Извод из емисије“Древник бр 36- Календар и ми у њему“

Винчански календар  – стар 8000 година.

Збуњује сазнање да се у центру Српског винчанског сунчевог календара налази урезан дијаграм енергија Сунца која у току једне календарске године стижу до Земље. Поставља се питање: Како су знали да на Митровдан почиње зима? Да ли су познавали природну електромагнетну силу која једина даје одговор на ово питање?

У 19. веку Ричард Карингтон открио је да синодички ротациони период површина на екватору Сунца износи 27 дана. Синодички ротациони период је време потребно да нека активна магнетна структура на Сунчевој површини учини једну ротацију гледано са Земље, односно да се поново врати на исту позицију са које је кренула.

Дуго се веровало да је време једне синодичке ротације константа. Због тога питање промене синодичке ротације Сунца није било предмет разматрања у научним круговима.

Међутим, после проналаска Винчанског сунчевог календара јавила се сумња у сталност брзине ротације Сунца. Винчански сунчев календар настао је пре више од 7525 година. Опште научна констатација је да Календар имају само народи који су некад достигли одређени степен цивилизацијског развоја.

Израђен је у облику кружног тањира од керамике и нађен је на локалитету Винче.

Носи два симбола српског народа, па га с правом можемо назвати Српски винчански сунчев цалендар, а не Дунавски, како нам сад то неки академици сервисирају.

Почетак датирања показује годину тог развоја.

Срби су тај цивилизацијски развој достигли пре 7525 година.

На врху тањира налази се винчански симбол за време који су Срби користили за датирање важних догађаја. То је симбол који је постао линија водиља идентитета српског народа кроз време и историју.

Датирање Душановог законика у старој српској престоници Скопљу у лето 6857. са српским симболом за време (По католичком календару папе Гргура Тринаестог, 1349. године који у то време није ни постојао).

Други симбол на Винчанском сунчевом календару у облику је два концентрична перфорирана круга.

Они су симбол Сунца код српског народа и налазе се у многим старим рукописним књигама и артефактима. Да су перфорирани концентрични кругови симбол српског народа, може се видети на печату администрације српске државе и краљевске канцеларије краља Строимира у лето 6338-6343 (по католичком календару папе Гргура XIII од 830-835. године). Печат српског краља Строимира направљен је од чистог злата и изгравиран ћирилицом.

Ћирилица пре Ћирила

Златни печат је материјални доказ да је ћирилица званично писмо српских држава и српског народа и да је настала пре Ћирила, који је рођен 828. године. У време када је печат био изгравиран, Ћирило је имао две а Методије десет година.

Печат је доказ да је Србија била држава са администрацијом и краљевском канцеларијом с печатом од злата и пре династије Немањића. Налазио се у једној немачкој приватној колекцији. Током свих ових векова био је скриван од српског народа.

Зашто?

Одговор је једноставан. Многим новонасталим нацијама и државама није одговарало што су поникле на територији некадашње Србије, односно на територији на којој су миленијумима, и подвлачимо, МИЛЕНИЈУМИМА живели Срби.

Новонастале нације у тражењу и измишљању властитог идентитета присвајали су србску територију, србски језик и историју србског народа.

Да би то урадили, морали су да сакрију историју србског народа и постојање србских држава пре Немањића  што су и учинили на Берлинском конгресу.

У томе су им помогли ткз. византолози. Негирање свега што је србско основа је постојања византолога, историчара измишљеног царства.

Значи Византија под именом Византије никада није ни постојала. Та се држава звала Ромеја.

Србски винчански сунчев календар је, вероватно, први у свету покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца. Међутим, Србски винчански сунчев календар и златни печат српског краља Строимира, са престоницом у Рашкој, материјални су доказ миленијумског постојања српског народа на овим просторима.

Са појавом Србског винчанског сунчевог календара расправа европских држава где се налази колевка европске цивилизације је завршена.

Сада се с правом може рећи да је Винча колевка европске цивилизције и да има велику историјску и научну вредност.

Србски винчански сунчев календар је, вероватно, први у свету покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца.

На основу досадашњих мерења Сунце у току једне календарске године направи 13 пуних синодичких ротација и до краја календарске додајемо 13,5 земаљских дана. Међутим, по Србском винчанском сунчевом календару Сунце у току једне календарске године направи 13 пуних ротација и до краја календарске године Срби су пре 8.000 година додавали 15 земаљских дана!

Ово сазнање од изузетног значаја за науку, јер указује да се у периоду од 8.000 година време ротације Сунца убрзало за 1,5 земаљски дан.

Без обзира да ли је праисторијски Србски винчански сунчев календар тачан или не, он је први покренуо питање промене брзине синодичке ротације Сунца.

 Постоје научни основи да је брзина синодичке ротације Сунца променљива величина и да је Сунце некада спорије ротирало него данас. Познато је да Сунце зрачи материју и енергију. То значи да Сунце зрачењем губи масу па је логично да услед губитка масе повећава брзину ротације.

Ако претпоставимо да су подаци из Србског винчанског сунчевог календра тачни, онда се може израчунати да се време ротације Сунца у периоду од 8.000 година убрзало за 1,5 земаљских дана.

Под претпоставком да се губитак масе Сунца врши  линеарно, Сунце ће кроз 72.000 година имати 13 ротација у току једне календарске године. Како промена брзине синодичке ротације Сунца утиче на временске промене, то значи да због ових разлога промену климе на нашим просторима можемо очекивати после 72.000 година.

Брзина кретања Сунчевог система око центра галаксије је 250 километара у секунди, а брзина револуције Земље око Сунца је 30 километара у секунди. Земља се око Сунца креће у облику завојнице.

Али да не би то било тек за 72.000 година, труде се они, који нас прскају из авиона, да мало колико могу, утичу на неку промену климе.

Превише случајности

Подизањем научних сателита и анализом добијених резултата научних истраживања добија се утисак да ми тек сада откривамо оно што су наши преци знали.

Најбољи пример је сазнање да се на Преображење „преображава и гора и вода”.

Ова изрека представља део научног и историјског наслеђа Срба.

Најновија хемијска истраживања кише Београдске школе метеорологије показала су да су оне од Ђурђевдана до Преображења киселе, а од Преображења алкалне.

Да би се дошло до сазнања да се киша преображава, потребни су прецизни хемијски инструменти, односно напредна цивилизација.

Сунцу је потребно 220 милиона година да обиђе један галактички круг; од настанка до данас начинило их је 20. На основу предања, Срби су у прошлости имали напредну цивилизацију.

Међутим, збуњује сазнање да се у центру Србског винчанског сунчевог календара налази урезан дијаграм енергија Сунца које у току једне календарске године стижу до Земље.

Поставља се питање:

Како су знали да на Митровдан почиње зима?

Да ли су познавали природну електромагнетску силу која једина даје одговор на ово питање?

По Србском календару Светог Саве, у току једне календарске године постоје само два годишња доба – лето и зима.

Лето почиње на Ђурђевдан, а зима на Митровдан, почетком новембра. Најновија сателитска електромагнетна мерења енергија које долазе са Сунца на северну и јужну хемисферу доказују да у току једне календарске године постоје само два годишња доба.

Ковани новац свих србских држава носио је симбол Сунца.

На Србском винчанском календару налази се много случајности да би то могли да зовемо случајност.

линк: Радио Сербона Београд – YouTube

Тражим твоју мисао
у магли
међу убијеним птицама,
над пустим лединама.
Видиш ли,
леде се мокра стабла
и надолазе ноћи и таме
ко да ће вечно остати.
Чујеш ли,
дрхте престрашене шуме
и слуте већ –
ни светлих снегова неће бити
за покров усмрћеном биљу.
Тражим твоју мисао
у стопама по трулом лишћу,
у крицима невине дивљачи,
над распрслим слапом реке
што се руши у понор.
Разазнајеш ли,
клице у земљи расту наопако
и скривају се,
у сећању им
последња зелена блистања.
Тражим твоју мисао
и чекам скривени знак
да нисам сама
с болом умирућих пејзажа.

Не припадам овде ја,
Ово ми није родно место.
Србија је цела родина моја,
Напомињах то у песмама често.

Гледам људе незнане, стране,
Како се сви скупа силно веселе.
А ја бројим моје последње дане,
Јер не могу поднети браћу кад се деле.

Ја сам овде само у пролазу,
Где год да се појавим бићу странац.

Време је моје, видим, на залазу,
Несојима сам само пригодан мамац.

Веселите се, радујте, и пијте,
Ја ионако међ’ вас не спадам.
Странчеву песму бар једном чујте,
Јер сутра већ умреће, презрен и јадан.

Ово нису моји људи око мене,
Ово је банда разбојничка нека.
Странац својим путем мора да крене,
На нова нека места далека.

 

Тамо негде иза свега:

понад гора, преко мора –

где престају све даљине;

где је тише од тишине;

где узлећу све дубине

 и низлећу све висине –

тамо неке зоре свићу

за будућа јата звезда,

што извиру из празнине

и увиру у нигдине.

Тамо негде иза свега –

почетак је без почетка,

и свршетак

без свршетка!

 

 

Пробуђеног и освешћеног човека нико не може убити.

Њега воде и чувају Бела Божанства и Светле Силе из Вишњих светова.

Чак и кад погине, његова смрт је само привидна, јер се, одмах потом, са обновљеним телима, изнова рађа на још вишем ступњу Бивања и Присуства.

Пробуђен и освешћен човек може једино да погине или страда од самога себе.

Када раскине и погази Завет са Белим Божанствима и Светлим Силама из Вишњих светова.

Тајна Белога Србства – а Бело Србство јесте Вечни Сабор свих пробуђених и освешћених личности од Звезданог Рода кроз еоне и звездана пространства – јесте Тајна Вечног Бивања и Присуства.

Древни Бели Срби нису знали за страх од смрти.

Напросто, у њиховој Свести смрт уопште није ни постојала.

Чак ни у њиховом језику не постојаше реч за смрт.

Они би говорили о сељењу и пресељењу, о доласку и одласку, али никада о смрти.

Сва Предања наших Звезданих Предака казују о вечном обнављању, о рађању и препорађању, о животу који вечно траје, и вечно се обнавља, без почетка и свршетка.

Ово нам сведочи о вечности и неуништивости Белога Србства као ратничке касте Звезданог Рода.

Да, Бело Србство и јесте ратничка каста Звезданог Рода, али, ратника посвећених Белим Божанствима и Светлим Силама из Вишњих светова. 

 

То није дато,то је вековна мудрост.У циљу разумевања Универзума.Дефиниције унутрашњег и спољашњег тока енергија,како унутар човека тако и Танких тела.Његов однос са природом,са спољним појавама физичке и Танке појавности.Разумевање сила природних појава енергије елемената.Других природних сила,које утичу на његов начин живљења,његов поглед на свет и гурају га на те или друге поступке.

Тако се десило, да је Ведско знање у прошлости изгубљено.Али поново-васкрсава,опет и опет са праксом човека.Ослањати се на религиозну догму,која више збуњује здраво разумног човека,нема смисао.Човек је по природи стваралац.Заједно са овим,он је близу божанског појављивања,него  што је он сам свестан.Довољно је да стане на пут развоја,јер тако постаје свестан.Он може да комуницира са Танким Светом, да је свестан тога,и да буде у њему.

Да извршава ове или друге акције,узимајући у обзир енергију Светлу Силу,и разумевање једноставно сам развој пут једне особе ,што га води да разуме,уређење материје и слободне воље сваког човека.Танки Свет је у потпуности под контролом Светлих Сила.Тамне Силе су сада у потпуности одсутне у њему, Нав енергије и ако их има у малом квалитету покушавају да задрже тесшке енергије.У њиховом времену Свет Јав на планети земљи је био потпуно у Нав енергији.

У садашњем времену,ова неусклађеност је у потпуности изравнана.Тешке енергије желеле то или не,напуштају Свет јав ,и везу са растућим -повећаним вибрацијама.Све се дешава по нахођењу Светлих Сила,Творца Рода нашег.Људи здраво разумни,Светли који су ушли у Светле вибрације код њих се отворила душа,почињу практиковати и позивати Светле Силе.То је позив за учитеље Светлих Сила.

Тако је договорено.Да развој без Светлих Сила,није могућ.

Човек се не може развијати,док не позове Светле Силе пријатељима.

Танки Свет и своје могућности управљања и разним енергијама,много другог биће затворене за њега.Тамни губе своје способности,јер не могу бити у високим вибрацијама.Светле Силе це уништити појављивања Нав,и њихов утицај на свет људи,у потпуности ће престати у скорије време.Сада су Светле Силе послале прилику људима у овом прелазном периоду знања.Човек мозе да крене на пут стварања,само познавањем света природе и Покон.

Извор-фејсбук страница- Мидгард земља и тајне око ње-

 

 

 

 

Писани и усмени извори јасно обавештавају о драматичним сукобима између кнеза-вазала Стефана Лазаревића и преживелих косовских витезова, Перјаника, а очигледно је да је ондашња Србија билa подељена на две Србије. У писаном извору из млетачког извештаја, који је превео професор Андре Стевановић 1914. године, пише:
“Стефан, син Лазарев, као и његови нови велможи, држаше веру у Србију унутар Османског царства,  док у самосталну и слободну земљу Србију, Лазареву небесну Србију, беху још веровали витезови повратници с Косова поља, умирући због сна који није могао бити досањан, али је био вредан умирања’”.

…
“ЈАСМИНА, кћи властелина Славише од Немић-града”, како су је звали  горштаци са Оровачких планина, на чијим се југозападним присојима и налазе развалине тог средњовековног града, ступила је у њихове редове. Отац јој беше пострадао на Косову, што довољно говори о разлогу таквог њеног поступка.

Једне познојесење вечери с краја новембра, док је вечерала са дворанима у трпезарији,
тргао ју је резак звук трубе и повик стражара на кули понад градске капије. Мирно је устала, са клина на зиду скинула тешки огртач од црног плиша и подигнуте главе ужурбаним корацима напустила одају, узгред добацивши дворанима да остану где јесу. Таман што је изашла у предворје окружено високим бедемима и кулама, низ степенице стрча до зуба наоружан стражар, и узбуђено рече: “Веровали или не, госпо, испред капије је ЦРНИ ВИТЕЗ од Каменграда!
Тражи да га пустимо унутра! Вели, мора с вама да разговара!”
“Чујем да с поља рже више коња… ко је још с њим?”, мирно ће Јасмина, поцрвеневши нагло и љутито напућивши уснице; смртно је волела тог тајновитог и сиромашног витеза од Каменграда, као и он њу, али јој њена надмоћ у богатству и бахато господско држање нису дозвољавали да с њим има било шта, а камо ли да љубави.
“Не знам, госпо! Има их више! Сви јашу на црним ђогатима! Од главе до пете су у црним
одеждама од чоје, сем сјајних панцира које преко одежде носе! И огртачи су им црни, са
капуљачама одзада! Сви носе сјајне кациге, са по два соколова крила са стране! Витезови су, види се! Сем Црног витеза, ниједног другог не познајем!”
“’Добро де, пусти их у град, Јоване!”

Јасмина скрсти руке на груди, док двојица стражара отрчаше и извукоше палије, гурајући тешку храстову капију оковану великим гвозденим чавлима. За оне који су јој напокон дошли, знала је да су јој морали доћи, чудећи се да нису и пре. Када десетине витезова ујахаше у покалдрмљено предворје и сјахаше као један, слуге однекуда истрчаше, прихватише уморне ђогате и одведоше кроз другу капију у стају иза града.

 

 

ЦРНИ ВИТЕЗ скиде кацигу и стави под леву мишку, обраћајући се тихо младој господарици Немић-града:
“Ти, Јасмина, богата си и пребогата. Злато и друге драгоцености, које си наследила од покојног оца Славише, мога побратима којег прождера сумрак оног Видовог дана на Косову, спаковаћеш се и уз пратњу напустити Немић. Твоји војници, дворани, такође иду са тобом у Камен-град.

ОНИ долазе, Јасмина! Гардисти кнеза-вазала и турски јаничари начинили су покољ СЕБАРА, наших присталица у Колубарју. Сада су већ у Подгорју, и опсели су староставни град Ваган на Јадру. Наш побратим Борко тамо ће их намучити и задржати, али не задуго.

Онда ће ударити на град Мазу, на планини Мази, где ће се до последњег ратника борити господарица града, ПЛАВА РУЖА. Чула си за њу? Та плавокоса ратница била је с нама, Перјаницима…на Косову онога непролазнога дана! Страх ме је да ће пострадати све градине Перјаника у Мачви! Али, ако нам се то и деси… буди сигурна да ће последњи пасти Камен-град понад кањона Љубовиђе”.
“’Како то мислиш?!”, плану млада госпа са Немића, додајући: “Теби да поверим своје злато и сопствени живот, не пада ми на памет! Када си са мојим оцем отишао пут Косова поља, ниси дошао да ми кажеш да одлазиш! Отишао си без поздрава… а тамо си могао погинути, баш као мој отац и витез Митар од Вележ-града на Медведнику! Само мислиш на рат!”
Нешто касније, када већ тамна ноћ беше овладала над Кулама Немић-града, док су витезови јели и пили вино у трпезарији, Црни витез обљуби Јасмину у потаји њених одаја. Око поноћи, колона витезова са младом Јасмином и послугом која је климала у позадини водећи товарне коње, изјаши из Немић-града и кроз густу маглу изгуби се друмом преко планина.

Други дан по доласку у Камен-град, смештен на заравни високе и неприступачне стене на ободу дубоког кањона Љубовиђе, Црни витез и госпа Јасмина венчали су се у градској цркви у присуству бројних монаха из Подриња. Три дана су пристигли витезови из Моравске Србије јели и пили са витезовима из Камен-града, наздрављали младенцима, док под град не допадоше гласоноше и подвикнуше Црном витезу да здружени одреди гардиста и јаничара долазе.
Без журбе и страха, Камен-град су одмах напустили сви дворани и склонили се у скровите вртаче Оровачких планина. Сво злато младе господарице Камен-града и града Немића спаковано је у оловне шкриње и похрањено у једној дубокој и тајновитој пећини недалеко од града.

Трећег дана потом, уочи Светог Николе, крсне славе Црног витеза и госпе Јасмине, око хиљаду до зуба наоружаних коњаника нашло се под зидинама града. Здружене одреде српских гардиста и турских јаничара предводио је иначе озлоглашени Јигит-паша, Стефанов лични пријатељ и потчињени заповедник.
Коњица гардиста и јаничара стала је избацивати пламтеће стреле на посаду града, а затим грунула на јуриш ка градској капији, сулудо гинући и стрпоштавајући се уз ужасну вриску у околне амбисе дубоког кањона реке Љубовиђе. Бројни стрелци са бедема и високих кула скидали су већ усплахирене и помамљене коњанике непријатеља као чисту мету. Трећег дана опсадног стања, видећи да Стефанови гардисти безвољно кидишу на градске зидине, а да су бројни побегли у гудуре планина.

Црни витез се попне на понајвишу кулу и грлено подвикне: “Браћо Срби, гардо Стефана вазалчића, одступи и бежи назад! Ако не смете да приђете нама, извлачите се и спашавајте русе главе! Послушајте ме, да међусобно не проливамо крв… Српску крв!”
Дабоме, пошто већ беше пао и снег а хладноћа постала неподношљива, обраћање Црног витеза је упалило. Где групно, где појединачно, гардисти су окретали леђа јаничарима и напуштали поприште боја.

Истог дана пред мрак, на брегу са западне стране града изникла је овећа група коњаника у црним огртачима, предвођена витком и стаситом плавушом,  која је управо натезала тетиву самострела. Када је нагло отпустила тетиву, шиљак пернате стреле сикнуо је ваздухом као змија, након чега се доле под градом Јигит-паша трже на коњу као да га угризао поскок и наглавце сручи из седла.
“ПЛАВА РУЖО!”, уследи повик витезова са бедема и кула Камен-града, јеком се разносећи по врзинама планине, дуго одјекујући и по увалама и затонима кањона реке Љубовиђе. У пуном галопу, чему се нико са Камен-града није надао, појавише се бројни одреди ратника од Подгорја. Предвођени Борком са Ваган-града на Јадру, ударише Турцима с леђа, на које већ беше као поводањ грунула коњица Плаве Руже од градине на Мази, правећи касапницу.

Уто кроз капију изјури и Црни витез са коњицом, придружујући се језивом покољу који је до пред мрак трајао на пољу испод града. До дуго у ноћ витезови су, потпомогнути СЕБРИМА из планинских насеобина, гонили и вијали слуђене и залутале Турке по кањону Љубовиђе, убијајући их немилице секирама, брадвама и џилитима.

Те ноћи на кулама Камен-града плануше ватре и испочетка се зачу тиха и тугаљива песма младе ратнице, Плаве Руже од Подгорја, која је опевала славну погибију на Косову пољу.  Жаловиту песму прихватише бројни витезови поређани на бедемима града, одакле се она разлеже планинама и дубодолинама ојађене и оскрнављене земље српске, заривши се у свенародну свест за сва времена.,,

Недуго затим кнез Стефан је морао по позиву Бајазита да по највећој цичи зими и снегу оде са пратњом у царску Брусу и објасни султану погибију Јигит-паше и пет стотина јаничара, а да своје мртве гардисте није ни споменуо. Дабоме, Бајазит је волео Стефана као свог сина и
као лојалног вазала и због његове сестре Оливере, опраштајући му и најтежа сагрешења.

По повратку на двор у Крушевцу, кнез се заклео с шаком на јеванђељу да ће убрзо уништити све очеве Перјанике Смрти, рекавши својим велможама: “Она песма са кула Камен-града, заклињем вам се моји одани, биће и последња песма уклетих очевих витезова”.

Закључујући ово казивање, стари горштаци ми рекоше како “уочи сваког Светог Николе на Камен-граду плану ватре и разлегне се жалопојка Лазаревих витезова, предвођена умилним и опојним гласом Плаве Руже”.

Живан Ј. Грујичић:” Жалопојка са Камен-града”

Извор-фејсбук страница-  Завештање предака-

 

Благослов Вилењаче! Одслушала сам дивотног Момчила Селића; прелепо печати сваку реч! Која мудрост, видовитост! Свака част! Високо, заиста! Запад прави од нас глумце, јер ми требамо да глумимо културу, доброту… а све је то површна маска која душу затвара и гуши, али ко није довољно од рођења повезан са својом душом и није свој, он ће почети да глуми и да поприма маске спољног света, али хајде, то су душе недовољне зрелости (нису дорасле тој чистини у којој Творац бива), а за то треба искрен раст у себи, да сви то пожелимо и да идемо и напред прескачемо сваку препреку, а препрека колико хоћеш. Творац никад не глуми, он је у својој искрености у највећој доброти, милости, мудрости, будности, јасности и, све зна и све види, пустићемо њих, уочаваћемо препреке и прескакати, стално себе испитивати, да се не изгубимо у путевима других душа, јер Велика Душа види путеве осталих душа, и хтела она или не, она својом Будношћу осветљава и туђе путеве, поред својег пута који упоредо треба да води прати и да Живи Будно у Јасности, тако да ми стално својим Јасним Видом улазимо свуда и вршимо прочишћење, крчимо, помажемо овај свет да се држи у Будности, тако да Будни имају веома тежак задатак и велику одговорност на себи, свима помажу, јер одају светлост и такво Осветљење да светли, тако да такве душе треба да знају шта није за њих и како да се после тих прогледавања чисте, свако нека себи свести, шта је ДА ,шта НЕ.

Ми се стално додирујемо нашим невидљивим телима, и тако и светлимо и прљамо, дође тако успавана душа исприча страхоте и оде и, ту у твом простору, ако си је искрено саслушао, све их остави и они облећу и траже другу жртву како да је пије; ако је то наш ближњи саслушаћемо и указати где греши и како треба да ради на себи, јер само он си себи може помоћи, не треба нико нама да сваљује свој терет. А за то треба Знање у Вечности Безкраја на Мидгард Земљи, да се обнови!

Шта су глумци радили, ови комични, чини ми се удаљавали у свом ругању, подсмеху, све нас од своје душе, и заслађивали се, опијали, да лепше будемо успавани, и још много, много тога.

Непоштовање је велико, нико никога не поштује и свако је од свакога бољи, ма ти буди за себе најбољи увек у Творцу и ради на себи, искрено, мислим да се из тог непоштовања много тога изродило и мржња и љутња и љубомора, и завист, то је највићи ударац души када те неко не поштује, умањује, понижава, зато што постоје разлике у величини душе и њеној зрелости, а све је то довело до побуне и много лажних учења, и када може бити мира тешко, јер овде се не зна ко где иде и шта ко ради, све испреплетено.

Овде мањи хоће да влада над већим, и све обрнуто тако споља ствари у незнању стоје.

Када би дошло то Знање Божје и све обновило, прочистило, све би лакше било, а овако остаје Буднима велики терет да припреме, прочисте терен у сталном пењању навише, стално се пети, да би се попели и дозвали их да дођу у Спасењу личном и свеукупном.

 

Научимо се да мислимо, осећамо, говоримо и живимо СРБСКИ, или још лепше: ВЕДСРБСКИ!

Наши Велики Божански Преци зову се: ВИШЊИ, ЖИВА и БРАНА-БРАН.

У Ноћи Сварога, када обитавасмо у тами незнања, ми смо их звали: ВИШНУ, ШИВА и БРАМА.

Сада, када је свануло Јутро Сварога, и када смо се пробудили из дубоког сна незнања, схватили смо, да су ВИШНУ, ШИВА и БРАМА уистини: ВИШЊИ, ЖИВА и БРАНА-БРАН, односно: СВАРОГ, СВЕВИД и ПЕРУН.

Они су ВЕЛИКИ ТРИГЛАВ, ВЕЛИКА ТРОЈИЦА, ВЕЛИКО ТРОЈСТВО.

Столећима и тисућлећима, у Ноћи Сварога, лутасмо светом, тражећи на погрешним местима, у погрешним земљама и народима, наше Велике Божанске Претке, не знајући, да су Они ту са Нама и у Нама, да су у нашем Језику Мајци и Писму, да су у нашем Предању и у нашем Пречистом Срцу.

У Дану Сварога, нема више никаквог смисла да трагамо по Индији, Хималајима и Тибету за нашим Великим Прецима и Белим Боговима, јер су Они, гле! одувек и заувек у Нама и, мед Нама.