Одувек су ми библијска имена била туђа и неприродна.

Та имена сам доживљавао као бројеве, као цифре или шифре.

Никада нисам могао да одгонетнем ниједно библијско име.

Никада нисам могао да откријем његову симболику, слику, вагру и мирис.

Од свих европских народа, Срби су једини сачували праискона ведска, аријевска, словенска и претхришћанска имена, док су Руси, за разлику од нас, начисто изгубили своја имена и, утопили се у хришћанству.

Нико у свету нема тако лепа и дивотна имена као Срби!

Не зна се да ли су нам лепша мушка или женска имена!

Да будем искрен, руска ми имена никада нису звучала по нашки.

Била су ми одувек страна, туђа, рогобатна, као да ми са Русима нисмо један род.

Јудео-хришћанство је најмање окрзнуло, закачило и заразило Србство.

У србском предању је сачувано све ведско и аријевско, све праисконо и праизворно.

То је отуда што је Србска црква – заједно са свеколиким србским свештенством – одувек била самосвојна и самобитна, народна и свенародна, изван сваког утицаја како Ватикана тако и Цариграда.

 

 

 

 

Златно Сварогово доба биће препознатљиво по Божанској Љубави која, међу расама, народима и људима, на Мидгард-земљи, није постојала у последњих дванаест тисућа година.

То је Љубав Великог Проширења Свесности;  Љубав Божанске Несебичности; Љубав која ће у себи сјединити Древност и Савременост, Дубину са Висином, Духовно и Материјално, Видљиво са Невидљивим, Лично и Опште, Једно и Све.

Људи ће живети Божанску Љубав не осећајући ни најмању потребу да Љубав грабе, отимају, изнуђавају, условљавају, краду и својатају, бивајући сасма растерећи и ослобођени сваке себичности и саможивости; Љубав ће свако свакоме даривати и поклањати, без условљавања и обавезивања, схватајући и осећајући Љубав као Пут Светлости, као Пут Спасења, као Пут Вечног Живота.

И сама телесна, плотска, чулна (еротска и сексуална) Љубав, између Мушког и Женског, биће узнета на највиши ступањ Свесности, Свести и Стварања; то ће бити Доба у којему се неће знати за ниске и неосвешћене страсти,  за бестијалну пожуду и посесивност, за тамне и паразитске емоције из којих се, у Ноћи Сварога, дешаваху најгрознија убиства због прељубе и љубоморе. 

Златно Сварогово доба, зацело, биће Ириј Изабраних и Посвећених, те Светлих и Божанских Душа на самој Мидгард-земљи.

Да сам орле, горда стаса,

Да се небом плавим вијем,

Да сам барем део горостаса,

Не бих морао више да се кријем.

.

Да сам орле, птица сива,

У мени би јоште била жива

Она ватра, жеља давна,

Да врате се доба славна.

.

Да дични сам орле бели,

 Да л’ би душмани икад смели

 Скрнавити пода мном светињу,

И од Срба начинили сиротињу?

.

Да сам орле с грба нашег,

 Опомињ’о бих народ свој,

Оцилима са мог штита

И крепио за крвав бој.

.

Нисам орле, човек јесам,

Који земљом српском ходи.

И издаје ја сам свестан,

Свестан куда све то води.

.

Нећу бити миран никад,

Све док дишем и постојим.

Песмом својом, новом надом,

Србе хоћу да задојим.

 

У дубинама жарним  родним,  суза настала

у срцу набујала,  душом путовала!

Колико љубави –  да  у оку застане,

окамени се, седефом прелије да

Пут бисерни сјајни   пред

Човеком отвори се!

Тишина пољима језди
ноћ је
у крошњама узрелих шљива
у мирису сена
ноћ је на небу без звезда
испод ластиног крила
у погаженој трави
ноћ је
и тама све окива
само још песник сања
будан
само у његовој соби
бестидних звезда је рој.

 

У ватри у очима мојим

блудно се играш,

а ја дрхтим расклиматаног ума

у влажној жељи својој

кад либидно небо

лагано се спушта

на наго ми тело и с

ваки живац од прстију твојих

затрепери,

а потом светла кад згасну

осећам те свим чулима својим…

Окупана белом светлошћу,

 исцелења и чиста,

плешем у љубави универзума.

Живот ми је саткан од дугиних боја,

сестрице ми блиставе звездице,

мајка Месец, а отац Сунце.

Плешем, певам, сликам, пишем,

рукама стварама чаролију,

сваки покрет је ода животу.

Пробуђена,

опет сам рођена у светлу,

тамо где идем, тама нестаје,

 а звезде јаче сијају.

Срце пуно љубави,

пева песму о вечном животу,

 где радост надахњује,

а смех не престаје.

 Свет мира и маште,

свет пробуђених душа,

које плешу у светлости,

вечне и бескрајне љубави.

 

Наша судбина зависи од нас.

Нико са стране не може да утиче на нашу судбину.

Спрам нашег знања и наше вере јесте и наша судбина.

Знање и вера иду упоредо, и не могу се раздвајати.

Из знања, свести и свесности происходи вера.

Колико знамо о себи и колико верујемо у себе, толико смо и јаки.

Све што сневамо, мислимо, осећамо, говоримо и чинимо утиче изравно на нашу судбину.

Свеколика наша дела обликују како нас тако и нашу судбину.

Каква нам је душа, каква свест и свесност, какав ум и дух, таква нам је и судбина.

Све наше непријатеље ми сами или стварамо или призивамо.

Али, исто тако, ми можемо да призивамо и стварамо своје пријатеље.

Наши пријатељи су светла бића и светла суштаства.

Сви наши земаљски пријатељи бивају непоуздани и вероломни, уколико нисмо повезани са светлим бићима и светлим суштаствима из вишњих светова.

Препуштам се

Светлим Суштаствима –

у којима обитавам

и која у мени обитавају – 

да ме воде

и да кроз мене

дејствују.

Ја ништа не мислим,

а све се кроза ме мисли;

ја ништа не предузимам,

а све се кроза ме предузима;

ја ништа не стварам,

а све се кроза ме ствара.