Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је уточиште и снага. У она времена бејаше човек благ и одважан да га назваше оцем Руса.
А тај човек имађаше жену и две кћери. Имађаше он стоку и краве и много оваца и пребиваше у степи и нигде не могаше наћи мужеве за своје кћери и мољаше богове да род његов тако не усахне. И Дајбог услиши молитву његову и по тој молби даде му што је молио. Тако бејаху ожењени они који су међу нама. И дужни смо веровати јер јасно је да бог Велес пород доноси. Дужни смо боговима нашим и стога им одајемо хвалу: Нека је благословен вожд наш сада и за век и векова.
Изговорише то волшебници и одоше.
Беше у то време отац словенски Богумир и имаше три кћери и два сина. Они поведоше стоку у степу и живеху у трави као у време очева. И беху они богу послушни а разумом
бистри. И тако тада мати њихова која се Славуни звала и о њима бринула рече Богумиру седмога дана: Имамо кћери наше да удамо и унуке видимо. Тако рече а (Богумир) упреже запреге и оде с коњима. И стиже до дуба који беше у пољу и устави се крај ватре. И угледа три мушкарца на коњима како му се приближаваху а ови му рекоше: Здраво буди шта радиш? Исповеди им Богумир муку своју а они му одговорише да су и сами у походу да жене нађу
Врати се Богумир на своју степу и доведе три мужа кћерима. Од тога су настала три рода сједињена и славна.
Отуда происходе Древљани, Кривићи и Пољани јер прва кћи Богумирова имала је име Древа, друга Скрева и трећа Полева. Синови пак Богумира имаху имена Сева и млађи Рус. Од њих происходе Северјани и Руси. Три мужа беху три весника: Јутро, Подне и Вече.
Населио се род тај на седам река где обитаваше иза мора у зеленом крају и стоку разводио још раније пре доласка на карпатске горе
Богумиру богови дадоше сва овоземаљска блага …
… и беше у нас овако … а међу старијима у роду бирасмо кнеза којега још у старо доба вођом називаху и старешином … то беху кнезови дуго времена и Грци их неће заменити биће до краја како и наликује мужу тог рода да даје потомке који управљају нама.
А после Богумира беше Ор са синовима својим. А када Хуни почеше велику борбу за утврђивање своје велике земље ми пођосмо одатле до Руса.
Сада су дошла друга времена, дужни смо да се окупимо и идемо напред, да не говоре како смо оставили нашу земљу и освојили туђу, него кажу како се боримо за себе. Зато Русичи, не остављејте Грке на вашој земљи, већ се борите за њу …
У то време река Ра беше граница с другим земљама, а данас се окомише наши непријатељи на нас. Ми смо дужни да се боримо за наше унуке, да задржимо степе наше и не дамо земљу никоме … тако смо дужни да радимо другачије. Нећемо спаљивати дубове на пољима, нити сејати па њима нити жњети по пепелу, јер имамо степе травнате, разбодићемо стоку чувајући је од непријатеља …
“Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привиђења,
и једва се оппред’јелит може
да му биће у њима не спада“
.
Његош – “Луча микрокозма“
Амнеа поново била…
Ушуњала се у мој тврди кревет и у мој сансвет када сам био најуморнији и када сам забацио опрез, после прероњених седамстоседамдесет и седам дубоких језера. Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две беспрекорне облице подно моје уснуле харе.
А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено. Али те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар, нисам био ту. Заборавио сам стражити, што се ратнику светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су одшкринута сва потиснута врата…
Амнеа се увек враћа са неизговореном намером. Имала је мајсторство да раби људе за своје путе. Одувек сам знао да су јој циљеви важнији од људи, од мене. И више пута сам јој говорио: Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља, сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом, оне који ти могу помоћи да се домогнеш. Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља? Ако га има, у њега су сигурно и потпуно уливени и начин и пут, а то има цену… Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и остави двосмерне путеве. Заборави инстинкт и ген ловца који лако долази и лако одлази.
Устао сам сасвим разбуђен. Упаковао сам неколико свезака за пут и обелио свих седам кременова. Оставио сам на ормару загризлу јабуку. Време је и за њу и за мене да не будемо више никада жртве и да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве.
Обоје имамо моћ устајања из пепела. Одмах крећем на пут. Већ данас желим да будем баштован у великом врту свих Васкрслих Ватри.
А ти се добро наспавај, Амнеа, заокружи живот и заокрени смер. Пут је сасвим твој који год изабрала. Моја љубав за тебе никада неће усахнути. Али се најпре наспавај, драга.
Прича о Григорију Журављеву, иконописцу рођеном без руку и ногу
Данас цео свет познаје име Ника Вујичића – проповедника, који се родио без руку и ногу. Али мало ко зна да је у 19. веку у Русији живео Григорије Журављев, који се такође родио без руку и ногу, али га то није спречило да постане – иконописац. Следи прича о његовом чудесном животу.
Његово име постало је шире познато у Русији и шире када је 1963. године професор Здравко Кајмакановић, док је радио попис живописа Српске православне цркве у Босни, открио у једном селу код Тузле икону на којој је на руском писало: ,,Ова икона живописана је у Самарској губернији, Бузулукском срезу, Утовској сеоској општини и селу истога имена, зубима сељака Григорија Журављева, безруког и безногог, 1885. године, 2. септембра”. Државни архив Русије касније је потврдио да је натпис на пронађеној икони – аутентичан.
Григорије се родио 1858. као тежак инвалид. ”Заборављен од Бога”, такав суд су донели сељани кад су видели тек рођено дете. У почетку, породица Журављев делила је такво мишљење. По причама, мати Григоријева је горко плакала, и од велике жалости је хтела да изврши самоубиство, да се баци у реку заједно са својом бебом, али је деда – Петар Васиљевич Траикин – прекинуо такве помисли своје ћерке, додавши да ће Гришу подизати он сам.
НАДАРЕН, НЕ ЗАБОРАВЉЕН После неког времена дечак богаљ није изазивао само сажаљење, колико дивљење: пузао је по дворишту, узимао прутић у зубе и дуго по прашини цртао људе, куће или животиње. Показало се да Гриша није ”заборављен од Бога”, већ да му је дарован посебан таленат.
Тако се једном десило да су сеоска деца отишла на реку заједно са дечаком богаљем. Сви су пошли на купање, а Гришу су оставили на брдашцету поред реке. Тада се на њега сручио орао. На очиглед престрашене деце, птичурина је однела обрубљено тело пут неба. Срцепарајући дечји крик, чини се, уплашио је орла који је испустио свој плен. ”Анђели су подметнули сламу” расуђивали су у селу, када су подигли Гришу неповређеног са земље.
Када је Гриша мало порастао, деда га је носио у школу. Зими на санкама, лети на колицима. После дедине смрти, ваљало је заборавити на школу, али је са паметним дететом рад наставио сеоски учитељ Троицки. Дечак је учио да чита и пише, са пером у зубима. По причама, имао је прелеп рукопис.
У дом Григорија Журављева почели су да навраћају сељаци са молбом да се напише писмо рођенима, или нека молба чиновнику. У учењу му је помагао Бог, а у свакодневном животу старији брат Афанасије. После мајчине смрти, баш он је постао његова дадиља, тачније његове руке и ноге: носио га је, хранио и прао.
Григорије је волео да посећује храм, када га је на литургију носио брат. Ноге су му биле закржљале, али је свеједно могао да се некако креће на коленима. Везивао би ремен од рамена до ногу да причврсти кожне назувке, и на тај начин се, да не оптерећује никога, испотиха кретао по цркви.
Године 1885. у часопису ”Самарске губернијске новости” објављено је: ”Журављев је замислио да би било добро научити сликати уљаним бојама – праве слике. И ето, са 15 година Гриша, који никада до тада није изашао ван граница свог села, одлази у велики губернијски град и обраћа се живописцу Травкину са молбом да му овај покаже како се слика.
Сликар је примио необичног ученика, сместио га у свој стан на неколико дана, где му је показао основне технике сликања. То је за Журављева било довољно. Купио је у Самари боје, четкице и остали материјал и вратио се у родну Утевку. Тамо је направио специјалан сто, и почео да усавршава своје сликање”.
Након пет година труда, млади иконописац решио је да поклони неколико својих икона виђенијим људима из Самаре. На његове ,,живе” иконе одмах су обратили пажњу, и кренуле су прве поруџбине. И ускоро је Губернијска скупштина, примивши к знању лоше материјално стање Журављевих, доделила породици пензију од 60 рубаља годишње.
У раду је Григорију помагала цела породица. Брат Афанасије спремао је даске за иконе и припремао боје, бака је пазила на четкице, док је отац разносио иконе до Самаре. Касније је Журављев добио и ученике – Михајла Хмељева и Василија Попова.
Григорије је обожавао да учи, много је читао, кућна библиотека била је велико благо. Већ одрастао, он је заједно са братом Афанасијем завршио Самарску Мушку гимназију. Самостално је изучавао цртање и анатомију. Године 1884. Журављев се обратио Самарском губернатору, који је увек био део живота живописца-богаља, са молбом да пошаље икону Николаја Чудотворца царевићу Николају, будућем императору Николају Другом.
ПИСМО ЦАРЕВИЋУ У личном архиву генерала губернатора А. Д. Свербејева сачувано је писмо адресирано од Журављева царевићу: ”…Ваше Императорско Височанство, покорно и усрдно… желим да Вам представим икону Светитеља и Чудотворца Николаја, коју сам живописао устима, а не рукама, из разлога што због своје природе немам силе у рукама и ногама. Живописао сам ову икону по промисли Свемогућег Бога, који ми је допустио да дођем под капу небеску. И даровао ми је дар. Затим се открила покретност мојих уста, са којима управљам својим радом по вољи Божијој”.
Царевић је икону милостиво примио. Ускоро је Император Александар III позвао Журављева у петроградски дворац. Тамо је сељак иконописац насликао портрет породице Романових. Постоји легенда, да је на повратку из Петрограда, против своје воље, доспео у путујући циркус. Пола године су водали Григорија свуда, и показивали га публици као наказу. Великим трудом посрећило му се да се врати на родну груду.
Цар је тада одлучио да му додели месечну пензију у износу од 25 златних рубаља, док је самарском губернатору било наложено да ”пода Журављеву коњски превоз за лето и зиму”. По сачуваним сећањима становника Утевке, Григорије је био веселе нарави, волео је да се шали. Често је да би забавио децу, узимао бич у зубе пуцао њиме.
Утевска камена црква подигнута у част Свете Тројице прављена је по цртежима и под непосредним руководством Григорија Журављева. По његовим скицама осликане су све фреске у цркви.
— За храм Журављев није радио само иконе, већ и огромне фреске, прича настојатељ храма свештеник Анатолиј Копач. – Када је он осликавао цркву, нарочито куполу, кожни ремени којима се опасавао да би могао да лебди испод свода усецали би се у његово тело, ломили би му се зуби. То је био подвиг…
На куполи су осликани Света Тројица и седам Арханђела. На фрескама су апостоли Јован Богослов и Андреј Првозвани, московски митрополити Петар и Алексиј. Сасвим недавно почео је да се појављује лик Светог Симеона Верхотурског. Самарска епархија заједно са властима губерније много ради на томе да се не заборави чудесни иконописац. У епархијском црквено-историјском музеју и у Самарском обласном историјском музеју већ неколико година изложене су његове нерукотворене иконе.
— Слава Богу што се у наше време васпоставља историјска правда и одаје дужно поштовање таквим талентима, као што је био живописац Григорије Журављев, рекао је архиепископ Самарски и Сизрански Сергеј. – Рођен са болешћу, али имавши дубоку веру и силу духа, он је стварао у име Божије и људско. Његове иконе зраче светлом Божанским, помажу људима.
Григорије Журављев се упокојио 1916. године. По благослову архијереја сахранили су га у порти сеоског храма. Све се то догађало у XIX веку, када су технологија и медицина биле неразвијене. И због тога подвиг Григорија Журављева дира ум и срце.
( прилог песми „Ртањ“ су песнички коментари Гаја Оскоруше, Милорада Максимовића и Верице Стојиљковић)
У времена стара када не би људи
јерарси су поставили светилишта древна
духом их повезали да заспале буди
да армија делује када буде спремна!
..
Конац сребрн изаткали до корена света
златном нити завезали поруке у етру
Ртањ центром учинили изнад сваког центра
Барјак на врх поставили што је видљив свету!
..
Елементи непознати самој Мидгард земљи
расту подно белих брда Артањ свете горе
гранају се испод језгра вулкана и мора
у атоме растворе се и опет се створе!
..
Оку људском видљив јесте цвет што расте туда
И орао што с гавраном на барјаке слеће
а срцима видљив беше сваки камен, руда
што се вечно с Родним духом световима креће!
*
*
лирски коментар – Гај Оскоруша – Ртњу у походе
.
Ртњу у походе ходим вековима,
Чекајући вас виле и вилењаке,
Свет нестали да се
врати изнова.
.
Да зашуме брезе
на светилишту подно
Светог амфитеатра
Да кликћу малци
гавранови на Андским висовима
Свете древне пирамиде…
.
Црвени извор живота
чува успавани маг
тек пробуђен у
зори Свароговој.
.
Прича са драгим својим
ученицима и сабраћом
О Плану Расе велике
који сада ступа….
–
Ходе заједно по облацима
изнад центра Хелма,
чекајући пробуђење
одабраних душа.
.
Вечно сами …
А заједно с бескрајем…*
*
*
лирски коментар – Милорад Максимовић –Артанија земља света… .
Артанија земља света… Подно врха од кристала што пламеном белим сија. Иза магли и омаја, прича и илузија. . Она јесте онима што јесу. . Чувари су постављени миром светим управљени. Гором ходе сушти свете! Тон живота живе песме певуше у сутон, у јутро, у подне, у дан. . Снива се и снео се вечни сан! . Рт добре наде на Мидгарду јесте. Океаном небескога светла, плове лађе сваког света… . И котве се подно неба у луци од белог светла, док животом боји кристал свети… . И тако зими…и тако лети… . Артанија снива и плете потку безсмртну. Ртањ чува сваку душу… која жив-пламеном вагри. . Која се радосно купа у светој ватри.
*
*
лирски коментар – Верица Стојиљковић – Светилиште Роду древном
.
Светилиште Роду древном Алком светла Душу земље с небом спаја
и
Кад срце отвори се Пред олтаром Артања Васиона Права угледа се
СРБСКИ ЖУРНАЛ 