Убијамо још нерођене тренутке
размишљањем о њима.
Убијамо прошле тренутке
Заборавом.
Размишљајући и заборављајући
убијамо садашњост.
Не живимо у стварности.
Живимо не-стварност.
.
Предумишљај је болест.
Заборав је смрт.
Живот је удах
Између мисли
и заборава.
Удахни.

Фото: Фототека Србског Журнала

Моје рођење нико није славио.
Моје рођење само је мајка
и болно и срећно
ћутке у срцу понела.
Са њом се нико није радовао
осим марта са првим цветовима.
Март је планином шетао
са сунцем у очима,
благим у коси ветровима.
Шума ме птицама огласила,
Планина ме песмом објавила.

Фото: Златибор; Википедија

У врху старог храста,
гавран. Гракће.
И врана, белоглава
осматрач голих поља
главу криви.
Надгледа труд ратара,
што журно отима дан.
Свакоме, зрно храна.
Сваком интерес свој.
.
А јесен , безмилосна.
Секу жилети ветра
крик птице, самотнице.
Застали листић жут.
Небо сузи.
Њиве му марамица.
Све више. Неутешно.
Рида суморни дан.

Фото: Гавран; Википедија

Тијање – пролеће у пуном замаху
Распевале се све птице певалице –
Славуји штиглићи креје славуји
Гаврани вране кукавице косовке
Фазани орлови јастреби кобци сове
.
Расцветале се биљке цветалице –
Маслачци беле раде јагорчевине
Перунике зумбули каћуни кукуреци
Јабуке шљиве крушке оскоруше
Трешње вишње дудови јорговани
.
У посету моме дому у селу Тијању
Долепршале две веселе вилице
Ведрооке Ирина Вујовић и Мила Раам
Сликају пејзаже вежбају кичме
Мени донеле пуне прегршти радости
Ширим руке – делим свима и свему

Фото: Снимак В. Пантелић

Пробудило ме јутро, па испод перја топлог
животу и новом дану смисла тражим.
Пробудило ме јутро да срце жељи предам,
пробудило да пјесми мријети не дам.
.
Пјесму њежну, љубавну опет пишем ти
у бистрим очима плавог небеског мора.
Љубавну пјесму опет ја пишем ти
у топлом јутру без облака бора.
.
Вагам злато у субјекту лирском,
пишем о доказима љубави.
Све приче кроз пјесму о теби почињем,
Гризем небо да што прије пољубим сунце
испод којег кријеш ми се ти.

Фото: Фототека Србског Журнала

Чуј како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља дô…
Са криком узлеће гавран и крŷжи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

Фркће окисô коњиц И журно у село граби,
И већ пред собом видим убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни вала дô…
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

Фото: Мутно небо; Википедија

Пишем ти јер си део ветра који ми пркоси
Пишем ти јер сам одувек желео да ме само љубав
Љубав кроз живот носи
Пишем о ружи ,
Твојој коси
И очима боје кестена
Нисам романтик
Ни злопамтило
Пушташ ме да се надам
Док ничија корачаш овим светом
И после свих ових година
Све је наизглед исто као некад
Али мој дневник одавно
Одавно није више црвене боје

Фото: Фототека Србског Журнала

Воли ме
оваквим
какав јесам
.
Јер не можеш
Дивити се мору
а псовати олује
Хранити душу
оним што је трује
.
Кудити кишу
а вољети дугу
Грлити срећу
а тјерати тугу
.
Не можеш
Нжнадати се сунцу
а заборавити сјене
.
Уснити ријеку
без обале њене
.
Чезнути за свјетлом
а плашити се таме
ратовати срцем не
.
Ма не можеш
вољети друге
по своме суду
сањати да они
другачији буду
.
Воли ме
оваквим
какав јесам
.
Или никако
Воли
са свим мојим
врлинама
са свим мојим
манама
.
И не тражи од мене
да будем неко други
Тај други
не постоји

Фото: Фототека Србског Журнала

Моја мајка простире веш.
Моја мајка не воли зиму.
Боле је руке и зглобови
јој шкрипе као врата на
подруму.
.
Моја мајка не воли снег.
Каже да јој коса поседи
дупло брже и не прави
разлику између
старости и иња у коси.
.
Моја мајка не воли зиму.
Каже да доноси старост.
Она је још увек млада,
а и ја сам само дете –
плачем због залеђених
панталона на жици.
.
Моја мајка простире веш.
Моја мајка не воли зиму.
Моја мајка ће ускоро
постати зима.

Фото: Мајка; Википедија

И сада видим цесте
што ме душе нема
што те глади тера
у покољ на нас?
И сада видим снове
што сам синоћ снио
за свечаним столом
под сивилом зла.
Само да те нема
оне ноћи судње
где на покоп
погача се да.
О само да љубим
оне мале стрепње
док ми тело бива
ко бестидни прах.
Да ли да се предам
бескрају под ноге
док ми сваки слабић
име родно зна.
Или да се правим
како самрт дише
јер ми ово бедно
мајка име да.

Фото: Фототека Србског Журнала