Не вуку ме замршени говори
и приче које дуго трају,

тишину срца волим да слушам,
шапате бреза и осмехе јутра

док облаци небом што плове
поруке носе…

 

 

“Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привиђења,
и једва се оппред’јелит може
да му биће у њима не спада“
.
Његош – “Луча микрокозма“

Амнеа поново била…
Ушуњала се у мој тврди кревет и у мој сансвет када сам био најуморнији и када сам забацио опрез, после прероњених седамстоседамдесет и седам дубоких језера. Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две беспрекорне облице подно моје уснуле харе.

 

А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено. Али те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар, нисам био ту. Заборавио сам стражити, што се ратнику светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су одшкринута сва потиснута врата…

 

Амнеа се увек враћа са неизговореном намером. Имала је мајсторство да раби људе за своје путе. Одувек сам знао да су јој циљеви важнији од људи, од мене. И више пута сам јој говорио: Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља, сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом, оне који ти могу помоћи да се домогнеш. Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља? Ако га има, у њега су сигурно и потпуно уливени и начин и пут, а то има цену… Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и остави двосмерне путеве. Заоборави инстинкт и ген ловца који лако долази и лако одлази.

 

Устао сам сасвим разбуђен. Упаковао сам неколико свезака за пут и обелио свих седам кременова. Оставио сам на ормару загризлу јабуку. Време је и за њу и за мене да не будемо више никада жртве и да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве. Обоје имамо моћ устајања из пепела. Одмах крећем на пут. Већ данас желим да будем баштован у великом врту свих Васкрслих Ватри. А ти се добро наспавај, Амнеа, заокружи живот и заокрени смер. Пут је сасвим твој који год изабрала. Моја љубав за тебе никада неће усахнути. Али се најпре наспавај, драга.

 

(мојим ујацима Жарку и Стевану)

Тјерала ме једна жеља јака,
Да опјевам поток што је текô,
Кроз двориште мојега ујака,
И освјежим сјећање далеко.

 

Мали поток са брзака триста,
Прескакô је камење и стијене,
Кô с извора, вода хладна чиста,
Често жедног појила је мене.

 

Крај потока воденицу памтим,
Та се слика још у глави скрива,
И ујака свога видим затим,
На потоку гдје лице умива.

 

А низводно, сјећам се и сада,
Водио ме поток до пропланка,
И ту испод малог водопада,
Бјеше кућа од другог ујака.

 

Кроз двориште и ту поток тече,
Памтим сцену, ујак крај његʼ стао,
Угледа ме, па весело рече:
-Мој сестрићу, добро ми дошао.

 

Прође вријеме, скоро пола вијека,
Разних ријека видио сам доста,
Алʼ за мене, већ стара човјека,
Ипак поток тај најљепши оста.

Стооој Ветре моћни!

Утишај хук једро смири

Мисли своје да саберем

Намигујеш руке да раширим

У облаке да ме пренесеш

Да се смејем са муњама

Да ми срце грмљавином туче

Да корен по трагу птица распем

Као маслачак душу своју –

Из облака да процвета

Ја да седим не могу у миру,

Нећу више ништа да чекам.

Осетих још на ономе пиру

Да многима одиста сметам.

 

Смета им моја неуморна жеља

Да једном за свагда слобода сине.

Смета им што хоћу да је Србија веља,

И што ми то срцу даје топлине.

 

Мора да сам омражен и крив

Што ваше славље не умем да схватим.

И боље би било ово вече сетно

Да се хартије и оловке латим.

 

Да опевам вас што се издајом

Тако драговољно и смело китите.

Ја жалим, и жалићу, за оном Србијом,

И кунем вас што се са злом мирите.

Творци новог светског поретка, а то су тамни паразити и гмазови, делују преко неосвешћених и бесловесних маса.

Зато су пробуђени и освешћени појединци прве и највеће жртве паразитског и гмазовског глобализма.

Све масе, све светине и руље су свуда исте.

Маса у Србији јесте иста она маса коју виђамо било где у свету.

Маса је скуп нечег безобличног (аморфног), безличног, тупоглавог и бесловесног.

Отуда демократија и није ништа друго до ли владавина безобличне и бесловесне масе над пробуђеним, освешћеним, самосвојним и самобитним појединцима – личностима. 

У свим демократијама људи-животиње и људи-звери владају над очовеченим и обоженим личностима.

Творци демократије јесу тамни паразити и гмазови, јер безобличну и бесловесну светину и руљу користе као своју гласачку и пропагандну машинерију.

Њихов крајњи циљ јесте потпуна дебилизација и кретенизација васцелог планетарног друштва, свеколиког човечанства.

Стога, буђење и освешћивање појединаца јесте једини пут који из Тамног глобалистичког вилајета води ка Пропланку Светлости, ка коначном Избављењу и Спасењу.

 

 

Руне се доживљавају потпуно парадоксално, а парадокс се састоји у томе, што се математички логично схвата да субјективност једноставно није могућа у наметању исправности писања неких руна.

Све се састоји у одређеној диспозицији која одређује степен објективности. Све је могуће. Једноставно, само наметање руне одређује степен сврхе, за шта је та руна и зашто.

Једноставан пример је руна „Х“ – хер, хорошо. У овом случају, ми прихватамо одређени задатак за пренос слике, а руне могу преносити слику на даљину са одређеном праксом. Претпоставимо да смо наметнули заштитну руну на одређеног човека. А он је стално у покрету. Онда ће и сила наложене руне, коју смо нацртали у ваздуху, али намењене одређеном човеку, правилно наложена, деловати као чувар за тог човека, где год он пошао. Енергија руне ће прекрити све негативно. Све зависи од тачности наметања руне. У овом случају „Х“ ће деловати као што је намењено.

Руне дефинитивно имају веома јак глобални задатак да промене свест, усмеравајући је у правом смеру.

Размишљање човека је уређено на такав начин да се могућности ума повећавају неколико пута, када неуронски ланци мозга функционишу исправно у складу са Рунама донесеним на земљу.

Све је уређено дакле, да све има повратну информацију. Тако би требало да буде.

Скраћена руница ограничава свест и држи је у одређеним границама. Само вољни напор човека да уклони то ограничење присиљава неуронске ланце да створе одређен однос свести и неурона.

Коефицијент интелигенције човека, његов ментални потенцијал и моћ размишљања директно зависе од односа свести и неуронских ланаца.

Руне, тј магија руна управо утиче на ту везу присиљавајући мисаоне процесе да се крећу у правом смеру.

Руне имају јасну везу између себе, стварајући звук оне усмеравају енергију руне у мисаони процес који олакшава размишљање чинећи га стабилнијим. Ето зашто се књиге не спаљују, оне само прелазе у информационо поље земље.

Руне се доживљавају дефинитивно од тренутка читања када се успоставља енергетска веза између онога ко је наложио те руне и читаоца.

Ако је руна наложена правилно, читалац ће разумети суштину руне, његова свест ће адекватно прихватити мисаону слику и донети адекватно одговарајуће решење, у зависности од писма.

Значење руне наложено је у пространству у информационом пољу универзума.

Многе креације мисаоних форми таквих писаца современости као што су Пушкин, Јесењин, Лав Толстој и других огледа се у информационом пољу земље.

А многи су просто само трошили папир иако издавани у милионима примерака, али нису добили одраз у информационом пољу земље, тако да су Светли Богови видели њихове рукописе само као рукописе уског усмерења дизајниране да искривљују свест. Такви радови немају снагу и у сопственом интересу ће бити уништени.

А дела писаца мислилаца истинитих твораца, који јасно доживљавају Реч руну као мисаону форму, биће позната бројним читаоцима.

Човек који узима реч као божији дар, познаје овај свет.

Руне могу да асоцирају ка нечем непристојном док се не схвати суштина и смисао руне.

У сваком смислу мора да буде постављена извесна истина, свако знање се ослања на одређени извор, почетак логичког ланца, који доводи до познавања истине.

Тако је увек било и тако ће бити, управо на овом правилу се држи цео свет.

Руне су саставни део једне целине, без кога није могуће живети.

Када је запевала руна свет се пробудио и он је оживео, у њему су се појавили музика и сазвучје.

У руне је постављена композиција како боја тако и музичких нота.

Велики композитори прошлости забележили су своја ремек-дела не само у ноти звука, они су записивали музику по звуковима руна.

Заправо је руна носила свој звук. Зналац зна како звучи космос, то је звук простора у складу са звуком руна.

Раније у ведским временима музичке композиције су звучале поетскије, узмите само словенски инструмент гусле и сваки музичар ће вам рећи, да тај инструмент даје скалу нота много већу него што се добија као резултат.

То је разлог зашто су музику Словени записивали рунама.

И свака руна је звучала, одражавала се у народним инструментима народа. Заправо звук гусли подиже вибрације и чисти ум .

Музичари, изучавајте руне, то ће вам помоћи да будете у сазвучју са универзумом.

Насатвиће се….

-на слици Руна Дајбога-

Избор: Душан Ми

Извор-фејсбук страница –Мидгард земља и тајне око ње –

 

Дивља природо

зов твој голица ушне шкољке

док устрептао клизим

по пределима твојим…

Путена вило,

низ дланове пропуштам власи

косе бујне,

док кишним уснама натапам

твоје горуће тело.

Лептирова крила

 заруменела се већ

од мога продирућег зрака…

 

За Расковник /Муњин трн/ се зна од старих Словена. Он је амајлија. То је заправо биљка Мандрагора. Војници су га носили ушивеног у постави униформе. Ко је Расаковник имао, ништа му није могао ни метак. Ова биљка има моћ да сакупља негативну енергију

У народној медицини (мада наш народ више верује у магијске, него у лековите моћи биљака). се користи против змијског отрова, да помогне варење, у лечењу болести крвотока, болова у зглобовима, гихта, ишијаса, мушке импотенције, тетануса, астме, водене болести, епилепсије, жутице, лечење чира.

Коришћен је у гинекологији да подстакне менструације као и за контрацепцију.

Такође се користи сок од расковника као капи за очи, односно за лечење катаракте. Припремљен тоник се користи за опоравак у случајевима психосоматских исцрпљености.

Расковник  је трава велике и магичне моћи, стара амајлија са наших простора која расте само на планинама Ртањ и Озрен, али га већина људи не може ни видети ни убрати. Виде га само одабрани. Онај коме је дато да види и бере Расковник, не сме га много убрати за живота.

У народу се верује да се помоћу ове биљке може расковати сваки оков и рашчинити свака враџбина.

 

Дужина корена је 5 – 20цм. Овај корен би свака особа, а пре свега, сваки млади брачни пар требао имати.

Расковник може бити из једног дела, мало старији имају два крака, као две ноге, још старији имају по два крака горе и доле, као две руке и ноге а најстарији примерци подсећају на људско биће, са главом, две руке и две ноге. 

Старије примерке је јако тешко пронаћи и права су реткост. Целокупан личи на човечуљка.

 О овој биљци чудесних моћи су многе легенде написане.

Треба знати разликовати ПРАВИ од лажних Расковника који су све заступљенији у Србији од којекаквих назови „видовњака“  који уместо Расковника стављају обицно парче дрвета, па га онда „умотавају“ и „зашивају“ у некакве свилене крпице, дају клијентима и уз то их упозоравају да то НЕ ТРЕБА „отварати“, тиме им уливајући лажну наду.

Расковник мора бити ОТВОРЕН, држи се у свиленој, памучној или ланеној торбици, али нипошто да се зашива и да га други додирују, гледају, нити да знају да то поседујете.

Расковник који је намењен једној особи не сме се давати другој особи на коришћење. Препорука је да свака особа има расковник који је истог пола (мушкарци да имају мушки, а жене женски Расковник).

Пожељно је да сваки члан породице свој лични примерак.

Извор: http://www.telegraf.rs/…/1399186-ne-ide-vam-u-zivotu-nabavite-raskovnik-i-resicete-sve-p… Raskovnik – biljka čudesnih moći – oglasi – Bijeljina Danas