Милорад Максимовић: Поигра се Србско дете међ јуначким Растовима


Поигра се Србско дете међ јуначким Растовима!

Свило речи и силнице – живот ватре светилице

па сад пева грлом јасним – о милине – о силине!

Девојке се осмехнуше те са скута цвет дадоше,

што мирисом крепи срца – ка уснама росу врца.

Даре дају оним` који песме у род низведоше.

Ватра бела сјакти силно!

Кроза тебе драги Роде…

Преко поља и ливада и Ирија свете воде…

Знај, ниси сам…

Вагре плешу у суштаству,

Вилин-харфа боји небо,

Сварга стаде у мах цела и прозбори величанство!

Роде – у теби је свети плам!

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА.

Милорад Максимовић, песник и вилењак са звезданом лиром, неуморно бдије над Белим Срством, водећи –  песмама-силницама, песмама-соколницама и песмама-крилатицама – свети рат против мрачних и паразитских сила, како на Мидгарду тако и у Васељени.

Његов песнички језик јесте својеврсна и самобитна варијанта ведсрбског и вилинског језика; чудесна и тајинствена синтеза муштог овостраног ведсрбског и немуштог (мистичног) оностраног вилинског и вилењачког лирског пева, поја и припева.

Д. Симовић

МОРАНА, БОГИЊА СМРТИ


morana_by_rav89-dau6004.jpg

Морана је опште словенско божанство смрти. Јавља се под именима Марен, Марена, Мора, Кикимора. Марен1 је „демон смрти у клетвама“2 У Штипу, у Македонији, каже се „Марен црн да те убије…“ У Бугарској се каже „Нек ме убије Марен“. Према Вуку Караџићу, Мора је ноћни лептир који чучи на прсима уснулог и сише му крв. Мора3 је, према народном веровању, демонски женски лик који мучи људе доносећи им страшне снове о смрти. Сви знају израз „ноћна мора“. Реч поМОР означава масовну смрт људи или животиња. Морија4 је демон болести и смрти, морити значи исто што и убијати. Хануш5 сматра да је опште словенско божанство смрти МОРАНА, временом у хришћанству деградирано, поставши демонско биће, чиме је умањено првобитно значење божанства. Име Моране потиче од индоевропског корена МОР што значи смрт. Морана је, дакле, паганска персонификација смрти, која је Хришћанству сасвим непотребна јер оно нуди концепцију вечног живота.
Свака религија има један веома важан задатак, задатак који готово да чини њену суштину и МОРА да буде извршен. Мора имати причу која ће вернике ослободити страха од СМРТИ који спада у такозване реалне страхове, јер смрт стварно „вреба“ на сваком кораку. Смртни страх, који психијатрија познаје као примарни страх, независан је од искуства и по својој дефиницији је НЕПРИЈАТНО ОСЕЋАЊЕ угрожености. Баш зато људи желе да га избегну. Људи су рано приметили да се од страха од смрти релативно успешно могу бранити РАДЕЋИ НЕШТО. Психологија и психијатрија познају овакву одбрану, а радње које се обављају у циљу отклањања страха познају као компулзивне радње. Те радње имају тенденцију да се, када је страх једном потиснут, стално понављају на исти начин са истим циљем, структуришући се у РИТУАЛНЕ РАДЊЕ.
Тако су настали бројни ритуали са смрћу у вези, ритуали који прецизно регулишу поступање у присуству смрти и мртвих. У присуству смрти и мртваца, осећања људи су подељења, осцилују од тешке туге услед губитка блиске особе, мешавине поштовања и гађења пред мртвим телом, али и страха који прети да нарасте до ужаса, од могућности да се смрт прошири на живе. У складу са тим, у присуству смрти ће и понашање живих одавати ову мешавину осећања. Са једне стране, они ће манифестовати јасну тугу о жалост, настојаће да према мртвом телу поступају са што већим поштовањем, али ће при том обављати и бројне рутуалне радње које ће имати циљ да задрже смрт тамо где је, да је припитоме, умилостиве, подмите. Током времена, у једној заједници, ово понашање ће имати тенденцију да се уобличи, унификује, формираће се обрасци понашања у присуству смрти, карактеристични за ту заједницу. Тада ће на сцену ступити и још један „механизам“ одбране од страха, рационализација. Ово отприлике значи да ће настати ЛЕПА ПРИЧА која ће покушати да објасни праксу ритуалних радњи. Тако настаје МИТ, а у миту смрт је обично персонификована. Ову персонификацију Словени познају као МОРАНУ, Морену, Марену, руске бајке је помињу као лепу принцезу-ратницу МАРЈУ МОРЕВНУ 6, која сама ратује против моћних војски.
Име Моране потиче од индоевропског корена МОР што значи смрт. Од тог корена потичу речи са истим значењем у многим језицима (смрт, мрети, морс, морт, морире). Као у многим другим паганским религијским системима, Морана је женско божанство, (код Грка то је Персефона, код Римљана Прозерпина, код Келта Мориген или Моргана), што се свакако мора схватити као логична последица чињенице да су женска бића јасно доведена у везу са давањем живота, рођењем, самим тим некако је логично да се и узимање живота повеже са женским бићем. Тако, прича о смрти се природно повезује са причом о плодности, постајући тако још ефикаснија у сузбијању страха од смрти. Људи све више верују да су пронашли сврху смрти, да смрт постоји у циљу унапређења плодности. Ова веза плодности и смрти сачувана нам је у једној бајци из збирке Вука Караџића, која се зове УСУД 7. У тој бајци, несрећан човек полази да потражи Усуда (онога који досуђује судбину људи), да га пита због чега му је досудио тако тегобан живот у сиромаштву. Успут прелази преко воде (реке), која га моли да, када нађе Усуда, упита и због чега је та река неплодна, због чега не доноси плодност земљи на својим обалама. Човек нађе Усуда после дуге потраге и добија одговоре на сва своја питања. Између осталог, ВОДА ЈЕ НЕПЛОДНА ЗАТО ШТО НИКАДА НИЈЕ УДАВИЛА ЧОВЕКА. Ова бајка даје нам две битне ствари у вези са смрћу: 1) Смрт је услов за плодност, смрт није нужно она која само узима, она и даје; и 2) И смрт и плодност су у јасној повезаности са ВОДОМ…

др Александра Бајић

Цео текст можете прочитати ОВДЕ.

 

Драган Симовић: ВРЕМЕ ЈЕ ВЕЧНОСТ У САДАШЊЕМ ТРЕНУТКУ


Ко открије Тајну Времена и господари Начелом Времена, тај ће и Начелом Простора загосподарити, будући да Време и Простор происходе једно из другога, или још јасније: Време је – као Биће, Начело и Категорија – иако последица Простора истовремено и узрок Простора.

У суштини, Време је Вечност у Садашњем Тренутку, јер Време не тече, не пролази нити се креће, већ вазда и навек бива Садашњи Тренутак Вечности.

У материјалној Васељени, Време је замрзнута Вечност која се пројављује само у Садашњем Тренутку, а Садашњи Тренутак јесте увек – Садашњи Тренутак Вечности.

Један од битних и суштих задатака великих посвећеника Белога Србства, у овоме часу, јесте да открију Тајну Времена и да загосподаре Начелом Времена, како би се Бело Србство трајно заштитило од свих мрачних и паразитских сила материјалне Васељене.

Када Бело Србство буде одгонетнуло Тајну Времена, тада ће нестати сви врази и душамни Белога Србства, јер ћемо у том случају бити у стању да се успешно бранимо и одбранимо од свих видова тајних, прикривених, парапсихолошких, овостраних и оностраних специјалних ратова који се већ столећима и тисућлећима воде против нас.

 

Драган Симовић: Смишљајте, стварајте и обликујте речи-силнице и речи-крилатице!


Поигравајте се речима, поигравајте се ведсрбским језиком, како бисте ведсрбски језик подигли на виши ступањ, повезујући га са вилинским језиком и језиком плавих вилењака са звезданом лиром.

Изиђите из оквира стандардизованог и књижевног србског језика који је доста крут и условљен, иако је и такав, крут и условљен, стандардизован и књижеван србски језик и те како флексибилан, еластичан и растегљив у поређењу са иним европским и светским језицима.

Сами стварајте, смишљајте, обликујте и повезујте речи у бисер-огрлицу, призивајте флуидне и етеричне речи које ће бити неке врсте повезница између ведсрбског и вилинског језика.

Када се тако песнички и стваралачки поигравате речима које су негде на граници између разумљивог ведсрбског језика, на једној, и језика вила и плавих вилењака са звезданом лиром, на другој страни, тада ћете преко речи и језика бивати повезани са новим звезданим, космичким и животним енергијама које ће вас, истовремено, изнутра исцељивати, обнављати и препорађати.

Ведсрбски песници су дужни да кроз своје стварање и певање раде на обнављању, препорађању и проширењу ведсрбског језика, да га вазда изнова узносе на виши ступањ присуства и стварања, да га сједињују са језиком не само вила и вилењака, већ и наших белих божанстава, наших богова и богиња.

Оно што одавно чинимо нас неколицина песника вилењака и песничких вила, чините и сви ви са Србског журнала, чините то без икаквих предрасуда, без стрепње, бојазни и страха, да бисте преко речи, да бисте преко језика, и себе саме уздизали и узносили у звездана пространства.

Пажљиво читајте песме и лирске записе, превасходно Владана Пантелића, а потом и: Милорада Максимовића, Словенке Марић, Оливере Лоле Аџић, Ирене М., Анице Илић, Милице Тасић, Сокола са Велебита, Душице Милосављевић, Верице Стојиљковић и Браниславе Чоловић, да бисте осетили и схватили какве све могућности има ведсрбски језик, само ако умете да сневате, маштате и, да се играте и поигравате речима, стварајући и обликујући све нове и нове, овостране и оностране, речи кованице (неологизме), полусложенице и сложенице, речи-силнице и речи-крилатице.

Ми смо од Творца и Васељене примили многе стваралачке дарове, а да тога ни свесни нисмо.

Стога, освешћујмо, проширујмо и продубљујмо своје песничке и стваралачке дарове!

 

Драган Симовић: У ВЛЕСОВОМ ГАЈУ ПОСВЕЋЕНИХ ДУБОВА


На Беломе Пупку Стриборије,

подно Пурпурне Звезде Вечерњаче;

у Влесовом Гају Посвећених Дубова;

уз вилинку Стриборових свирала од зуј-зове,

и уз Перунове бубњеве плаветно-камен-горја

у даљини вечерњег сутона;

око Драгуљ-Дрвета Живота,

на Пропланку Белих Ветрова;

тамо где се Почело и Кончело

у Једно Коло Сварогово сажимају;

гле! одатле на Ждрело ДаждБогово све извире,

и снова, потом, све увире и завире.

 

Све извире и увире;

све увире и завире!

 

Чувари Огња Живог,

Чувари Воде Живе,

Чувари Светих Гајева,

Чувари Влесових Дубрава;

и сви ини из низина,

и сви ини са висина;

у Коло се ухватише

око Драгуљ-Живот-Дуба,

уз бубњеве Перунове,

уз свирале Стриборове.

 

Уз бубњеве Перунове,

уз свирале Стриборове!

 

РАЗЈАСНИЦА ПЕСНИКОВА.

Ми смо творци Белих Веда; ми смо творци Светих Списа; ми смо сневачи и певачи Божјег Спева и Пева; ми смо сневачи и певачи Богова нам и Предака.

Ми смо Чувари Мајке Земље; ми смо Чувари Воде Живе; ми смо Они Који Су Били; ми смо Они Који Ће Бити!

Ми смо били, и бићемо!

И ми јесмо, и бивамо!

Горан Полетан: ОГЊЕСЛАВ КОСТОВИЋ


Беше од српског рода,
племићког порекла беше.
Рано га вeлике мисли,
идеје… обузеше.
Баш као и Теслу,
и њега Бог створи
способним да идеје
у стварност претвори.

 

Кад и Тесла и Пупин,
роди се у истом веку.
У свету мање познат,
мада беше им раван,
но од својих изума
није им’о корист неку…
Само је у Русији
био цењен и славан.

Створише Пупин и Тесла
каријере сјајне,
али Огњеслав не хте
славу по сваку цену:
чув’о је изуме своје,
све, к’о војне тајне,
да продајом не учини
Русију ослабљену.

 

Зато Западу, никад,
ништа своје не прода,
иако је каријеру
тако успорав’о,
али је њему било само
до словенског рода,
он се у патриоте
праве тим сврстав’о.

Руси су, у науци,
посебно место му дали.
За све изуме који
значише прекретницу,
Краљем проналазача
они су га звали.
Изуми хеликоптер,
дирижабл, подморницу,

 

хидро авион, орнитоптер
и понтонски мост…
Ко би све његове
изуме набројао…
Сав свој генијални ум,
дух, довитљивост…,
у службу је напретка
руске моћи дао.

У Србији су о њему
врло мало знали,
колико је познат
и велики био.
По њему ни улицу
чак нисмо назвали.
А да ли је неко
о њему учио…

 

– књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

 

Разјасница: по националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888. године био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. На више места, углавном у руским изворима, наводи се да је Костовић проналазач првог ваздушног брода.(Википедија)

 

Изано: Енергија божанске љубави


„… Заслепљен уверењем о пролазности времена, данашњи човек не трага, а понаша се тако као да му није важна та његова основна сврха животног отелотворења да има могућност у сваком тренутку, не само да осети, већ и да дотакне временску бесмртност свог бића.

Заборавили смо на претке који су у споју са духом природе научили да кроз димензију времена протиче најснажнија енергија Универзума и да је она људима доступна у сваком тренутку. Разумевајући и прихватајући њене особине, карактеристике и вредности, човеку се даје могућност да упије својом свесношћу, свест насталу у бесконачном вишедимензиналном вртлогу постојања Васељење и да тако створи свој тродимензионални животни простор у којем му се допушта да сам изабере своју реалност.

Да не постоје у људском уму прошлост, садашњост и будућност, у њему не би било ни интелигенције. А опет, интелект је довољно моћан да за реалност изабере илузију и тако свом носиоцу пренесе лажну информацију о временској проточности. Време не тече, време не пролази, оно је увек тренутно – садашње, али зато кроз њега протиче енергија божанске љубави, која се мислима не може појмити, већ се она једино срцем и душом може осетити…“

Драган Симовић: ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ


 

 

 

Без стваралачке маште, без креативне имагинације, без визија, снова и јасновиђења, ми, заиста, ништа не можемо да схватимо и разумемо.

Од детета сам имао развијену машту, имао сам јасне снове и визије, и све што сам научио – научио сам кроз видовита знања, кроз снове и визије.

Када читам књигу или слушам музику, песму и причу, ја, истовремено, гледам филм о томе, филм који је сниман у Акаши.

Све је у живим и покретним сликама у мене.

Без живих и покретних унутарњих слика, ништа не могу да разумем.

Отуда за све време школовања и нисам могао да разумем ништа из математике и хемије.

Математика и хемија, да будем искрен, за мене су два предмета која уопште не бих могао да савладам ни за триста година.

Као да сам – а, можда, и јесам! – идиот и дебил.

И заиста, свако је од нас идиот и дебил за поједине области и поља знања.

Само што се мањина нас не плаши и не стиди да призна то, док се огромна већина тога плаши и стиди, па онда смишља некакве несувисле приче зарад оправдавања свог идиотизма и дебилизма.

Не знам, много тога не знам, и због тога често бивам очајан, огорчен и љут на самога себе!

Желео бих све да знам, а онда, у трену, схватим колико сам спутан и ограничен, колико сам блесав и блентав, па се безвољно помирим са самим собом, јер ми другога избора и нема.

Хтео бих да летим кроз плаветна звездана простанства, кроз овостране и оностране светове, а уопште немам крила за летење!

Љубомир Симовић: ЗАПИС


 

 

Као што сељак пред туђим војскама
на разна места,
у подрум,
иза јаруге,
под храст,
закопава жито,
Муницију, пушку,
ракију, лампек,
иконе, сукно и маст,

тако и ја,
у мрачно време ово,
све што имам скривам,
пола у нејасно,
пола у незаписано слово.

Слoвенка Марић: ПО ДУШИ РЕЧ, ЈЕДИНО


Реч посече и оно мало горобоља,
руку која се придржала.
Бридом, богме, посред јада који пева.
А и чиме би другим по пасјем немању,
по ономе што је саздано од ничег,
од тишине и гласа и лепог лудила.

.

Опосли реч са ума, са друма,
са анђеоских уста.
И јест право, брате.
Није свакој рани да се обожи,
убожју да се осили,
па чара са рајским птицама.
Има време за мук и непрословље,
време кад се и звер у нечуј склони.

.

И иза овог време има, досећам се,
иза списа и последњег словца.
Има кад се ни гори ни води не казује
и кад се све стекне ко на дан Божјег суда,
и што је пропевало и што зуцнуло није.
Па гледај одакле ће она што чека,
с којих ли ће благих уста.
А чека, чека, мора бити реч потоња,
да свој узме своје и да се сврши милост.

 

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни