За почетак мало одговарајуће музике.
Пре извесног времена урадио сам нешто у шта се не разумем баш најбоље; измислио сам и написао причу која је требала да буде бајка за децу и био сам чак и задовољан исходом. Да сам имао могућности, то бих радио чешће и идеално би било да сам то радио уместо бављења музиком – ово друго само радим јер се једино у то разумем и очигледно је то моја сврха.
Прича о којој је реч се звала „Perþ“, и добила је име по знаку руне. Превод имена је „путовање“, углавном духовне врсте, где човек иде тамо-вамо између царства смртника и духова. Не сећам се тачно кад сам то написао, али мора да је било или средином или крајем 90-их година, писао сам на Норвешком. Затим је преведено од стране Видара Ермесјоа и објављено на burzum.org, мислим, 2003. или 2004. Господин Ермесјо је добро обавио превод, но ја сам поново прелистао текст, побољшао га и поправио грешке, и желим да са вама поделим ову кратку бајку. Надам се да ако икада остарим, да ћу имати могућности да седнем у студио, у миру и тишини да створим сличне бајке. Много уживам у њима и верујем да су вредне.
За сада је ово све што имам. Кратка бајка под именом „Perþ“. Слушајте пажљиво….
Део I
Некада давно, у једном другом свету и на другом месту тамо негде у свемиру…
Био сам млад и радознао, тражећи одговоре на најневероватнија питања. Одрастао сам у племенитој породици и образован сам да постанем витез. Далеко сам путовао тражећи част и славу – као што сви витезови раде. Нашао сам једно и друго, али никад нисам пронашао срећу. Ту је било превише неправде и окрутности за мене да бих могао бити срећан. Једино су будале срећне. Славан и частан какав сам био, сматрао сам да ми је обавеза да доведем крају све неправде света. Знао сам да су богови криви за то, и због тога сам решио да их пронађем и да захтевам сазнање, зашто су били толико окрутни и непоштени. Зашто су дозволили младим момцима да буду посечени на бојном пољу; зашто су допустили да деца гину од болести у креветцу; зашто су допустили кугама и болестима да убијају; зашто су допустили некима да живе попут слуга целог живота, само да би умрли прљави и стари у својим креветима? Зашто су били толико окрутни?
Са мојим великим тврдоглавим егом сам зато једног јутра срео најмудријег човека у мом родном граду. Дрско сам лупао на врата са гвозденом рукавицом и најавио гласно и јасно да желим његову услугу.
„Где су богови?“
Он је (обучен у спаваћици) био запањен, не само са мојим поступком, већ и са мојим питањем.
„Где су богови?“
Поновио је моје питање самом себи. Показивао је ка небу и рекао:
„Тамо!“
„Али ја желим са њима разговарати. Имам питања за њих. Зар никада нису овде на земљи?“
„Давно је од када су богови лутали међу нама.“
Позвао ме је унутра и његов слуга (који се такође пробудио због гунгуле) нас је послужио храном и пићем.
„Некада давно су сами богови лутали земљом. Спуштали су се са небеса у својим сјајним колима и изменили све што је постојало. Човечанство је уништавало цео свет. Спаљивали су или посекли све шуме, попецали су све рибе у мору, побили су све постојуће животиње и тло где су садили зрна је постало пусто. Било је превише људи и сви су постали лопови. Дим из димњака је загадио кишу и учинио је опасну за пити. Мора, језера и реке су умрла. Растиње и биљке, птице и животиње које још нису мртве због људи, су такође умрле. Чак су и људи имали проблема да удишу ваздух, јер је због ломача постао загушљив и тежак.
Богови су се зато спустили да би повратили ред. Да врате живот нашој планети. Спаљивали су градове и поклали су на десетине хиљада људи. Муње и пламенови су падали на бежеће масе. Море се подигло на земља и повукло је људе натраг у дубину. Ветар их је однео и згњечио у земљу. Планине су пропале, неке преко градова. Цео свет је био у рушевинама. Пепео, блато и камење, море и сјајућа лава је све прекрило. Само трагови старог света су преостали.
Богови су затим створили нови свет и допустили неке људе из старог света да бораве у њему, али да би спречили људе да поново униште земљу, поставили су Заштитнике међу њих. Затим су се богови вратили у небеса. Од тада их нико више није видео.“
„Али ја морам разговарати са боговима. Морам их срести!“
„Онда мораш разговарати са једним Заштитником. Пронађи Заштитника. Можда ти он може помоћи?“
„Где се налазе ти Заштитници? Како могу ступити у контакт са њима?“
„То не знам. Они су невидљиви. Они једино виде, не могу се видети.“
Поново сам кренуо на пут у свет, не да стекнем част и славу, него да се суочим са боговима и њиховим неправдама. Намеравао сам да марширам у саму Валхалу (/Иријске вртове) и оптужујући показивати на Одина (/Сварога) док представљам своје наводе, питања и критике. „Зашто сте толико непоштени и окрути? Зашто!?“ Врло задовољан са својим циљем, кренуо сам у потрагу за једним Заштитником. Тражио сам високо и ниско, у старим рушевинама из старог света, у кулама и дубоким пећинама, у тамним шумама и преко дивљих мора. Није било Заштитника за пронаћи. Нико није знао где се налазе богови. Нема путева који се пењу у небеса.
Путовао сам много година. Моји пратиоци су попадали један по један. Неки су убијени у борби против дивова, патуљака и лопова, други су пали као камење са високих планина и зидова, неки су били жртве куге и болести, други су једноставно умрли. Више се чак ни не сећам како и зашто су сви умрли. Било их је тако пуно на крају. Моја љутња се само увећала. Моја агресија према боговима је само снажно расла. Није их било брига чак и да ми дају одговор!
На крају сам сам лежао ту на земљи, рањен и умирући. Исцрпљен и уморан, утучен и у очају. Све је било безначајно. Без решења. Без одговора. Без сврхе. Све би се завршило у блату где сам лежао. Крвав и савладан. Сам међу мртвим људима којима бих се ускоро придружио у смрти.
Онда сам је видео; бледолико биће на белом коњу. Насмејана, скоро смејући се, лагано је дојахала до мене. Виђао сам дупло, коњ је имао осам ногу. Смејала ми се:
„Држи се ако можеш.“
Нисам разумео шта се догађа, све је било тако нестварно. Али сам се некако подигао на ноге, и одједном сам седео ту иза ње на коњу. Коњ је загалопирао чим сам се стиснуо око ње. У мом стању и није било лако схватити све шта се десило, али деловало је као да смо јахали нагоре. Горе у небеса. Стиснуо сам се да се придржим. Ишла је тек брзо. После кратког времена, висио сам у вертикалној позицији наспрам коња. Руке су биле стиснуте око струка ведре жене, али сам губио свој захват. Вриштао сам. У очају, али и у нади да ће ми помоћи. Али ми није помогла.
„Држи се ако можеш.“
Умало да ми се поново накези, провоцирајући ме. Није било никаквог саосећања, никакве помоћи. Ништа. Вриштао сам и вриштао. Изгубио сам захват око њеног струка и полако клизао уназад са својим прстимапреко леђа до задњице коња. На крају сам висио држећи се за реп коња. Одмах иза њега у својој дивљој трци преко небеског свода.
Затим је било тишина. Није било другог звука сем мојих врисака и женског провоцирања. „Држи се ако можеш“ које је одзвоњавало у мојој глави. Није било хладно ни топло. Моје тело се више није осећало тешко, али се није осећало ни лако. Некако се време зауставило. Само смо јахали ка светлу тамо горе. Тихо. Не знам колико је дуго то све трајало. Након неког времена нас је светло потпуно обухватило и коњ је поново променио правац надоле. Али нисам могао да издржим више, остао сам без снаге. Више нисам могао да висим и попустио сам. Не! Не! Не!
Али одједном сам био ту. Попуштао сам како смо слетали. Лежао сам на земљи. Коњ је ту стајао. Жена – и даље смејући се и провоцирајући. Још више ведрих људи се окупило. Толико су били бледолики и ведри да су чак сијали. Не бледолики, као ми, него још блеђи.
„Доведите га овде“ чуо сам како један од њих каже.
Део II
„Где се налазим?“ чуо сам самог себе како кажем. Био сам у процесу дасе пробудим. Неко је био ту.
„Стигао си“ рече неки глас.
Отворио сам очи и видех да се налазим у великој просторији. Зидови, плафон, под и намештаји су били чисто бели. Мекани и бели. Угодно бели. Листови су такође били бели. Фантастично лепа жена је била присутна са оштроумним осмехом. „Јавићу да си будан“ рече она и напусти просторију.
Моја верижњача, секира, шлем, штит и рукавице, панталоне и све остало што сам понео, је било поред кревета на белој столици. Опрано и очишћено, поправљено и у добром стању. Проверио сам своје тело и схватио да је и оно опорављено. Ране су излечене. Није био чак ни ожиљак да се види, и такође без икаквих завоја.
Врата су се опет отворила и нека жена је провирила унутра. „Слободно уђи“ ракао сам јој. „Обуци се и пођи.“ Хтео сам је питати колико сам дуго спавао, али је била пребрза и затворила је врата. Обукао сам се и сетио се зашто сам овде.
Иза врата ме је ходник довео до великих врата. Жена која ме је водила рече: „Сад си ту“. Као да је знала зашто сам овде. Дубоко сам прогутао и охрабрио самог себе да куцам на врата. Насмешила ми се како сам је махинално погледао. „Напред“ звучало је. Шта сам друго могао да урадим?
Огромна сала се пред мном отворила. Одмах напред је био велики престол, где је сам Один (/Сварог) седео. Око њега су седеаи и стајали много други богови, у полукругу ка мени. Сви су били бледолики и предивни, високи и здрави. Били су безгрешни. Ниједне видљиве мане. Неки су имали озбиљне изразе на лицу, други су ми се насмејали. Чак ми се и Один (/Сварог) насмејао. „Дакле, шта овај млади човек жели?“ рекао је са строгим неприродним гласом. И даље се смејао. Осећао сам се поприлично малим, тамо где сам стајао. Мој велики его више није био тако велики. Моје велико самопоуздање, такође више није било тако велико.
„Па…“ умало да излети из мене.
„Како ја разумем, ти долазиш са неким оптужбама“, рече Один (/Сварог)и демонстративно прелистава неке папире. Деловао је надражен, али чак и такав ми је ипак дао осећај сигурности и поуздања. Није ништа могло искрснути овде. Није било ничега да се бојим. Био сам на сигурном.
И тако је кренуло, оптужба. У детаље. Рекао сам како је живот непоштен према неким људима, како је окрутан према другима, како незаслужно одређени појединци пронађу срећу и како незаслужно други не пронађу. Изнео сам једну оптужбу за другом пред стрпљивом скупу богова и своје гоњење завршио са
„Зашто!?“. Один (/Сварог) није био узнемирен. Ни остали богови такође нису деловали узнемирени.
„Постављаш нам тешка питања. Да би им одговорио, морам знати шта већ знаш о земљи и животу на земљи. На пример, да ли знаш одакле људи потичу?“
„Да, знам. Ми смо ваша деца. Ми смо деца богова.“
„И одакле мислиш да су водени духови, или виле и змајеви, дивови ипатуљци“?
„Не знам.“
„Дозволи да ти испричам једну причу“ рече Один (/Сварог). „Једну дугу причу коју можа нећеш разумети.“
„Искушај ме.“ Повратио сам своје самопоуздање.
„Било је време кад ни дивови ни патуљци, змајеви ни виле нису постојали. Само људи и животиње, само биљке и планине, мора и небо. Човечанство је имало своја кола, укротили су огромне птице које су летеле около по свету. Имали су патуљке да им створе храну, и зато им нису требала поља и њиве. Подизали су куле која су умало достигла небо, и копали толико дубоке пећине да су пламени из дна земље изашли у спалили их. Пепео и дим је избијао напоље и захватило јеградове. Животиње су се погубиле у тами овог древног света. Рибе у мору су се удавиле. Птице су као киша падале са неба, кошчате и безживотне – неке које су људи тог трена јахали. Биљке су иструлиле и земља више није била плодна. Човечанство је заборавило све о боговима.“
„Тад сте се ви спустили и уништили стари свет?“ прекинуо сам.
„Јесте, тад смо се морали спустити и уништити људски свет. Јер су заборавили зашто су били на земљи и зашто су људи. Заборавили су шта су требали да постану и чија су деца били. Венчавали су се са животињама и имали су децу са њима. На крају скоро више није било људи; сви се се измешали са дивљим зверима. Само су неки појединци остали, али су чак и они живели као животиње. Било је само питање времена када ће наша деца скроз нестати. Морали смо се умешати.“
„Али са толико окрутности? Зар сте морали допустити планине да пропадају на градове? Зар сте морали допустити мору да прогутајутолике људе? Зар сте морали допустити да пламенови спале оне који су остали? Ја сам видео куле из најранијег времена, како искачу из земље као шиљак. И даље су црне са чађом изнутра. Колико их је требало изгинути?“
„Често је тако, да неко мора умрети, како би други могли живети. Земља је створена за нашу децу, за људе, и за сва друга бића, животиње и биљке, рибе и животиње, све смо ми створили за људе. Да би човек могао да живи и да расте. Ми смо створили ову земљу, ми смо је поставили ту где јесте, између топлоте сунца и хладне огромне спољашњости. Ми, са својим створењима, радимо шта желимо. Шта смо створили наше је право да уништимо како нам одговара.“
„Али шта је са људима? Шта са вашом властитом децом? Зар вас није брига за њих, без саосећања или добре жеље?“
„Деца су непослушна. Често раде шта желе, а не шта њихови родитељи од њих траже. Оно што смо ми урадили је да спасимо своју последњу преживелу децу од изумирања, форсирајући их да живе другачије. Форсирајући да живе како требају. Форсирајући их на путу који иденапред. Форсирајући их на исправни пут. Узели смо неколико животиња и од њих створили нове врсте и расе. Створили смо дива, великог, снажног и глупог, форсирајући људе да се боје шуме. Створили смопатуљке да им дамо нешто против чега сами себе могу тестирати.Патуљци су неугодни кад пију, зато воле борбе, јер тад не морају да размишљају. Мрзе људе јер су и сами били људи. Ружни су и мали, тамни и гадни, насилни и опасни, глупи и без душе. Али имају сврху, као змајеви и друга бића, они форсирају људе на племенита дела. Ми смо стари и болесни свет заменили за свет који људима даје шансу да постану нешто више.“
„То не објашњава зашто сте допустили да млади момци умру пре него што осете укус љубави! Зашто сте допустили да деца у креветцу умру од болести, зашто сте…“
„Да, да“ прекинуо ме је. „Да, објашњава и све то такође. Човечанство мора бити снажно, да би се суочило са будућим препрекама, мора бити снажно. Зар је онда толико лоше пустити да слаби гину како би остали имали шансу да преживе будућност? Када би сви живели, онда би сви и умрли. Сад само слаби гину, да би јаки живели. И да нису ти племенити млади људи јуришали и гинули на бојном пољу пре него што уопште укусе љубав, зар би преостали свет онда икад знао колико је добре крви њихова породица имала, а да ови момци то нису доказали својим племенитим чином? Зар би њихове мајке икад имале прилику даоплемењују своју свест без овог губитка свога сина? Зар добар човек није човек онај који је самог себе научио да савлада бол и да буде у стању да замисли друге? Женске сузе су као црвено злато; њена бол оплемењује њену савест.
Сва бол и патња, сву муку кроз коју смо вас водили, јесте за ваше добро. Без тога бисте поново постали нижа раса, без овога бисте опет допустили да глуп и слаб предводи свет. Без рата је немогуће смакнути кукавице, и због тога, ако нема ратова, кукавице добијају право да кажу једнако колико и храбри. Човек постаје кукавица, меша се са животињама и заборавља на богове и њихову веру. Шта онда да радимо са људима, ми смо их ипак створили ради неке сврхе? Створили смо их да би постали бољи, не да би постали животиње.
Погледај около, погледај нас. Ми смо твоји родитељи. Ми смо те створили. Ми, као и други родитељи, желимо да постанеш као ми. Једнако леп, једнако мудар, једнако јак, једнако добар, једнако искрен, једнако висок, једнако бледолик, једнако креативан, једнако храбар. Можеш постати исто што и ја, али зато мораш да радиш шта ти кажем. Мораш разумети потребу теста који ти постављамо. Ниједна лепота се не ствара без бола. Ниједна снага не долази без напора. Ништа племенито се не рађа без муке.“
„Али зашто нам то нисте рекли? Како сам ја могао знати да све шта се дешава, колико год деловало ужасно и непоштено, има дубљи значај?“
„Онда нема сврхе. То морате сами да схватите. То је део нашег циља са вама, да научите да сами размишљате својом главом. Морате то сами разумети без да вам ми говоримо шта је добро и шта лоше. Имате нашу крв; слушајте глас те крви, слушајте своју интуицију. Ви који то схватате ћете учити друге, реците им шта је добро и шта лоше, и побрините се да се човек побољша.“
„Јесу ли то твоји Заштитници? Али где су? Где су ти Заштитници? Тражио сам их годинама али ниједног нисам нашао!“
„Јеси ли сигуран у то? Сво време си тражио нешто што си имао са собом од почетка, у властитом пртљагу. Мораш разумети да си ти сам Заштитник. Заштитник живота, Заштитник деце богова. Заштитник обичаја. Заштитник си јер реагујеш на оно што је непоштено и језиво, Заштитник си јер се усуђујеш да достигнеш скроз до горе, потпуно сам, чак до богова и да им постављаш питања о нашем третману премачовечанству. Ми можемо да будемо мирни знајући да ће се за људе побринути такви као ти. Ти ћеш пазити на њих. Ти желиш најбоље, не за самог себе, него за цело човечанство. Борићеш се за људе који би те рађе видели мртвог. Борићеш се за неког ко би се борио да стигне пре тебе на ред да буде каменован и обешен. Борићеш се за неког ко чак није достојан да ти лижећи очисти стопала. Али ипак ћеш се за њих борити. Борићеш се јер ти твоја сопствена душа каже; „опрости им, не знају шта раде“. Нису они криви што су такви, али ти знаш да је твоја одговорност да њихова деца постану нешто боље – и затим се мораш борити и за њих. Не може неко мрзети биљку зато што није расла у сувом песку, али им се може узети семе и посадити их у плодно тло.”
Женске Заштнице су превише поносне да оскрнаве саме себе, мушки су превише поносни да страшћу за оскрнављење жене или туђе супруге. Сви Заштиници су племенити и увек постају племенитији како им живот протиче. Неки чак жуде за реакцијом богова кад виде патњу човека. И неки добију одговор. Као што си ти данас добио. Најбољи одњих и сами постају богови, буде им дозвољено да уђу у наше дворане (вртове) и да живе једнако са нама.“
Део III
Ово је оно чега се сећам. После тога сам отпраћен натраг у своју собу. Постао сам поспан и легао да спавам. Поново сам био у блату, и даље изубијан и на самрти. Али млада девојка је чула мој зов и њени родитељи су дошли да ме спасу. Тако сам преживео. Допуштено ми је било да живим.
Често размишљам да ли је то све само био сан, заблуде умирућег човека, али ме очигледно погађа то како су били у праву. Богови су ми једино рекли шта је право. Имам потпуно нови поглед на свет, и надам се да ће и други такође научити од онога што сам рекао. Не може сеосетити шта сам ја осетио када сам био тамо, нити се може знати какво је било моје путовање у небеса – али се може замислити.
Овако сам на крају пронашао Заштитника, који ми је могао показати пут до богова и објаснити ми зашто је свет такав какав јесте. Зашто је стари свет морао доћи крају и бити замењен новим и бољим светом. Како сте ви у вашем свету дошли до моје приче, ја то не знам, нити знам како ваш свет изгледа, али се надам да вам моја прича може помоћи у томе шта да радите са својим светом, како би могао напредовати, расти и бити у складу са природом и законом богова.
Извор: http://vargvikernes14.blogspot.rs/2014/11/blog-post_21.html
СРБСКИ ЖУРНАЛ 