У чељустима безизлаза налазила се Милица још од дана када су у башти њихове куће, што оно рекоше у вр’ баште, нађене неке људске кости. Прекопавајући башту са својим Илијом, спремајући семе за сетву поврћа и радујући се својој првој принови, Милицу ко да је неко камџијом одаламио преко срца и стомака, а ноге јој обамреше, престрављеној од тога што је видела.Тек су се пре пар месеци уселили, средили кућу, и пресрећни што су је повољно добили, започињали су свој живот.

Није се знало откуда су те кости ту. Али те кости су урушиле читав живот једној породици, вукући за собом мучно бреме страха и стрепње од преузимања туђег проклетства. Милица се од сталног страха разболи и остави своје мале без мајке. Нису ни слутили да прекомерним страхом себи могу највише наудити, а да ипак Неко од Горе све зна и све види – али једноставно, нови власници куће то нису схватали.

Милица је била узнемирена. Никако јој више није одговарало да ту станују, – па нека је кућа и нова, нека је у самом центру села, нека су је платили испод цене, повољно, нека је имала најлепшу башту, …нека је све!!! Страх се уселио Милици у стомак. Неко јој је камење засело у желуцу, и бол се уселио, бол који није знала одагнати. Мислила је ако се преселе, све ће проћи. Пре свега оно љуто камење у желуцу, што је поваздан држало згрчену. Само да јој се тога ослободити.

Мало по мало, уз све разлоге и догађаје који су подгревали ситуацију, одлучи Илија да прода ту кућу и да се преселе на другу страну села. Наишао је опет на згодан кућерак, са великом и добром шупом, која ће му добро доћи за радионицу. И време је текло.

Рођена су деца,- све дечаци, једно другом до ушију.Али, из Миличиног стомака страх не изчили, већ, напротив,чинило јој се да је свој страх ткала у ткиво, кости и душице своје деце коју је рађала. Сви су били некако тихи, мирни и сетни, тужних очију, некако невесели… Друга би се деца из улице јурила, цикала, врискала, само су њени били преозбиљни, необично мирни и подаље од несташних дечака. Као да су слутили патњу у ваздуху и привлачили патњу свих будућих дана.

Имала је већ петоро дечака и једну кћер, када је понела и шестог дечака, који светлост дана на жалост те зиме није могао видети, јер је Милица после тешке упале плућа преминула, носећи га са собом, јер те 1929 још увек није било лека.

Најмлађи син, од две године, Јоца није знао шта се догађа. Рекли су му да је мајка отишла и да више никада неће доћи. Но провиђење ил’ сновиђење му рече тада да ће се вратити, док још ништа знао није…у другом облику или особи, наићи ће кад тад на своју прерано изгубљену мајчицу, јер превише мајци његовој беше жао што га је тако малог оставила.

После сахране, прилегла је Јоцина тетка на кревет, на којем је боловала његова мајка. Прилегла је да се одмори од стреса и страха како и шта ће бити са сирочићима малим, како ли ће расти без мајке и њене љубави,  без заштите. А Јоца онако мали, пришао је кревету, додирнуо је ручицама и питао: „Мамо, а ти си се влатила?“ непрепознајући тетку у полумрачној соби и мислећи да му је ту, на том лежају, мајка. Дуго је прича живела у породици како је Јоца видео нешто што нико ни слутити могао није.

Милица, као да је из беле неке светлости, уз звуке чудесне васионске музике, из димензије сигурности, љубави и благородности, све то посматрала. Но, није могла да се врати у то јадно, болесно и страхом намучено тело. Као да је одлучила, – вратиће се до свог Јоце, макар у другом неком облику, у другом неком времену, да буде уз њега… А дотле ће пазити на њега и бдети као анђео чувар…

Прошле су и године ратовања и партизана, а Јоца је био рањен у десну ногу. У тој битки је доста људи погинуло, а њега је провиђење спасило. Секунд пре него што је и сам био рањен, виде Јоца свог друга како пада. Јурну ка њему, видевши како крвари, а нека га сила још јаче гурну ка другу у рову. Као да га јеневидљивом руком сачувао анђео чувар. Добио је и орден за храброст …онда је ишао на дослужење војног рока, па се и оженио својом Ружицом. Родила му се прво кћер, па су очекивали и дечака. Али, опет је провиђење указало на прави пут и прстом судбине одредило долазак на свет још једне девојчице.

Прошло је тачно 33 године од када је Јоцу мајка напустила, у зимском периоду, марта месеца. Сада, после толико времена, баш марта месеца роди му се друга кћи. Сличне црте лица као Јоцина мајка Милица, румена, паметних очију, тамне косе и воли свог оца изнад свега. Баш као и бака Милица воли природу, биљке, животиње, … Толико воли биљке да не жели чак ни корење да им спутава у саксије, завршила је и факултет… и требало је да добије опет име Милица, али у породици беше већ много жена са тим именом. Дадоше јој име Јелица. Јелица је увек ту да се оцу нађе, труди се да га не разочара, вредно учи, понос је и очев и мајчин. Воли и окупља целу фамилију, своје тетке, стрине, стричеве, браћу и сестре од тетака и стричева, за сваког има лепу реч, утеху, пуно љубави…И тако оживе Милица кроз Јелицу. Јелица преузе њену нарав, и оживе Миличин карактер.

Но, никако да оствари свој сан да се уда. Као да је виша сила имала план за њу, план који она ни слутити могла није. Њен отац стога и није могао срећу да дочека да види своје унуче. Након очеве смрти као да је све стало, као да ничега више неће бити. Али судбина поче полако да расплиће своје давно увезане чворове. Почетак године, када је њена бака Милица почела да обољева и вене, Јелица поче да цвета, донесе Јелици прелепог дечачића на свет. Уњему је препознала исконске црте, гене, прсте, руке својих предака… Бака Милица је имала четрдесетидве године када је преминула поневши са собом оног шестог дечака а исто толико има сада Јелица, која доноси на свет свог првенца. Чудесни чворови судбине. Милица оде са тугом у срцу што остави најмлађег Јоцу, Јелица са највећом радошћу у души дочека свог дечачића, којег је тако дуго чекала као да жели да му врати све тренутке радости и милости. И ликом и талентима је подсећала на своју бака Милицу, коју никада на жалост није видела. Плахе нарави, покаткад испуњена необјашњивим страховима, привржена свом детету, надарена у изради ручних радова, својим животним опредељењем за бригу о природи, доказала је душа божија да је ту, да је одговорна према својим задацима, да ће их завршити и испунити свом радошћу свога бића и свим расположивим талентима. Као да се Милица кроз Јелицу врати, да испуни срце радошћу свом Јоци и да настави и заокружи свој живот.

И тек недавно чу Јелица причу о оном костуру у врху баште: Ту су претходно становали људи који су имали у штали пар коња и ждребад. Догађало би се, да долазе ноћу коњокрадице из других удаљених места, да краду коње и онда их продају. Овај је домаћин знао, да ни њега такво харање неће мимоићи… Био је спреман на одбрану свога иметка. Сачекао је коњокрадицу, ударио га је из мрака у леђа, ради опомене, ал ударац беше кобан…Грозничаво је размишљао, шта му је чинити, одлучи се да га тајно закопа у врх баште, чекајући неко време да чује да л’ се прича о некоме да је нестао… Године су прошле, тај домаћин веома брзо од неке чудне болести умре, ил од гриже савести, а жена његова продаде јефтино кућу и оде са децом својом у већи град… Једино су трагови остали у врху баште… Заклела се земља рају да се све тајне сазнају.

Тако је вероватно и Миличина душа, негде тамо, схватила, да не сноси она одговорност за туђа дела. А Јелица и цела породица сазнаше шта се то тада пре стотинак година на малом сеоском имању догодило…

ЛИРСКИ ЗАПИСИ О КРАТКИМ ПРИЧАМА ВЕРЕ РОЗАЛИЈЕ

Кратке приче Вере Розалије питке су као изворска вода са неког тајинственог горског студенца у модрим буковим шумама.

Бајковите су, миле, топле, једноставне, а дубоке, слојевите, вишезначне и поучне.

Вера Розалија је, уистини, расна списатељица, самородна и самобитна уметница дивотне књижевне речи.

Пише и ствара чудесне повести смештене у пространствима између јаве и сна, стварности и сновиђења, овостраних и оностраних светова.

Њен стил је разрађен и препознатљив, уобличен и избрушен; реченице су сажете, језгровите и кристално јасне; језик јој је чист и однегован, речи пробране и милозвучне, једноставне и лепршаве а крилате и сликовите.

Вера Розалија своје кратке приче пише душом и срцем, пише из осећања и осећаја, пише из дубина свог бића и суштаства.

Док читате Верине приче имате и осећање и визију, да боравите у сновидом свету који списатељица описује и слика, да сте у простору и времену дешавања приче, да сте један од ликова или јунака приче, да сте ви сами очевидац и сведок свих тих дешавања у причи.

Кратке приче Вере Розалије нису оптерећене књишким, литерарним и академским артизмом; у њима нема списатељске, књижевничке конструкције и манипулације, већ су то топле, бајковите и поучне животне приче – стилом и језиком зналачки и врсно уобличене – изнедрене из самог суштог бића, из бића-наратора што приповеда и сведочи изван простора и времена, а, ипак, смештеног у неки сновидни простор и у неко сновидно и онострано време.

Драган Симовић

(На Истеру, пред пролећну равнодневицу 7527.)

 

Усахнуло сунце више звезде

која гори неугаслим пламом

распрострла птице које језде

кроз просторе у простору самом!

.

Један зрак ми откри твоје лице

кад познаде мене оног трена

из облака полетеше птице

засијала цела васељена!

.

Точак врти временску капију

коју Свете очи само виде

над извором живе воде знамен

наш је симбол и сунчани пламен!

.

Одјекују горе и планине

и све живо што Творац нам створи

душа вришти само твоје име

Љубав Свету која вечно гори!

.

Оваплоти тебе ми у Јаву

мушки принцип што у мени дише

пробуди ми ужарену лаву

неугаслу љубави највише!

.

Слава постојању!

.

-посвећена и освећена песма силница-

Дивно вече, дивно, ето срећемо се једном годишње, има ту и нових лица, ал’ богме, неки се вечерас нису ни појавили. Славска свећа, украшена сличицом Св. Луке, поносно заузима место испод старе, породичне иконе и кандила. Пламен свеће благо лелуја, бацајући сенке по зидовима. Пуцкета. Сузи.

„Неко каже да су то сузе, које свећа пушта са стране по телу, заправо повољни знаци долазећег благостања.“ Огласи се госпођа, коју вечерас први пут видех овде.

„Али који су путеви благостања, како до благостања. Годинама пловимо токовима живота, лупамо се о његове стене и ивице, поготово ако нисмо на средини сопствене стазе, ако нисмо сигурни у себе. А, ко би га знао, можда су чудне ситуације и све што се догађа, само опомене, да се вратимо исконском, стварном, онаквом како треба – баждареном, што кажу стари, Путу.

А све вам је саставни део живота и животне стварности. Стварност је када ужурбано излазимо из куће, јурећи на посао, да радимо за другог, за власника, за фирму, а стварност је и када отварамо врата ка свом дворишту, да завршимо сопствени посао око куће, баште ил’њиве, око стоке; стварност је и када се занесемо мислима дозивајући прошлост и младост; а стварност је и када нам се у сновиђењу нешто каже, ил’кад једноставно нешто уснимо. Јер вечни смо и непоновљиви. А, живот је, знате, леп. Само треба погледати око себе, додуше можда другачијим очима, оним унутрашњим, које су нам истим тим животом подарене, а не користимо их.“

Застала је. Као да је тражила неке узвишене речи за оно што је хтела рећи. Мене већ позваше, по ко зна који пут, да се послужим. На брзину приступам столу, узимам храну тек реда ради, враћам се нестрпљиво, као да предосећам, да ће нешто да нам открије, па да не пропустим ни једну реч, штета би било. Упадам у пола њене реченице, не смем да питам да понови, бојим се изгубиће прича своју нит. Она наставља: „Све нам је некако зачињенострепњом и страхом, ми никако да се отргнемо, да запловимо, препуштајући се тој моћној матици живота. Све бисмо хтели да пркосимо, да намећемо своју вољу и моћ, баш за инат.“

Видим да је околина пажљиво прати, климају главом, потврђују, уважавају је. Делује, господски, што мој пријатељ Милутин воли да каже, оним својим дубоким баршунастим гласом, а као да га и сада чујем, како изговара реч – аристократски. За мене је све у њеној појави било чудесно, ванвременски, као да је дошла из другог неког века. Можда је и та славска милина и топлина једног дома допринела,да је другачије доживим. Свећа, омамљујући мириси тамјана у траговима, мирис куваног вина са карамфилићима, печења, ваниле однекуд, и чега све не још. И све је бајковито, а под оним пригушеним светлом, имала је неку магијску лепоту. Мирно је седела у свом одабраном углу собе, а одатле је некако чудесно зрачило миром и милином, као да је тамо, у том углу неко свето биће. Веома скромно очешљана, уредно покупљене косе у пунђу, у елегантном ал’времешном тегет штриканом комплету, неупадљивих минђуша, једино је на рукама предивно и необично старинско прстење, привлачило пажњу. Неку достојанственост, па и привидно строги изглед лица, одавале су очи. Као да је хиљаду искрица избијало из њих, као да нам се читаво звездано небо, на махове, осмехивало из тог полумрака. Очи су огледало душе. Причала је у полугласу, тихо, као да прича само одабранима, онима, који само ту висину тона могу и морају да чују.

„Снови су исто део ставрности, јер, док их сањамо, ми смо и даље живи, једино што смо у димензији снова. Чули сте сигурно за понављајуће снове. Нешто нам они говоре, указују нам и упућују нас на нешто, чега се ми морамо прихватити, нешто што код себе морамо освестити. Годинама сам сањала, мени тада, страшан, рушилачки, ужасан сан, од којег сам се будила сва у страху, мокра од зноја, захваљујући драгом Богу, што сам се пробудила и што је то био само сан. У сну долазим до места, где на чудан начин, исконски знам, да је ту мој Извор живе, исцељујуће воде, а да ја треба само, склањајући камен, који затвара отвор Извора, да је ослободим, како би Жива вода потекла. Сваки пут тако станем испред гомиле стена и камења, са својим чудним задатком, потежем руком ка камену и тада почиње толико да тутњи и хучи у дубини земље, у самом гротлу, оглашавајући силину и моћ, толико застрашујуће, да се сва преплашим и одузмем, претрнем и презнојим, не знајући, шта ћу са собом да чиним. Оно хучи и тутњи и даље, а ја знам да ће ме повући та страховита матица, да ће ме прогутати и повући, разнети на парампарчад до уништења, вукући моје делове до ништавила, по каменитом широком кориту. И онда спас!!! Одједном се враћам у ову димензију стварности, будим се, иако мокре косе, тела, и у паници, почињем молитву захвалности, што све то беше сан.

И годинама исти сан. Али, пре неких пет година, усних наново знани сан, исто место, исте стене, опет стојим испред њих, па се премештам и стајем са стране, лако хватам и померам камен, који је у висини очију, величине мог хвата шаком, извлачим га до до краја, и бујица воде почиње да тече, прскајући весело около, али и даље силовито хучећи из дубине. Хитро и опрезно, склањам се још више у страну, и даље у страху, да ме ипак, моћни ток не захвати. И будим се. Са олакшањем, као да је тај камен, који померих, био онај, који ми са срца паде. И би ми боље.

Али, није ту крај периода у којем се борим са овим чудним сном, ил’са собом. Пројавио се још једном. И сањам, ето мене на истом и препознатљивом месту. Хучи доле, испод стена, чујем силину бесних, несавладивих, нестрпљивих млазова и бујања огромне снаге, коју собом носи.

Пени.

Чека да је ослободим.

Чека мене.

И видим камен у висини својих очију, знам да морам, по ко зна који пут, да га извучем, изчупам из лежишта, како бих је пустила напоље, како бих је ослободила. Увек ми је отвор Извора у висини очију, са десне стране, подаље, тако да морам да приђем и подигнем руку… Као да у сну чујем шапат свој: Бож’помози, и ослобађам је, зачуђена, јер она мирно извире и тече ка тлу. Запрепашћено гледам у чуду, јер доле видим, у подножју мог Извора, лепо озидане и формиране каналиће, кроз које она сада мирно тихо и питомо, немом радошћу, тече, као да то столећима чини. И по први пут се будим, с олакшањем, а срце ми некако пева зарад мог Извора, мишљу, како је све лепо и лако.

Онда, настаде период мојих питања: Шта даље? Зашто баш мени? Шта са њим чинити? Због нечега ми је дат, а ја ни не знам зашто. Питала сам људе, зналце, који се сновима баве, који много више од мене појме, људе који би ме могли упутити. Нико није знао одговор, и само ме је један одговор натерао да даље размишљам: Добила си Извор, благо теби. Ни тада не бејах свесна, шта би то могло да значи.

Трагајући, мало по мало, сам ми се одговор откри. Није ни чудо што га назвах Лековити Извор Вере. Све нам је ту, све нам је дато, само не видимо. И као у сну што се страшна мора и страх који паралише, претворише у бајку, тако и на јави можемо за себе направити бајку.

Треба да пронађете сопствени лековити извор, а док га не нађете, напајајте се из мог. Слободно, поклањам вам сваку кап с љубављу. Мени је дат да га обилазим, одржавам, да га несебично делим, саветујем људе, за добробит, здравље, јер како вода тече напоље, а не уназад, тако и ми треба да дајемо и помажемо. Пажњу да делимо несебично, да будемо хумани, добри, да послушамо срца ближњих. Да напајајући их са Извора Живе воде, ширимо радост, да им повређена срца умивамо лепом речју, или да барем пазимо шта обећавамо.“

Оте јој се уздах. Пламен свеће, на који нисмо обраћали током приче пажњу, као да поче опет весело да пуцкета и лелуја. Стигоше колачи и торта, замириса кафа, пренусмо се, носећи у срцу једну нову причу, једну нову поруку, коју потанко себи треба да протумачимо, иако је непозната жена јасно срочила, шта нам је чинити.

(Прича објављена у часопису Треће око, 2014)

 

ИЗ РАДМИЛИНОГ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

О, Драгане, чудесан дан је данас био. И ја сам јутрос осетила да сам присутна у истовремености по томе што сам приметила да се дешава оно што именујемо као синхроницитет, а то ми је и те како познато стање побуђености духа кад ваља бити пажљив и препознати шта ваља чинити, јер се Божије двери отварају и пружа се прилика за делање. Томе сам се давно научила уз Спасоја Влајића, баш у време кад је тамна сила ударила на ме. Тад је могуће препознати матрицу догађаја, која се кроз временске слојеве спирално одвија доводећи позване душе да учине оно на шта су се заветовале да ће урадити. Свесно присуство у догађају, искрено срце и молитва да на Земљи буде као и на Небу је оно што сам чинила. Увек сам изговарала Његошеве речи из Вијенца „Нека буде што бити не може“ јер је на тајанствен и тајинствен начин Његош био вазда присутан у мом животу, а особито у то доба. И било је оно што није до тад могло бити – душа се избавила из чељусти зла! Имам осећај да се то пресликало на многе друге временске линије, те да се по принципу огледања великог у малом и малог у великом направила пукотина у сфери обмане и лажи не само у мом животу, но и много више од тога. Сви знаци су упућивали на то. То сам осетила кад сам прочитала твој запис – као да си писао о мени. Позив је био јасан и ја сам се одазвала на њега. Дивно је што си присутан. Љубим ти душу пречисту, Вилењаче љубљени!

 

Радмили Бојић, за њене лирске записе, песма благодарна.

Повратак на Праискон јесте повратак на Платформу Богова, на Поље Свести на којему бејасмо пре Ноћи Сварога.

Пре но што је наступила Ноћ Сварога, ми смо, уистини, живели као богови и богиње.

Имали смо видовита знања, визије и снове; могли смо да видамо, исцељујемо и васкрсавамо како саме себе тако и једни друге; умели смо да предосећамо, предвиђамо и пророкујемо; поседовали смо веома развијена унутарња чула; умели смо да читамо мисли, науме и намере не само других људи, већ и иних бића; својим видљивим и невидљивим телима бејасмо повезани са планетама, звездама и сунцима, са свеколиком Природом и Васељеном, са свим овостраним и оностраним световима у несагледним пространствима вечности.

Све ове дарове и моћи изгубили смо у Ноћи Сварога, те тако постали лак плен тамних небића, паразита и вампира.

Изгубили смо многе умне, духовне, дејствене и енергетске овоје (копрене, плаштове) који су нас штитили од  негативних насртаја и утицаја тамних небића, како из видљивих тако и из невидљивих светова; закржљала су и усахнула наша умна, душевна, духовна и свесна тела, као и сва унутарња светлосна и танана чула; изгубили смо моћи сневања, маштања и визија, док је само наше физичко тело, у међувремену, отежало и огрубело, постајући ломљивим и крхким, рањивим и трулежним.

Не умемо више да читамо мисли, осећања, намере и науме других људи, других бића и суштастава; не умемо да видимо и чујемо на даљину, нити да на време предосетимо опасност која нас однекуд вреба; не умемо да препознајемо и разлучујемо биће од небића, човека од нечовека, битно од небитног.

Живимо у свету привида и опсена, са привидним знањима, вештинама, способностима и умећима, те такви какви смо (а крхки смо, трошни, неспособни и немоћни!), бивамо лак плен, лака жртва сваком небићу, сваком нечовеку и свакој звери у људској љуштури.