(Из књиге “Проискон Једнослова“)
Тијање праискони. Време прошло, будуће и садашње. Вечност се шћућурила у мрљу и повукла из видокруга. Она и Он леже на белим, везеним чаршавима, лаким јастуцима, нежним душецима. На зиду урамљена шарен – ћилимица, првотканица, чуварица, сваке врачке одбијачица.
.
Он – радан, ум-оран, пос-пан, можда, чак, и заспан. Иза његових широких плећа, пресијава се, свежином мирише, дугачка ораница. И у сну његова ралица, њиву плодницу, оресеца. Кукуруз, окруњен, чека јутро и сунце, да га прими земља црница, када га у њу пободе снажна, искона десница.
Она – росна, зрела, будна и титрајна, срцем заиграна. На наћви два хлеба печена, два хлеба натрвена, на столу карлица, млеком разливена, на прозору цветница. На прозору цветница.
.
Ноћ тавна, сијају звездице. Зрикавци и попићи, уклопили оркестре, разнолике, а лаки поветарац повија иве и шушка гране окречених стабала шљиве. У цвету се назире мирис тијањице, душе, срца и тела – лечилице, снагодајнице. Понеки свитац прелети источни и западни хоризонт, споро крешући кресиво кресносјајно. И мали цуко, испршен и јак на прагу, лаје упремасе, према небу и светлуцавцима – брани огњиште свога господара.
.
У њеној глави – брзилици шутње се претачу у речи, у речи, а речи у шутње, у шутње, шутње праисконке:
Мушкарац треба да иде смело, да вуче напред, да отклања препреке, да жени даје сигурност.
Мушкарац треба и да диже у с т а н а к, као Ђорђе или као Милош, ако тако треба, и ако је време за устанак.
.
А за устанак, свако време, нарочито ноћно, пролећно, распевано, вруће, право је време!
*
Т р о ј а с т в о
.
У Тијању
сваки човек у очима има извор.
И свака зверчица и свака птичица.
.
У Тијању сваки извор има свога човека,
и своју зверчицу,
и своју птичицу.
.
А ја, трооки јасновидац,
имам т р и извора,
т р и зверчице,
и т р и птичице.
.
(други део)
.
Еј! стигао сам и ја
Он се мешкољи, врућине вруће таласасто се шире,
диркају немире. Јастуци измичу према патосу јасенову.
Косови пролетњи, својом песмом дрхталицом, развлаче
саницу, а несаницу бујну, у иглу ђерданизаљку, помно
удевају. Звезде, на небеском своду, учтиво, учтиво, и нечујно,
нечујно, лагани валцер лелујају, и, замичући иза Орлове, мило и
заверљиво, очима намигују.
.
Ојутрише се магле, видик — заклонице, изнад планине Јелице.
Сунце пружило своје руке – сјајнице. Небо
расецају од сребра гаврани, бели црвенооки ждрали
дуговрати, соколи брзани и орли једноглавци. Гачу вране,
цвркућу врапци, а код креја – нови језици.
.
Он, можда му је име Јован, одлази са Шарком и Рудком,
и меденицом – звончицом, напуњен њеним очима -сјајницом и сузницом.
Она, не знам јој име (можеш је и ти имендаровати!), испуњена је,
испуњена, и полетна,полетна, гледа изнад звукова и стољетних храстова
и облака лоптака. Руке, несвесно или свесно, испод појаса стиска, прсте свија.
О н – он, ускоро ће дати неки знак.
Њему знам име: зваће се Или-ја.
.
Д у г а л и ј е д у г а
Ј е л и ц а п л а н и н а Ј е л и ц а
К о њ а ј у н а к ј а ш е к о њ а
Д р у г а и з а њ е г а д р у г а
С а о ч и м а о д о г њ а
М и л и ц а М а р и ц а М и л и ц а
-2016.година-
СРБСКИ ЖУРНАЛ 