Осмица – број Васељене (универзум), број бесконачности, симбол просперитета и благостања.

У трипољској култури постојао је култ две жене – рожанице, господарице Васељене (4+4).

У словенској симболици осмокрака звезда (Алатир) је дешифрована као јединство директног мушког крста са косим женским крстом, хармонијом мушког и женског начела. Сходно томе, било је осам основних празника годишњег круга (у години), осам мистерија, на којима су волхови упознавали људе са тајнама Духа.

То су четири основне сунчане фазе (мушки прави /усправни крст):

 

Колада (зимски солистициј / сунцестајање),

Великодневница / Масленица (пролећна равнодневница),

Купала (летњи солистициј / сунцестајање),

Велика Овсеница (јесења равнодневница).

И четири празника, обележена женским косим крстом:

 

Масленица (опроштај са зимом),

Лада (Русалке и Зелени Божић),

Мајка Слава (заштитница ратника),

Макош (време предења и ткања, остатак земље).

Осмоугли знак у колу је обележаван код древних Словена у календару као јесења равнодневница.

Осмог дана у осмом месецу прослављан је Зазиуки -Фестивал жетве, завршетак жетве.

То је симбол просперитета, изобиља, плодова инвестиција које су претходно направљене. Мајка Земља, оплођена у пролеће небеским Сварожјим Биком, рађа великодушно жетву житарица, ораха, бобичастих и других поклона. У шумама пуне звери, у рекама – рибама, на пашњацима – товљене стоке.

То је збир два знака земље(4+4), као и особа која се креће према апсолутном-првоначелу (5+3), и тако достиже ликом Божанско просветљење (7+1).

За напредне људе, мудре људи, ово је број бесконачног духовног савршенства, спознаје мистичних тајни Нав-а, успостављање контакта са Великим – Родом, али под условом здравог тела (2 + 6).

Осам је симбол смрти и поновног рођења, бесконачне трансформације у ланцу карме. То је неизбежност наше судбине, уписане у бесконачност и бесмртност.

Астрономски, осам одговара Венери, јер је симболично одговорна за љубав и уметност, и они су бесмртни. Душа и виша осећања су вечни, а ликовне уметности концентришу и уједињују у себи различите светове и различита времена.

Осам број је такође чишћење које особа остварује кроз љубав и истинску посвећеност себи или идеји коју воли.

Осам у хоризонтали је знак бесконачности, то јест, неограничени космос који се протеже изван нас, и огромна духовност коју носимо у себи, а нисмо је увек свесни. Бескрајно велики и бескрајно мали, по правилу, су одређени, тако да је садашња слобода између макроскопске и микроскопске.

Дакле, она нас води фазом бесконачних промена, заснованих на познавању принципа функционисања стварности.

У данашњем свету, постала је симбол размене енергије, изражене у једноставности ради новца, у доминацији над материјом и употребом као инструмента не идентификујући се са њом.

Осам је жетва, примање резултата својих поступака и одлука, али и плаћање старих дугова, односно спровођење закона карме, која гарантује фер изједначавање добитака и губитака, казне или награде.

Осам носи у себи хладно знање живота и смрти, разумевање закона узрока и последица, дејства и противдејства. То је и снага, правда и дисциплина у нашем свакодневном животу, распрострањеног на све грађане ове земље.

Осам носи потребу да схвати праву вредност новца, што је само манифестација размене енергије која се јавља свакодневно. Сваки рад треба да буде награђен, а ако у овом животу нешто не „наплатимо“, дан обрачуна стиже, и интересовање за, рецимо у шали, ће расти. Морамо бити у стању да нађемо своје место у материјалној стварности како бисмо разумно искористили своје знање и моћ и применили их само у племените сврхе. Осам нас учи како, захваљујући сублимацији материјалних вредности, пронаћи свој пут духовног развоја, а такође и диктирају потребу да помогну другима, онима који су у сложеној материјалној ситуацији.

Негативно, осмица даје екстремне материјалисте и мизерне људе, спремне да учине све како би повећали своје богатство, али истовремено потпуно индиферентне према патњама других. То су људи без савести који не знају како да правилно користе  своју енергију. Неразрађена осмица доноси мегаломанију или жеђ за неограниченом моћи, чиновим и материјалним богатством.

Избор: Алекс Финист

Извор- фејсбук страница-Модгард земља и тајне око ње-

 

 

Степенице од белих облака
Пратим ход у очи сјајне гледам
Космос душа твоја осветљена
Срце моје цела васиона
Ума окупана звездама
Прелива река живим капима

 

 

Чувајмо Језик Богова – Језик Мајку, јер у Језику Мајци јесте све што имамо и све што одувек и заувек јесмо: Предање, Повест, Вера, Сећање, Памћење, Душа, Дух, Свест и Звездани Род!

Јаки смо и моћни онолико колико нам је Језик Мајка јак и Моћан.

Стога су сви наши врази и душмани свагда и навек ударали на наш Језик Мајку.

То и данас чине, грђе и жешће него игда раније.

Упркос свима, уинат свима, у овом времену и у свом окружењу, чувајте и негујте сваку реч Језика Мајке!

Говорите ведсрбски, мислите ведсрбски, осећајте ведсрбски, живите ведсрбски.

Не обичан, разрођен, разводњен и растуђен СРБСКИ, већ ВЕДСРБСКИ – ЈЕЗИК МАЈКУ – ЈЕЗИК БОГОВА!

Користите управо оне ведсрбске речи које наши душмани и разрођени Срби не разумеју, јер ћемо тако најбоље сачувати Језик Мајку од загађивања и тровања.

Понављам: ГОВОРИТЕ ВЕДСРБСКИ!

 

Више вреди но звезда сјај

Топао и искрен загрљај.

Када ми се руке твоје пруже

Загрљен желим бити што дуже.

 

 

И докле ме год будеш тако

Грлила здушно и јако,

Ја се за будућност нећу бринути,

У небеса бих се могао винути.

 

 

 

Грли ме, драга, грли и мази,

И за сутра не мари, не пази.

Јер ништа ми сад није важније

Од тога да ме загрљај твој згреје.

 

 

 

Петао – стражар пробудио јутро.

Птице – јутарњице лете низ сунчеве зраке.

Грличе грлица, фићфирић препелица надлеће храст.

Разгрћем у шпорету жар, налазим птицу.

У Тијанији Вечност је скинула обруче са наших живота.

Сусед кува чај од тринаест травки,

Али не испушта из руку лављу књигу…

Умилна Тијанија…

-Верици Стојиљковић-

Пронађем, знам додир времена

Покажем све што душа иште

И онда опет празнина зове

Увек и увек уз снове ове.

 

Не сањам бајке истине Рода

Нит временом облаке свода

Гледам где јесам прашина стоји

Питам се време, ја ил су снови.

 

Трчим уназад леденом гором

Топим додире уздахе твоје

Стаза је иста почетак ту је

Учим да ходам, пузим уз скуте

Рекла бих не увек је немо

Моје дивљење за снове ове

Знам да верујем само уз риме

Одела мога овдашњег зова.

 

Жена баш јесам ал увек моје

Дрво живота у гори Рода само сазрева

Пупољак цвета вером времена.

 

Волим пролеће

 

 

 

 

Родномверном Драгану Симовићу

Род нема име и презиме твоје

 

Да ли вила вилењака зове

Роду нашем слова пишем

А снове сам у прошлост завила

Гледам к небу праскозорје мили

Ал то име зове моје биће

Невен бојом омирише зоре

Сија сунце ливадама звони

И где зрачак

Мирисом багрема

Омами ме залеђеним кодим

Ветрови на путу мрсе боје

Има моја боја драганог невена

Ћарлија пролећем увек у исто време

 

 

Људи већ одавно нису личности, а одскора нису ни персоне, но обична безлична и безоблична маса свачега и ничега.

Када бисмо сабрали свеколику интелигинцију људскога рода, те поделили са бројем житеља на планети, просек би интелигинције човечанства био у равни једног дебила.

Такав просек свеукупне човечанске интелигенције са оваквом – космичком – техником и технологијом, уз најмсртонисније оруђе и оружје, мора у сваком пробуђеном и освешћеном човеку (а такви су у овом времену једва приметна мањина) да изазове стрепњу, зебњу, страх и ужас.

Свеопшти и свеуништавајући рат, таме и зла, могао би да отпочне у сваком тренутку и, не би трајао дуже од неколико тренутака.

После тих неколико тренутака, ничега више не би било.

Да ли ће до тога доћи, то одвећ не зависи људи, будући да су људи само једна безлична и безоблична маса свачега и ничега – без ума, душе, духа и свести. 

Нама преостаје само она праискона нада – не знам да ли и вера! – да ће Светле Силе из Вишњих светова преузети нашу судбину, као и судбину планете, у своје руке!

 

 

О, Створитељу,

Ти, што си нам и Отац и Мајка,

Ти, што си Извор Живота,

када ме будеш спремао за један будући живот,

опреми ме и пошаљи

у свет посве различит од свих знаних светова,

у свет где вечно царују Љубав,

Лепота и Доброта,

у свет где нема злобе,

пакости, мржње и зла,

и где сви људи,

словесни и сушти,

љубе,

узносе

и спашавају

једни друге.

Створитељу,

о, мој Створитељу,

много је туге,

патње и боли,

много је грозота,

чемера и јада у овоме свету

у којему, гле!

никада

не нађох свој дом.

(Песма узлетица Мансанмана Оствареног)

 

 

Данас наш Род виси разапет наглавачке
Свети Род Прасрбаља Звезданих Аријеваца
Хиперборејаца и Сваргиних Даријеваца
Лепенаца Винчанаца Динараца и иних
Проширених кроз васцелу земљину куглу

 

Ја – некад обешењак добровољно заробљен
Од сила Мрака и ратника не-свести
И Специјалац од кога Светлост победу иште
Висим први у реду окачен за једну ногу

 

И док моја храбра браћа и сестре стењу и вриште
Од протеривања уцена мучења убијања
У мени – затворенику изворни коод ради и бљешти
Излаз за Род морам пронаћи – то хоћу и могу!

 

Повезујем се са Кристалима у Геји и Сунцу
У снази онострањења због којег сам изабран
За задатак свих задатака нашег Светог Рода
И покрећем свих дванаест дванаестица

 

Осећам и знам – отварају се велика врата
Окренута централном унутарњем небу
Свих седам мојих тела затитраше силовито
Данас проричем победу РодаСветла над Тамом
Проглашавам славље и нек вечно траје!