе и Ближње Своје учинио.
Други могу бити овакви и онакви, могу свакојаки и никакви бити – то није Твоја брига! – гледај на Себе, и следи Властити Пут!

04

Није наш заклети враг толико моћан, колико смо Ми постали немоћни.
Ми смо постали немоћни, зато што смо желели да постанемо немоћни.
Ми смо изабрали НеМоћ уместо Моћи.
Немоћни смо, јер све што смо годинама и вековима чинили – чинили смо да будемо немоћни!
Да смо изабрали Моћ, онда бисмо и били моћни.
Кад кажем Моћ, онда имам у виду Дејства Богова и Предака.
То није моћ о којој јудео-кршћани говоре.
То је Моћ из Виших Духовних Светова.

05

Ми се вазда изнова рађамо.
Ми долазимо и одлазимо, и поново долазимо.
И то траје, и траје; и траје, и траје, и траје…
Без Почетка и Свршетка.
Нема Почетка и нема Свршетка!
Само траје и траје, врти се и врти…
Све у-Круг, Све у-Коло Сварога.
Од наших Дела зависи наше поновно рођење.
Каква су наша данашња Дела, такав ће бити и наш сутрашњи Живот.
Спрам Дела наших и Живот наш!
Нема спавања, нема ленствовања, нема дембелисања.
За дембеле ни у Најдоњим Световима места нема!

06

Да би нам било Добро, ми морамо да мислимо Добро, да осећамо Добро, да живимо Добро.
Али, не да мислимо, осећамо и живимо Добро само за Себе (себично и саможиво), већ да Добро буде Добро за Све!

07

Аријевац!
То значи Човек племенита, узвишена, господствена и божанскога Духа.
Аријевац је онај који се бори за Лепоту и Доброту, за Истину и Правду.
Аријевац је онај који се никада не предаје, и који се не плаши никаквих непријатеља својих.
Аријевац је онај који не чини зло и насиље, јер је свестан да је духовно надмоћан.
Аријевац је онај који, на Правди Бога, штити слабога и немоћног – од рђавих и злих људи, од човеколиких звери.
Аријевац је онај који је свестан свих својих животних токова: од Почетка-без-почетка па све до Свршетка-без-свршетка.
Аријевац је онај који је, на Беломе Ветру, дошао Одозго, из Језгра звезданих јата, по задатку Белих Богова, да припомогне духовном уздизању нижих човечанских и људских раса.
Свако друго тумачење Аријевца јесте –
или из незнања или, пак, злонамерно!

 

Смркнута чела свакога јутра
Уперим поглед у сиве даље,
Кроз мисли тамне још лутам,
Осуђен одавно, а и хваљен.