Има Срба и Срба!

Има Срба који су Срби по крви, а нису Срби по духу, и опет, има Срба који су Срби по духу, по свести, по опредељену, иако нису Срби по крви.

Има Срба који су Срби по задатку: једни су по задатку светлих божанстава из Вишњих светова, а други су, пак, по задатку тамних сила и космичких паразита.

Највише се клоните и чувајте ових потоњих Срба, јер су најпотуљенији, најподмуклији и најлукавији.

Такви Срби су како у двадесетом веку тако и у овоме веку, изнутра сасма разорили и расточили Србство, довевши га на саму ивицу биолошког опстанка.

Они Срби који су Срби по задатку тамних сила и космичких паразита бивају, по правилу, најгласнији и најбучнији; то су ура-србенде и буђелар-србенде; то су хтонски, подземни националисти, човекомрзачки србски шовинисти измилели из ватиканских, бољшевичких и југо-удбашких катакомби, чији је главни задатак, да свеколики Србски Род заваде са свим народима, са васцелим светом, те да навуку презир и гнев на Србство од свих иних народа, родова и раса.

Ти лажни Срби, ура-србенде и буђелар-србенде раде за разне обаваштајне западне службе; повезани су са свим мафијама, како у окружењу тако и у свету; налазе се у свим странкама и покретима, као и у свим медијима и гласилима; они су, иствовремено, и позиција и опозиција, теза и антитеза; једни званично и нескривено (преко невладиних организација), раде против Србства, а други су, тобож, у опозицији, у патриотским удружењима – лажни родољуби који глуме патриотизам и национализам, а потајно, испод жита, све време сарађују са онима који су на супротној страни.

У овоме времену, једини искрени србски родољуби јесу они којих званично нигде нема; они који нису ни у власти ни у опозицији; они који нису нигде у медијима, како званичним тако и незваничним; они који немају никакве моћи и никаквих материјалних добара; они који су посве скрајнути, који су на друштвеним маргинама и који невидљиво воде свети рат за свој Звездани Род.

И, да закључим: ВИ СТЕ ЈЕДИНИ СРБСКИ РОДОЉУБИ, ВИ СТЕ ЈЕДИНИ НА БРАНИКУ БЕЛОГА СРБСТВА И ЗВЕЗДАНОГ РОДА!

(Данас сам, из Акаше, примио поруку, да вам ове увиде одмах пренесем.)

Само висока, космичка и божанска, свест може да нас узнесе на више ступњеве Творчевог присуства, те да нас заштити и спасе од свих паразитских насртаја и напада.

Заиста, нема другог оружја и оруђа које би могло од паразитске пошасти да нас сачува!

Стога је битно, да се клонимо сваке лоше мисли и речи, сваког лошег осећања и дела, свега оног што нас вуче надоле, у таму и ништавило, што нас понижава и поништава као светлосна бића.

Сви центри моћи бивају моћни тако што се хране нашом негативном енергијом, нашим негативним мислима и осећањима.

Да није наших негативних мисли и негативних осећања, ни центара моћи не би било.

Тада не би било Ватикана, Брисела, Беча, Берлина и Вашингтона, а не би ни паразита – владара из сенке – било!

Љубите свој Род на Мидгарду, љубите и свој Род у Васељени, али никога и ништа не мрзите, јер сваком мржњом само јачате оне паразите који желе и вас и ваш Род да затру.

Ако љубите себе и свој Род, и ако, при том, никога и ништа не мрзите, ви сте се онда већ узнели на више ступњеве Творчева присуства. 

Сада ћу вам открити једну тајну.

Годинама сам ту тајну истраживао у летописима (хроникама) Акаше.

У овом времену, у Србству је отелотворено (инкарнирано) доста древних  а посвећених душа, како Белих Срба и Белих Србкиња, тако и наших Белих Божанстава – Богова и Богиња, чији је превасходни задатак, примљен од Бога Свебоха Суштаства, да свеколики Наш Род припреме и уздигну на више ступњеве Присуства и Стварања за улазак у Ново доба, односно, у Златно Сварогово доба.

Неке од тих душа присутне су и на Србском журналу.

Осећам, знам и видим све оне древне а посвећене душе, све оне Беле Србе и Беле Србкиње чији је задатак уздизање и посвећење Белога Србства, као и свеколикога Србства, свеколиког Звезданог Рода.

Не откривам њихова имена, јер морам да их чувам у тајности, како би те душе могле, без ометања, ваљано да обаве свој задатак задат им од Сварога Свебоха и Сварога Триглава.

Све те древне душе оваплоћење у овом времену (а кад кажем у овом времену, онда је то време од четрдесетих година прошлога века па до дана-дањег), еонима се нису инкарнирале –  не само на Мидгарду, већ ни на једној земљи уопште.

Те душе су обитавале у оностраним звезданим пространствима, где су се школовале и образовале, припремајући се тако за Ово Доба Великих Преокрета.

Неко би, ко није упућен у Тајне Васељене, и ко нема видовита знања, могао рећи, да су те древне душе, о којима говорим, еонима – а то су десетине тисућлећа – боравиле у Великом Космичком Сну, и, заиста, не би погрешио.

Велики Космички Сан и јесте Велика Космичка Школа за древне а посвећене душе, за Велике Душе, за Махатме, како би свети ришији рекли.

Дакле, у Овоме Времену, међу нама су Махатме (МахАтме), Велике Душе.

Те Велике Душе, МахАтме, имају србска имена и презимена.

Зашто се зову Велике Душе?

Зато што су своју малу, човечанску и људску душу узнеле на највише ступњеве Стварања и Присуства и сјединиле је са Великом Душом Стварања, са Великом Душом Извора Живота.

Велике Душе јесу Душе Творчеве Свести и, Оне ће, дејствујући за Бело Србство, истовремено дејствовати и за Свеколики Звездани Род, за Васколику Васељену.

По обављеном задатку, узнеће се у само Творчево Језгро Стварања и, никада се више неће појављивати ни у једном од материјалних светова.

Оне ће бити Вечно Присуство Стварања!

 – Види, Драгане! – обрати ми се, у једном трену, Владан Пантелић док смо шетали обалом Истера – посве сам се ослободио не само хришћанске религије, већ свих иних религија, свих духовних праваца и учења, те свих земаљских и људских идеологија и, сада се осећам лагано, етерично и флуидно, као чисто светлосно и божанско биће, растерећеног ума, духа и свести, а душе прозрачне, несагледне, свеобухватне и безкрајне као Васељена.

Дан је предиван: сунчан, флуидан и топао.

Буди се праискона природа свуда око нас.

Дах раног пролећа већ се и у ваздуху осећа.

Наједрале и напупеле смеђо-жуте иве над бистрим млакама.

Птице се љубавним певом дозивају из трске и шипражја.

Истер се плави пред нама, а над плавим, мрешкавим и љескавим Истером, међу ниским пурпурним облацима, гле! прелећу бели лабудови.

Кад год се сретно, Владан и ја се, попут самураја, поклонимо један другом и, кажемо: покажи ми шта си, у међувремену, од нашег последњег сусрета до данас, сазнао и научио.

Пријатељи су управо и срећу због тога, да би духовно, а и свакојако другачије, бодрили и соколили један другог, да би уздизали и узносили један другог, да би један од другог учили, те да би један другог подстицали на стваралаштво, на уметничко и песничко стварање.

Пријатељи се не срећу да би ћаскали, наклапали, прежвакавали, празнословили и „убијали“ време, но да би један другог – у духу, свести и свесности – обогаћивали и оплемењивали, да би се огледали један у другом, да би се, свако понаособ, сагледао и препознао у оном другом.

И гле! наше најверније огледало јесу управо наши искрени и одани пријатељи.

(На Истеру, 26. коложега/јануара, 7527/2018.)