Не дозволите
да вам украду снове,
јер док имате своје снове,
дотле имате и свој живот.
Човек без својих снова
никада не може бити слободан.
Зато
чувајте властите снове,
да би ваши снови
чували вас!
Колико смо слободни
у сневању властитих снова,
толико смо слободни
и у живљењу
својега живота.
Праг јој пређох, траг дал’ оставих
Остала навика да се осврнем и поглед
Прострем, тражећи неке трагове што
Сам сејао трудом, чиме се све бавих
Од прага па све до у недоглед
До хоризоната где је већ запало и удавило
.
Рекли би сад све из почетка
Ал’ седа открива све муке, све јаде
Ваља прећи још један круг
Први, пртину правећи, остах без претка
Само да осмотрим потомци шта раде
Богу и предцима одужен дуг
.
Кораком тромим, идем у непознато
Сваки нови већ постаје тежим
Терет са плећа са другима да поделим
Ал’ како, кад све мање ми јато
Опстанком худи устаљен режим
Само напитак, рану да зацелим
.
Круг за кругом, сви кругови ови
Од круголета првог све до деветог
Са прозора слике, нова лица
Сви ко један, стари и нови
Залудном прође још једно лето
Само још једна календарска доколица
02.01.2018 у 14,44 часова
Ја сам газио у крви до колена,
И немам више снова.
Сестра ми се продала
И мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
Не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!
А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил немам снаге – да му се светим.
Ја сам до јуче покорно сагибо главу
И бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!
Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године клања,
ради овог светог сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –
Остало вам на част!
(1920.)
Рођен је у Великој Кикинди, тада у Аустроугарској, 19. јула 1900. године од мајке Ракиле, кћери Симеона Стефановића пореклом из Перлеза, и оца Косте, сина Кузмана, кујунџије кикиндског. Душан је имао сестру Александру, брата Спасоја и сестру Јелену. Мајка му је умрла 1904, а отац се потом по други пут оженио. Из тог брака рођено је још петоро деце, од којих је троје умрло непосредно по рођењу.
Основну школу је похађао у Кикинди, а грађанску и учитељску у Темишвару, где му се породица преселила 1911. године.
Пошто му је отац отпремљен на фронт, морао је да преузме бригу о браћи и сестрама. Похађао је школу и радио као писар, а 1917. се пријавиo у војску. Позвaли су га 1918. и отпремили на фронт на Пјави. Вратиo се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса. По повратку у Темишвар затeкao je српску војску. Ступиo je у службу у команду места, као писар и тумач, а потом као деловођа.
Оснoваo je Коло младих Срба и лист Слога. Када је српска војска напустила Темишвар, отишao je у Београд. Уписao се као ванредни слушалац на Филозофски факултет, почео је да сарађује у Слози, Књижевном југу, Дану, у Мисли, коју je водиo Сима Пандуровић. Студије је морао да прекине, али je завршиo педагошки курс и 1920. прешao у Ченеј (Румунија), место које је тада кратко припадало Југославији, као учитељ и исте године се oжениo Милојком Малетић.
Поново су га 1921. позвaли у војску у Кратово, где je гониo качаке и бугарске комите. Болестан, пуштен је кући исте године. Проводиo je време у Ченеју у читању и писању, али му се стање погоршалo због запаљења плућне марамице и бронхијалног катара. Покушаo je 1923. да се лечи, отишao у Загреб, али су га вратили са препоруком да се јави на пролеће.
Умрo је 27. марта 1924. у Кикинди, где је и сахрањен на Мелином гробљу, у непосредној близини Манастира Свете Тројице.
Чујеш ли вугу – у мом срцу чилу?
Уживам у пролећном плаветнилу –
небески шећер је посут на земну тацну;
а волим и кад, с јесени, лију кише,
и кленове који лапавицу скрише.
Има и таквих залазака који те жацну
да помислиш: нема ме више!
Ако ветар волиш и сиве гранчице,
божје звезде и божје зверчице;
ако видиш у милој речи Русија
само даљину која златно сија
и њише се, пахне, као различак –
заволећу те, и више чак
него што волим раскошан тапет
шума, залазак сунца, градоносни облак
и длакаве гусенице које привлачи цвет;
допашћеш ми се, ако си као и ја,
пажљив према свакој ситници која нас на живот тера
и кажеш сунцу: хвала ти што сијаш.
Неки су ми немири нови душу оковали,
А душмани су још већи душмани постали.
И често се касно, након сваког фајронта
Из кафане враћам као с каква фронта.
.
Да ми је само до осмеха бар једног
Онако топлог, милог, искреног…
У лаж смо као у коров зарасли,
Одрасли су деца, деца су одрасли.
.
Највише од свега презрех ово време
Које има досада најтеже бреме.
Дах ми дубок протутњи кроз груди,
Горја се сетих, даље од ме, људи…
Можда је боље тако,
обичним речима прићи камену, води и ватри.
И онако ништа се у песму не да.
И онако ништа се не одгонета, ни горе, ни овде,
ни толико барем да знаш
шта то пустоши близину између две душе, а некмоли више.
На почетку била реч, која ли је,
и крв и Божја уста смо изболи,
од недослуха, од ћутања, од речи оболели,
до црног са лудилом звезда, омамом изгибељи.
.
Напокон, нашла си ме, моја благости.
Благ је овај дан
над добром земљом коју смо сатрли.
Време је и било. Обичним речима назвати све.
И кад смо говорили, све смо прећутали,
у соју нам тако,
по оцу, по мајци, по браћи, по сестрама.
Горки и сами једни с другима
црно ткиво у беле крпе завијали,
за мачкама, за божјацима, за туђим жалили,
а своје ћутали.
Једино мајка говорила о мртвима
и плакала пред свима.
.
И онако све смо знали, кажеш ми благости.
Велим ти, можда смо ружни одвише тужни
те нас ни једна лепота на ране не привија.
Можда језик не знамо, говоримо и ћутимо у невреме.
Стоглаве су речи.
Апостоли себељубни исповедају љубав,
фарисеји тумаче свете књиге.
Са ким ћемо?
Коме рећи другу страну привида
где заборављена боли чиста и светла вода Јордан,
она која је већ једном спрала свет?
.
Учиш ме, благости.
Велики је неспоразум, васељенски,
а крхко људско, нико ни до кога.
Кажем,пријатеље чекали, нису дошли,
а болесна ноћ за сламку се држала.
Драгости, милосрђе тумачиш, можда су и они чекали.
Омразом затичу нас из потаје, велиш њима је горе.
Зло нам се унутра свија, велиш добро се збунило.
Варали смо и чарали,човечјем надевали Божје име,
ако је по љубави, велиш, исто је.
.
Боље је тако, обичним речима, без жестине,
прићи камену, води и ватри.
Дан је овај ко млеко.
Располућено црно чека. Нека га.
Нађох те благости, моја добра светлости.
.
(Из збирки ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ и
ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)
Човек као икона Творца
украшен даровима бројним,
врлине гази ради новца
задојен страстима опојним
.
За вечност створен
– пролазност грли,
дрвета живота чупа корен
ка пропасти док хрли
.
На Бога подиже хулу,
у срцу лаж му клија,
изнова гради Вавилонску кулу,
срећу тка од илузија.
Буди будан, и стражари!
Стражари над својим мислима, својим осећањима, својим речима и својим делима.
Твој највећи непријатељ, скривен и невидљив, чучи у теби.
Сви они који ти шапућу да је твој највећи непријатељ изван тебе, желе твоју пропаст.
Усредсреди се на себе, бдиј и стражари, без престанка.
Ако ли се само мало опустиш и задремаш, већ си упао у замку.
Будност је мајка мудрости и храбрости.
Упамти: мудрост и храброст иду заједно, иду упоредо, иду руку под руку.
Без мудрости нема ни храбрости!
Сви велики, неустрашиви и племенити ратници светлости бејаху, кроз столећа и тисућлећа, истовремено и највећи мудраци.
Кукавичлук је последица незнања, небудности и неосвешћености.
Храбар је онај који зна, уме, жели, хоће и може.
То исто може и овако: будан је онај који зна, уме, жели, хоће и може.
Будност подржава храброст, као што и храброст подржава будност.
Спава мили мој род.
У сну се свечано радује ДОБРУ.
На јави се у пауковој мрежи зла
штампа нова књига ТАМЕ.
.
Поглед остаје прикован
за шарене решетке ЛОГОРА
и безбожног времена БУДУЋЕГ.
.
Белим нам мастилом
облацима исписују КРАЈ
и живот нам краду НЕЗНАНЦИ…
.
Док спава мили мој род
у сенци крошње ПОСТАЊА
ПОРОД нам од нас самих
и свега његовог ОТИМАЈУ.
.
Бројанице и МОЛИТВЕ
наших небеских Србаља ЗВОНЕ.
.
Са сузама хлеб насушни
у грлу нам ЗАСТАЈЕ.
.
Незнане нам капије отварају
они који нам добро НЕ ЖЕЛЕ.
Полако кроз крв тече
БОЛЕСТ коју посејаше
на нашим питомим њивама.
.
Пробуди се роде мили.
.
У тишини НЕСТАЈЕШ.
Бар главу ПОДИГНИ
и кажи – НЕЋУ, НЕ МОЖЕ, НЕ ДАМ.
И кажи – И САД, и УБУДУЋЕ.
.
А ако се не пробудиш
НЕКО ће некад
разрушену ТВРЂАВУ
посетити
и прочитати овај ЗАПИС
– да си ПОСТОЈАО!
Песниче Вилењаче!
Благодарим ти на позиву да дам свој коментар овде у вези овог превода.
Прво бих рекао нешто о самој намери тог неког ко је ово превео а она је добра! Да се пренесе информација која је сушта и знаменита и која говори нашем роду који тренутно говори Енглеским језиком. Добро сте прочитали сви који ћете ово читати, наиме на својим оностраним али и овостраним путешествијама ја сам дошао до скривене истине. Род који је данас назван Енглезима, Американцима и осталима којима је Енглески матерњи језик је нико други до наш стари Србски род који је био настањиван у тим земљама вековима и миленијумима. Наметнули су им језик који је назван Енглеским.
То је све трајало дуго тако да би сваки следећи нараштај по мало губио своје знање док у потпуности нису изгубили свесно знање ко су. Но, гени не заборављају. Дубоко је остао запис да су и они некада дошли из Звезданог Рода и да су бачени у вртлог заборава. На крају крајева не може ни један род данас на овој планети да створи ни педаљ нечег узвишеног а да није имао бар мало контакта са нашим звезданим родом од искона, црни, црвени и жути родови који су имали макар трен контакта са Звезданим Родом су опелемењени вишим знањима која се не виде али остају живим светлом уписана у њихов ДНК. То је воља Творца.
Ако они имају и траг само додира са нама а имају своје мудраце и ствараоце, замислите колико их има и овај наш заборавни род који се од пре неколико векова зове Енглезима и свим њиховим дериватима од народа? Звездани запис је немогуће уништити јер ће он да проговори и кроз камен ако треба.
Тако да Енглески језик у дубини носи лепоту пра Србског. Како и не би када је и настао од њега. Мешавина Немачког, Келтског, Скандинавског и Латинског кроз Француски нам говори да је у свим овим састојцима који чине Енглески, дубоко скривен извор пра Србског којим је наш род говорио до последњег великог геноцида од пре неколико векова.
Да би се дошло до суштог Енглеског језика песме и дивне лепоте, мора се неминовно говорити ВедСрбски и ВедРуски који су у ствари један језик. Како и зашто? Ко у сушту зна и говори ВедСрбски он и она певају мелодијом суштаства и разумеју све кроз свете боје звука који је ВедСрбски језик. То су звуци стварања и држања свете реалности.
Дакле онај ко зна ВедСрбски, он или она осећају срж и сушт звука речи и одмах им се слике јављају! Када неко говори лепим Енглеским, ВедСрбски помаже у том разумевању.
Спознао сам да је кључ разумевања високог Енглеског једино ВедСрбски. Док самим данашњим Енглезима њихове речи и не значе пуно сем званичног значења, Србину који зна оне откривају скривене кодиране поруке у самом Енглеском данас. Енглез чак и најученији је потпуно несвестан овога. Да сада одете до Оксфорда до декана Оксфодског универзитета и до највећег живог стручњака за Енглески, он или она не би знали ништа о овоме и чак би арогантно одбрусили вама да се губите одатле незналице једне… али то је сада у времену буђења Звезданог Рода потпуно небитно-шта мисле данашњи лажни интелектуалци. Битно је шта говори сушт Звезданог записа у језику. А сушт је наша.
Дакле Енглески језик је способан пренети дивотне записе и истине али онај ко то хоће да уради на Енглеском, мора знати ВедСрбски и ВедРуски због декодирања и правилног писања. Немојте се чудити зашто је легендарни професор Толкин научио Србски и Руски језик па тек онда стварао на Енглеском најдубље. Он је осетио зов сушта и пробудио се Завездани Запис у њему зато је и његово дело дело истине и лепоте јер му је дано од Звезданог Рода пуно тога.
Дакле да уоквирим ово све данас, ово што је преведено на Енглески од живих стихова лирске природе Драгана Симовића има велику вредност али само на првом нивоу разумеања јер преводилац није ушао у сушт Високог Енглеског који је оживљен знањем. Овај Енглески коришћен овде је изузетан да пренесе основну мисао Вилинске и Вед Србске поетике Драгана Симовића. Да подстакне оне који само Енглески данас говоре да покрену сушт у Себи и да започну процес буђења свести. Одлично за сам почетак! За нешто танано и више, потребан је други ниво самог знања преводиоца јер овде Драган Симовић приповеда. ПрипоВЕДАње је највиша уметност преноса знања кроз Песму и стих. СтихоРечје.
Мало има заиста припоВЕДАча на Енглеском јер мало их зна ВедСрбски и Енглески, ВедЕнглески не постоји али има семе да једног дана то и буде. Да ли ће? То зна само Звездани Род…
Али ево и малог примера зашто се мора знати ВедСрбски због звукова.
Вед или Вид или Ведати или Видети. Преносити знање које видиш и тиме ПОВЕЗИВАТИ информације између две или више особа.
ВедЕнглески… Вед или W(V)edEnglish не значи ништа неуком али реч вед на Енглеском значи „венчати“ или спојити две особе у везу дубоку.
А како се иначе повезују две особе на најдубљи начин? Управо знањем. Видом који види све, Ведањем.
Ето… све је јасно.
За сам крај овог исцрпног списа, кажем Благословљен онај који је ово преведе са Србког на Енглески да макар први ниво знања се да онима од нашег рода који спавају и не знају ВедСрбски и ВедРуски.
Живели!
(Бостон, САД, 1. јануара 2018/7527.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
ДУШАН ВАСИЉЕВ
(1900 — 1924)
биo је српски песник, прозни и драмски писац,
један од најзначајнијих српских експресиониста.