У ВИХОРУ – Словенка Марић


11909765_875843529174288_416368752_n

Урлам у ветар, у проваљену ноћ,
изговарам сулуде речи исконског страха,
речи самоће згуснуте у грлу,
бацам их у вихор што хара
смраченим и злослутним небесима.
Нигде одзива ни благог гласа.
Само дрвеће цвили и хучи
и повија се у бесним налетима.
Пркосим тами и страховима.
Изговарам најсветлије речи матерњег језика.
Сунце, извор,звезда, Косово,
љубав, дете, огањ,Бели Анђео
и тако редом.
Изговарам најдража имена,
призивам минуле радости из сећања.
Речи одјекују и падају ко звезде,
гаси их вихор у свом бесу.
Личим себи на белу брезу
што се до земље свија и ломи,
и опет гране уздиже ка небу.
Нека. Нека буде како је записано
за ову ноћ на небеској мапи.
Молитву изговарам страсно,
пркосим ударима полуделог вихора
који хара по мени и мојој тами.

ЛАЗИ КОСТИЋУ – Владимир Шибалић


sombor11
`
Равницо српска, туробна и пуста,
Ти бедем си била и уточиште.
И реке твоје широке и плавне,
И гора Фрушка јоште Лазу иште.
`
И баш се у теби јуноша роди,
Наочити ветропир косе од таласа.
Беше и он веран песми и слободи,
Као што веран сада и ја сам.
`
А знаше му име свугде и посвуда,
И боем је био, и чудак врсте своје.
У срцу му беше ипак родна груда,
И наше све три дичне српске боје.

Владан Пантелић: ХЕРОЈСТВО


Право херојство је стални рад за заједницу. Заједницу чини свеколика Божја творевина. 
Може се радити у групи или појединачно.

 

Све врсте медитација, многодимензионалне концентрације, позитивне мисли, групни енергетски радови, а нарочито зналачка управљања догађајима – мењају свет на боље, доносећи велику количину светлости, посебно на “заражена места“.

Само једна реченица – формула Свеспасења, изговорена искрено, ментално или тихо, из отвореног срца, чини чуда:

ЖЕЛИМ СВЕМУ ПОСТОЈЕЋЕМ ДА СЕ СКЛАДНО РАЗВИЈА И ДА БУДЕ СПАШЕНО ПО НОРМИ ТВОРЦА (319817318)

Ова операција врховног милосрђа траје неколико секунди… Лечи себичност из које извиру све недаће, подстиче развој свих светова.

Имамо ли, сваког дана, неколико секунди за друге и за себе?!

Роде – Верица Стојиљковић


21617959_1958653507741377_3756397193765688221_n

Небеске сунчане, на сунцу јасно,
Засветлеле планине
Врх сваке је од Рода мога по неко
Душа и срце ту му станује

Мачеви су положени,
Стреле одложене!
Битке се сада воде другачије!
Срце ратује, светове осваја тамне!

Светли Роде бојом давнине своје;
Оном од Своритеља ти датом првом и
Певај Роде песме звездане
Тамни се ње највише боје!

Љуби Роде цвет и влати траве
И воде све капи сребрне и златне
И душу Земљи милуј
Ветровима нежношћу правац дај!

Додирни срцем земљине кристале
Позови сунчане моћне краљеве
Коло да се начини, Сварог да се дозове
Да полете искре, ватре коловратне!
Врхови светих планина Роде
Тобом да запламте!

 

Коментар Драгане Медић на звучно издање песама ГОСПОДЕ, МОЈ ГОСПОДЕ!


 

Слушам твој мили глас,
и осјећам величину написаног
и исто тако изговореног
( нико не зна твоје пјесме боље казивати од тебе сама),
и то тако,
да боље од овога не може,
да не постоји јаче и боље,
да се тако лако прима
у души слушаоца.

Златокрила Вила: БИЋЕМО СВЕТЛОСНА БИЋА ОД СВЕТЛОСНЕ СИЛЕ ТВОРЦА


Долази ново време где Вечност треба да постане свима Безкрајна, да заживи у нашој пречистој свести, нашим мислима, замислима, помислима према свему, да Живимо без умирања, и сада долази то време безпролазности и све се сада у нама мења и, обнавља, прилагођавају се сва наша тела за ту велику чистоту и ту Велику Светлост и жури да се свака нечистоћа, тама, незнање прочисти и испуни знањем у Свести Творца.

Тако да од сада наша светлост у нама може бити и наша највећа заштита према свему и то нас чува.

Бићемо светлосна бића од светлоносне Силе Творца и свака тмина ће се одбијати од нас, јер ћемо је ми откривати и осветљавати у светлости. Једно указивање моје добронамерно за Пут избављења и спасења, ово се види да је писано истински из срца, запад као запад тежи без Творца, жели да спава, влада и да сада буде тренутно лако; овамо смо ми и то нека равнотежа у овом свету, колико нас они гурају незнањем толико се ми хтели или не морамо пробудити јаче и чвршће без оклевања.

То је оно што си писао о преображењу када ми то морамо искористити за наш раст, јер Ово је време за то и тешко, где је све против тебе споља. Стога, окренимо се  унутар себе у нама, да будимо наш свет Творца, да овде дође да царује. Споља незнање у хаосу хара, док ми Бели Срби и Бели Србкиње се ту не пронализимо и зато смо више у себи, ка отварању тог новог света, уводимо ред и мир у себи и, полако ће почети да се пресликава споља, јер то су Дани Сварога у чистоти. Указуј, буди, откривај опсену, омају када осећаш, према свему, али без гађења, да не загадимо себе. То је њихов пут, шта ми ту треба да тражимо! 

Владимир Гаћиновић: КРИК ОЧАЈНИКА


Мој добри и интелигентни пријатељ извиниће индискретност направљену објављивањем његових болних редова. Писане једном човеку, његове речи су интересантан део српске садашњице, кобно велика тишина нашега живота, глувих и немих дана које прелазимо. Његовим лицем блеснуће нијанса малога бола и потећи млаз лаке горчине, у овоме мраку он ће се намрштити и – опростити.

„Младо српско покољење корача са обореним заставама. После очева, који су у верској екстази направили велике покушаје за нови живот, унели у своју борбу сва срца и све страсти, велику словенску наивност и српску сентименталност, најлепши део својих савести и својих душа, и генерација младих Срба долази у разбијеним редовима, разваљена и без ритма младости и утиска ведрина.[1] Дошли у време националне аритмије и оборених старих богова, млади Срби су, у свом тањем слоју, мешање сна, религије, науке и негација, без формираних видика и светлости; а у оном доњем, већем, они су само укрштање дубоког Истока и Балкана са својом варварском резигнацијом, која почиње у себи и доцветава под мрачним српским небом. Изгубив богове, виле, утве златокриле, које су помрле у нашим горама и језерима, ти млади људи губе карактерне лепоте своје расе, примајући на улицама Беча, Берлина и Париза најружнији део Европе, који доцније сносе у своју земљу и доносе својим људима. У дубинама немоћни и млаки, васпитавани под режимима који гуше и обарају, без душе за жртву и позива за дело, они у нашем друштву дижу владу компромиса, уступака, тактичких провлачења, која долазе после великих националних падова. Примивши од идеја увек мањи део и примењујући га (случај са „српским реализмом“), они су допринели не мало, да српски живот даје утисак пустиње без споменика и сводова, да су српски кровови поцепани и српска душа под питањем. Нико као они није потпомогао да српство данас изгледа тако мизерно, очајно и болно, да је српска садашњица без светлости и у једној великој злослутној тишини. Својој малом материјалистичком вером они су секли младе и невине клице идеализма и лепоте, које су тешко расле из наше опорне земље, венуле под нашим тешким сунцем и умирале у мраку наших страсти. Сами робови, они су у својим срцима носили ропство и прогањали дух слободе. Својом неодређеном идејом они су хтели да сруше куле које су подигнуте пре нас и које ће обасјавати ноћи пред нама, несвесни ваљда намере злочинца и самоубице. Изграђен напорима и крвљу, наш мали живот треба да буде растрзан рукама свога властитога тела. Пропутовавши кише и црне буре, лутајући пучинама без неба, он се вештином гувернера нашао на валовима и без компаса.

Битна карактеристика наших дана то је материјалистичко настројење духова, мали индивидуализам, лично уживање. Ту је сва слава и сва радост уског нашег времена. Подани конкретнијем делу себе, животу под светлошћу и свешћу, ми смо изгубили смисао великих потреба, инстинкт великих нагона, веру великих освајања и обновљења. Утицаји религија у животу народа и појединаца више су него дубоки и судбоносни. Док су веровали, народи су живели, и у умирању богова увек је одлазио најлепши део њихова живота. Без идеала и без вере, наше генерације дале су жалосне примерке свога опадања.

Проблем народа није нигде тако дубоко везан са проблемом личности човека, хероја као код нас. Никада, опет, српски живот није чезнуо више за тим човеком него дана, када је пун празнина, порока и болова, који улазе у вене, задиру у срца и плове нашом крвљу. Генерације које излазе из мрака и пењу се на наше висове прокоцкају свој капитал уз пут који води горе, и долазе уморне, безнадне и исцрпљене. Никада српски живот није био ћутљивији, са мање пламена, дискусије, идеја и осећања и са више вреве, малих споразумевања, и смеха који опомиње на пут и сито тело.

Али душе које су на помолу, чији нерви још расту, савести се отварају, очи се извлаче из нових боја и нових утисака, изгледа да носе мало ватре и мало наде… Сви српски капитали морају изгорети за ту децу, те нове људе, нове Србе, који ће се јавити после великих грехова својих очева, свршених у моментима личне и социјалне исцрпености, изгубљености сваког критерија и погашених свих идеала. У тим малим и јадним ћути велико срце, спава велика воља и тече нова идеја, још слепа, несвесна, али огромна као звона, сфинге, стихија. Они ће бити нова Српска Плејада, крила наших снова, велико стихијско буђење српске савести, профети наших свих обнова, личних, социјалних и политичких, они ће поравнати урвине које смо ми направили, започети ново време, дићи нове споменике. Ти млади, непробуђени, биће наши апостоли, творци и крстоносци нових религија и нових срца. Они ће пробудити наше умрле богове, оживети виле пресвисле од љубави и туге, донети ново царство слободе и човека, спасти српску душу од распада и порока.

Када би то, господине, биле само илузије и химере, ја бих свиснуо од очајања, под којима се савија моја мала душа и пред којим прште моји слаби нерви. Верујући силно у „оне који ће доћи“ из инстинкта наше расе, још здравог, чистог и белог од невиности, ја вас молим, господине, да и ви исто верујете, истом топлином, скрушеношћу и истим аскетизмом.“

Ово је писмо верно оригиналу, без икаквих поправљања, допуна и примедаба. Писац нека нам опрости индискрецију.

 (1912. године)

Извор Catena mundi

Коментар Радмиле Бојић: Здравље моје, Снаго моја, мој Господе Свети!


Здравље моје, Снаго моја, мој Господе Свети! Без Тебе сам дим на ветру, привид и опсена….а с Тобом сам све у свему, мој Господе Свети….♥♥♥…. жељени и љубљени…♥♥♥… Боже мој Свемили, одувек и заувек!….♥ оздрави ме, исцели ме, избави и спаси да бих Тебе прославио у себи кроз ближњег, Господе мој, Г♥споде!………..

Толико ми душу дирају ове Дивотне речи, ова молитва из кости потекла, из Душе Вилењака са Звезданом Лиром – та, од кад сам је први пут чула, ја се више одвојила од ње нисам ♥ дан почињем њоме, а са њом на уснама и у снове пођем ♥ Шапућем је и преко дана јер осећам да са Господом тако сигурно зборити могу, чујемо се он и ја, а то с тога јер се том ПЕСМОМСИЛНИЦОМ покрене, пробуди се у души мојој Искра једна♥, расплину се плућа, очи замагле сузом, а осмех на лицу титра и трепери ко јасика на пропланку подно Артањ планине славне ♥ Од Бога ти здравље, Плави Вилењаче, све ти здраво и весело јесте ♥

РАДМИЛИНА РАЗЈАСНИЦА

Лучезарни Драгане ♥ Та ПЕСМАМОЛИТВА је отворила врата поверења за све оно о чему пишеш о чему говориш ♥ кад су били моменти сумње….сумње да се поводим за чудним усамљеником са леве обале Дунава…те да се манем фантазија вилењачких ма колико дивотне оне биле…само би израњао твој вапијући глас…“Здравље моје, Снаго моја, мој Господе Свети!“….И, гле: истог трена то и мој вапај почиње да бива… из моје кости, из моје душе једновремено излази та молитва……тад Јесам и тад Бивам онаква каква слутим да једино и Јесам ♥

Драган Симовић: У једном будућем свету


У једном будућем свету,

у једном будућем животу,

људи ће имати дарове и моћи богова,

и чиниће дивотна и чудесна дела љубави.

О, мој љубљени

Господе Свароже!

пробуди ме из овог вековног сна –

из овог ружног вековног сна од омаја и опсена –

за тај будући свет,

и наш будући живот

у том будућем свету

који ће бити

по Науму Твоме.

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни