Сањаш ли ме ноћима или само дању,
кад те моја слика са креденца,
поред старог прозора
у смирају дана немо гледа.
Сетиш ли ме се
у ретким тренуцима среће,
кад те горке сузе прођу
и кад одлута језа.
Не брини, ја ћу ти доћи,
кад ми окове скину са душе,
тамничари среће моје,
љубави моја.
Ја ћу ти доћи, да заједно сневамо снове под
небом светлосних звезда, да нас ветрови однесу,
тамо где нема горких суза, тамо где је срећа,
где си ти моја вољена звезда.
Наш свеколики духовни и божански развој, зацело, ничим није условљен и ограничен.
Можемо за само једног животног тока да заметнемо и развијемо многа своја нетварна и неопипљива, невидљива и онострана тела.
Неки говоре о седам, осам или девет невидљивих и оностраних тела, али, ја вам кажем: можемо да изградимо небројено мноштво својих тела!
На неком од ступњева нашег духовног и божанског узрастања, изненада ће се пројавити и наше звездано тело, што значи, да ћемо у неким далеким световима и пространствима, те неким далеким невидљивим бићима иза овог вештаственог, тварног и материјалног обзорја догађања, да се укажемо као бела, плава, зелена или љубичаста звезда.
Звезде које сада посматрамо на небу понад нас, све су то, уистини, звездана тела неких високо духовних бића сродних нама!
Сунце које нас на Мидгард-земљи греје, гле! и, то је звездано илити сунчано тело неких божанстава која су много пре нас прешла овај пут којим ми тренутно корачамо.
Људи у опсенама и омајама, а то су материјалистички и позитивистички научењаци, не могу да појме, виде и схвате, да су сунца и звезде висока духовна и божанска бића, бића слична и сродна нама, бића која су од нашег рода и племена, бића која нам пројављују, откривају и показују пут навише којим би требало да се крећемо.
Сунца и звезде посматрајмо као нашу старију браћу и старије нам сестре, као браћу и сестре што нам се указују попут наших светионика и путоказа на несагледним звезданим стазама вечнога стварања.
На брдско-планинском подручју западне Србије, у Колубарском и Мачванском округу постоји староставно веровање, и данас изражено у планинарским селима понад Ваљева, Осечине, Љубовије, Крупња и Лознице, да је велико проклетство убити орла. У митологији јужно-словенских народа, нарочито у племенским заједницама Сербоа, Серба или Срба, орао симболизује слободу и дуговечан живот. Сматра се да је орао под заштитом врховног Бога Перуна, што подкрепљује и археолошки артефакт минијатурног орла од печене керамике, пронађен половином осамдесетих година 20 века на локалитету Перунковац у селу Горњем Црниљеву (општина Осечина, Колубарски округ), приликом ископавања словенског храма посвећеног Богу Перуну. На храстовим таблицама древног словенског писмена из 8. века, пронађеним у зиду словенског храма у Кијеву, испред којег се до 12. века налазио монументални дрвени кип Бога Перуна са златним роговима, наглашава се забрана устрела орла, уз опаску: „Ко устрели орла, устрелио је себе“, што вероватно, назначава проклетство и казну, односно, опомену да се не подиже рука на орла.
Учествујући више година на археолошком рекогносцирању локалитета западне Србије, забележио сам више казивања о проклетству и казни која је стигла убице орлова, од којих ћу само нека навести.
У селу Царини, општина Осечина, Миломир Перић, приликом печења креча у лето 1954. године, запазио је орла крсташа како је слетео на оближњи поток да пије воде. Дограбио је неку мотку, ударио орла, док је из напрслих орлових леђа шикнуо млаз некакве зелене воде и попрскао му очи. Ослепео је одмах, и поред брзо указане лекарске помоћи, издахнуо је истог дана. Тодор Илић из околине варошице Крупањ, оштина Крупањ, убио је орла из ловачке пушке у јесен 1957. године, али истог дана, на истом месту испод куће, убио га је гром, Никола Ристивојевић из села Дренајића на планини Медведник, општина Ваљево, отровао је три орла крсташа из страха да му не однесу јагњад, али је истог дана, на истој ливади, погинуо од арумног коња. Ристивој Поповић са Гучева, понад Бање Ковиљаче, општина Лозница, убио је орла каменом у лето 1967. године, и после тога, залагајући снопове у доб вршилице, изгубио је обе руке до лаката и услед јаког крварења издахнуо…
Низ је сличних, трагичних случајева који су задесили убице орлова. На нашу велику жалост, и поред тога, поред веровања у проклетство и казну која стиже убицу те прелепе птице, данас готово да су ишчезли са простора западне Србије.
Живан Ј. Грујичић, археолог
Извор: http://www.svevlad.org.rs/predanje_files/orao.html
Бездушност
Емоција пресудила сама
Себи
Пита се
Што
Ја нема
Апатичност
Спрема да разори
И оног
Ко мисли
Да је нема
У мору
Сенки
Безосећајних тела
Израња окупана
Умивена
Нова
Идеална мисао
Да ниси оно
Шта сањао ниси
Мисли
Море те
Снагу имаш
Избориш се
Или те воде
Или усмереваш
Називи предака код Срба досежу до 16. колена. Српски називи немају никаве сличности са називима несловенсих народа у окружењу, што значи да су наши изворни и вероватно воде порекло из словенске прапостојбине. Такође, сумње да су ови називи турцизми немају никаквог основа. Једину сличност налазимо у свесловенској именици „деда“ коју су Турци усвојили од нас у облику „деде“. Код Турака не постоји назив за чукундеду, колена иду најдаље до прадеде (büyük dede), а касније се само додаје реч „büyük“ – чукундеда је büyük büyük dede итд.
Дажбоже мој!
За светлији живот унуцима, деци и мени,
ја пут живота одважног бирам,
великодушности и храбрости,
то је природа душе моје
и не бојим се претњи, повреда и клевета!
Живот је борба, у борби је спас.
Дозволити нећу да на погрешни пут странац
усмери разум деце моје,
дозволити нећу да на погрешни пут странац
усмери душу деце моје.
Навикама витешким,
племенита је крв моја,
и да моја деца буду моја,
а ја родитељ њихов.
Надахни свест њихову
светим предачким знањима вере родне,
Дажбоже мој!“
Н. Ј.
7523. године
СРЕЋА
Птичице лете и певају.
Лептири лете и смеју се.
Трава расте, а ја скакућем.
.
ДИВАН ПРОЛЕЋНИ ДАН
Диван пролећни дан.
Дрвеће се љуљушка.
Птичице певају.
Лабуди плове,
по Дунаву,
а ја и мој деда
и моја баба
гледамо их,
и срећни смо.
.
СРЕБРНИ И ЗЛАТНИ ДУНАВ
Лабуд плови по
сребрном и златном
Дунаву,
а ја га гледам.
Ленка Симовић има седам година
и ученица је првог разреда Основне школе
„Дринка Павловић“ у Београду.
-слике Диме Дмитрова-
Из века у век,
ти долазиш и одлазиш,
и поново се враћаш
да би изнова отишао;
путујући кроз простор и време,
мењајући име и облик,
узводећи се и низводећи,
без почетка и свршетка,
у Вечноме Стварању.
Посвећење Ероса
На свету ништа ново сем чудеса,
велим ти, Анђеле.
И после измишљених векова
рука сам прва која те слика,
бдење сам радосно у земаљском невиду.
Кажем, ти си опсенар, моја узајамност,
онај си што још ваја Афродиту
за неки нерођени храм.
.
Ако тако видим,
овај тренутак је вечан, Анђеле,
јер ништа није прошло ни будуће.
Орфејева чудесна свирка
прошла је кроз јесењу шуму,
лишће је плакало сјајно.
Кажем, ја сам лишће, дрхтај,
и Ад сам који потреса божански звук.
У сну сам јава порушеног града.
и демон, и Јелена Тројанска,
а на јави сан, прва сам тамна вода
у коју слази светлост одељеног неба.
.
Верујеш ли, Анђеле,
у некој паганској шуми жудња сам.
а Ти близина, обличје и лепо божанство
од чијег додира умрем. И будим се,
будим се на суморној киши,
свеједно где, можда у Атлантиди.
Свеједно што не кажем:
блискост је недокучива даљина.
Већ видим, тако ме уписује неко
у кишном јутру
на другој тачки времена.
И писмо се по знацима ишчитава,
можда као љубавни говор,
или мит о Еуридици.
.
Велим ти, Анђеле,
од свега извесна су само чудеса,
митови су сушта историја, душино дело.
Безименог именујем те тако.
.
(Из збирке ЗВОНО)
Аутори чак и текстова овог типа који су добронамерни са покушајем да скрену пажњу на неки духовни значајни пут људи и њихових душа, вероватно случајно, или из незнања, шаљу неке негативне поруке.
Човекова душа је најнижи облик њеног постојања. Нетачно! Постоји много облика у развитку духа, кроз које он прође како би постао људска душа. Конкретно,да сазри довољно да постане душа човекова! Дакле исконска срж појединца је дух. Душа је нешто комплексније што се формира кроз вишеетапни развитак духа!
Но, ако би смо рекли да сви ти пређашњи облици духа и живота напредују, а човек не, онда је тачно да је човек тренутно најнижи. Јер, ради против своје природе, не напредује духовно. Зато је више људи на планети, нове душе долазе, а старе не одлазе. Ова духовна ситуација се рефлектује на физички свет у виду повећања популације.
Духовни пут неће покренути бол, никако(евентуално ће га осветити да га тражи)! Духовни пут је испуњење, дакле све оно добро у човеку, јер тежи светлости, добру и тако трансформише душу. То је алхемија душе. Код старих је ово значење било везано за душу, а не за метал и његово преварање у злато. Душа је састављена од многих боја, нијанси различитих фреквенција светлости. Како се духовно напредује, оне се стапају у златну, боју Сунца, живота, чисте светлости.
Тада појединац се „ослобађа“ (нирвана-мокша…)овог еволуционог нивоа душе и постоје нешто узвишеније! Тако су нам древни преци и предочили реинкарнацију. Реинкарнирају се док не узнапредују довољно и не постану равни својим небеским праоцима.
И последње, Богови су увек продужетак, манифестација Једног. Онај Један, којег зваше некада давно Род, а данас Бог није небески судија. Он је недокучив нама још увек, јер је он творац, сведржитељ, извор од којег све потиче. Велики архитекта стварности и њених космичких закона, али никако судија.
Поздрав свом роду!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 