40. Доживи свеукупност као своје тело блаженства.
41. Док те неко милује, предивна, уђи у миловање као у вечни живот.
42. Затворивши врата чула, осети жмарце. Тада.
43. На почетку љубавног чина усмери пажњу на ватру која се јавља и тако настављајући, избегни њено гашење на крају.
44. Када у том сједињавању твоја чула затрепере као лишце, уђи у то треперење.
45. Чак и само сећајући се тог чина без сједињавања ‐преображај.
46. Када осетиш радост због сусрета са пријатељем којег дуго ниси видела, прожми се том радошћу.
47. Када једеш или пијеш, постани укус хране или пића и буди испуњена.
48. О ти, лотосових очију, нежног додира, док певаш, гледаш или кушаш, буди свесна да јеси и откриј оно вечно ‐ живо.
49. Где год налазиш задовољство, у било којем чину, актуализуј то.
50. У тренутку пре него што се сан појави, а будност нестане, открива се бивање.
51. Лети, када погледап у бескрајно чисто небо уђи у ту бистрину.
52. Лези као да си мртва. Или када си љута, остани таква. Или зури не трепћући. Или шишајући нешто, постани само шишање.
53. Седи не ослањајући се на стопала или дланове. Одједном усредиштавање.
54. У удобном положају постепено прожми простор између два пазуха великим миром.
55. Гледај као да их први пут видиш, лепог човека или неку обичну ствар.
56. Благо отворених уста задржи свој ум на средини језика. Или док лагано удишеш осјети звук ХХ.
57. Када лежиш или седиш на нечему меканом доживи безтежинско стање, изван ума.
58. У возилу које се креће, љуљајући се у ритму, доживи. Или у возилу које стоји, допусти своме телу спонтано да кружи невидљивим круговима.
59. Једноставно гледајући у плаво небо између облака, ведрина.
60. Шакти, види сав простор као да је већ апсорбован у твојој сопственој глави, у сјају.

ТАЛАСИ УНИВЕРЗУМА СЕ ПОЈАВЉУЈУ ИЗ НАС…

61. Када си будна, када сањаш или спаваш, спознај себе као светлост.
62. На киши, у тамној ноћи, уђи у ту таму као облик облика.
63. Када нема кишне ноћи без месечине, затвори очи и откриј таму пред собом. Отворивши очи, види таму. Тако заувек нестају несавршености.
64. У тренутку када осетиш порив да нешто учиниш, стани.
65. Усредсреди се на звук АУМ без А или М.
66. Тихо озвучи реч која се завршава са АХ. Тада у том ХХ, без напора, спонтаност.
67. Осети како се шириш у свим правцима, далеко, близу.
68. Прободи иглом неки дио своје нектаром испуњене форме и нежно уђи у то пробадање.
69. Осети своју мисао, ја‐ство, унутрашње органе ‐ себе.
70. Илузије обмањују. Боје ограничавају. Чак су и дељивости недељиве.
71. Када ти се јави нека жеља, осмотри је. А онда, одједном, одбаци је.
72. Пре жеље и пре знања, како можеш рећи „ја сам“? Осмотри. Растопи се у лепоти.
73. Потпуно свесна са мном у зачетку жеље или знања, знај.
74. О Шакти, свака појединачна перцепција је огранична и ништавна пред свемогућношћу.
75. У суштини, форме су неодвојиве. Неодвојиви су свеприсутно постојање и твоја форма. Увиди да су сачињени од исте свести.

-избор Владан Пантелић-

Не верујем, мила, људима више.

Тајно сам у соби ноћима плакао.

Не верујем, драга, више ни теби,

Као што не верујем у рај и пакао.

 

Поверење моје, другарску ми руку,

Више не може имати свако.

Јер свак’ само мисли на своју муку,

А сматра да другима је лако.

 

Не верујем више, не верујем,

Само презрено гледам, кунем.

Немам, срећо, чиме да те обрадујем,

Сам сам, ал’ нећу сам и да умрем.

 

И тешко да ћу икад веровати иком,

Тешко да ћу искрен загрљај дати.

Можда гледам све искривљеном сликом,

Ал’ пољупце ти, душо, више нећу слати.

 

Како они са мном, и ја ћу са њима.

Лажно ћу бити весео и љут.

Лажно ћу отпоздравити свима,

И поћи на неки нови далек пут.

“Од послушности – смирење, од смирења – расућивање,
од расуђивања – прозорљивост, а од овога – предвиђање“
Јован Лествичик

Амнеа била… Познао сам знаке њеног доласка. Она је увек ситно заталасавала своје путеве. Није ме нашла јер нисам био код куће дуго времена. Ходао сам шумом да јој видим краја. Сада сам се вратио у познате мирисе, да се укотвим, јер шума никад не престаје. Амнеа, Амнеа, зашто ме ниси сачекала? Колико поноса, ти драга, носиш на глави? Скоро као краљица Ки-ја, чини ми се пристижеш.

Говорила си: – Ја тебе јааако познајем. Луташ и тражиш пределе пуне цинка. И на пропланцима, ноћу, опипаваш липе испод којих су виле играле и траву спирално угазиле.

О, Амнеа, људска бића сањају поштовање, чак и када себе убадају или кидају. Сада ме надгледаваш, уоколо и у недоба.
Наше последње три ноћи – галоп неспокоја преко врта блаженства, прегажени лотоси, непомич ледних и врелих змија које помажу да високо растемо, прсти неподстрека и танке недохватне руке. И није било округластих љубова, и комешали су се ту нечији неплодни рогови. И пустила си ме преко Потока упорнице виле, Таније- виле планинлице.

Човек не сме да дозволи да буде дуго мртав и да га умота и ушушка безбедност смрти. Моја убијена шкорпија, шуме су помогле, а слутила је Лепоту, и неке друге спремне руке,
сакупила је умице, и поново почела да одмотава дугачки канап једног од својих стотину живота.

Знам, знам, ускоро ћу јахати огромног белог Пегаза Крилана
према родној Јелици планини, према Сунцу, према Сунцу.

 

Из незнања, гле! све грешке наше, сва непочинства наша, све патње наше!

Огромно је наше незнање.

Наше је незнање велико као Васељена.

Тек сада, на овом животном ступњу, видим да ништа не знам.

Целог живота учим и освешћујем, а моје незнање бива све веће и веће!

Наш животни век у једном животном току је веома кратак, да бисмо могли да примимо свеколика божанска знања.

Шта човек може да научи за неких педесет-шездесет година!?

Можда само један промил од свеукупног божанског знања!

Незнање је узрок нашег старења, наших болести и наше смртности.

Но, како да победимо незнање, кад је незнање свуда око нас па и у нама и, кад смо ограничени простором и временом!?

Као да смо осуђени и кажњени да живимо у вечитом незнању, и да се васцелог живота патимо!

Хтели бисмо да победимо незнање, али не можемо.

Не можемо, јер смо спутани, омеђени, ограничени, условљени и, у времену-вечности орочени!

Божја Љубав све исцељује,

све васкрсава,

све изнова рађа.

Све што је Божја Љубав створила,

гле!

то остаје за сва времена,

за све векове,

 за све еоне,

за све вечности.

Божја Љубав је изнад свега:

изнад свих енергија,

свих дејстава,

свих суштина и суштастава,

свих закона.

У Божјој Љубави је и Почетак и Свршетак,

 иако нема ни Почетка ни Свршетка!

Постоји само Оно што Јесте и Бива.

А све што Јесте и Бива –

то, уистини, Јесте и Бива!

 

Гле, смешиш се

Твоје лице озарено

Срце сасма отворено

И кад туга  прелије

 

 

Гле, смешиш се

Срцу  устрепталом моме

Зраком ока отвараш све

Ризнице  закључане и

Капије заспале  тишине

 

Себичност и саможивот јесте показатељ смрти како појединца тако и народа.

Себичан и саможив човек – једнако као и себичан и саможив народ – може само привидно да буде жив, а у бити – он је већ мртав, само што још није свестан да је мртав.

Скуп себичних и саможивих појединаца твори себично и саможиво друштво – мртво друштво, друштво ходајућих мртваца без прошлости, садашњости и будућности.

Узрок србске пропасти јесте себичност и саможивост у свих нараштаја за последњих стотину лета.

Знајте: нема другог узрока србске пропасти, већ само наша себичност и саможивост!

Осврните се на све стране око себе и, видећете да свуда царује себичност и саможивост, да су су свуда живи мртваци око вас.

Постали смо народ и раса живих мртваца!

Баш-ме-брига за друге јесте пут коначне смрти – смрти свих смрти!

Башмебригизам јесте последњи ступањ нихилизма, а то је стање бића, душе, духа и свести једнако живом лешу.

Србство је данас пуно живих мртваца.

Данас је у Србству много више живих мртваца него живућих Срба.

Народу живих мртваца нико не може да помогне: ни Творац, ни Васељена ни Бела Божанства.

Народ живих мртваца вегетира, преживљава, животињари.

Народ живих мртваца не живи живот, јер и није у животу!

Ко није у животу, не може ни да живи живот са сврхом и смислом.

Судбина саврменог Србства запечаћена је себичношћу и саможивошћу.

Нема тог ни земаљског ни божанског лекара и исцелитеља који може излечити и исцелити себичан и саможив народ!

Спремна су једра , пучина је мирна
Једрењак још чека у освиту зоре
Још много неба изнад нас нас зове
Још много вјетра да таласе дигне
Ал једрењак овај кормила нема
Већ само циљ што срцем се тражи
Већ сјутра олује на црту ће стати
Већ сјутра ће звјери своје канџе зарити
И видим бол, громове и муње
И зној на челу и боре на лицу
Грч у тијелу и облаке црне што довлаче сумње
И пашће тијело , ударити главом
Мирис махагоније опит ће сва чула
Још само јарбол у оку је видан
И анћео бијели с осмијехом, стидан
Већ следеће јутро ждралови ће бијели
Надлетјет једрењак, о гдје сам куд сам, и да ли сам жива
И мириси рајски, пјесак од сафира
Да ли је то циљ , до кога сам хтјела
Ал немири неки опет срце буде
Изазова много и борби још траже
Једрењак без кормила у освиту зоре
Чека душу на путу да циљ свој пронађе.

 

Јер ја сам Венд и Трибал… и
Трачанин сам и Илир,
старији од Порфирогенита, Германа
и Цезара.
Моји су градови Солун, Винча и
Лепенски вир.
Вас самољубље или издајство у вези
са мном вара.
Крадете ми СВЕ, јер немате ништа
што је ваше!
На моје стабло и жилу своје уклето
име калемите,
устаљеном, срамном методом, прво
велите: „Наше!“
А за генерацију две, све изопачите и
посвојите.
Залуд логори, олује и гурање испод
Дунавског леда.
Моји су корени дубоки, ван
домашаја ваших пијука.
Знајте да сам ја, нико други до онај
Србинда из Веда
и све што казујете о себи и мени,
велика је лаж и брука.
Но, мене не брине надмоћна
берлинско-бечка повест
нити ви који сечете сопствене
корене и одричете се своје крви;
Као истински православац, верујем
у творца и његову свест;
Знам да ће СРБИН бити последњи,
баш као што је био први.

СЛАВНИ ДАНИ

Причали су ми, а у то су ме увериле и чињенице које је историја потврдила, да је ваша омладина пре великог рата била веома родољубива. И тада се радо укључивала у борбе политичких странака, али је то било много мање ради стварања неке материјалне користи него из жеље за борбом и младалачке ратоборности, код неких чак и из искреног убеђења.

Ондашњој омладини је, ипак, отаџбина била изнад свега, па, када би се нашла у опасности, прекинула би све расправе и сједињена придружила се браниоцима земље. Управо су код те омладине наишле на најдубљи одјек оне племените, али у то време још, изгледа, неостварљиве идеје. Зато се и идеја о уједињењу све браће у једну слободну земљу нарочито неговала међу младима.

 

Идеја о ослобађању Јужне Србије од турског јарма толико је одушевила омладину да су млади сељаци, студенти, занатлије итд. ступали у четничке редове да јуначки гину од стоструко јачих турских снага. А када је у јесен 1912. одјекнуло звоно на узбуну и позвало нацију у крсташки рат против старог косила њене редове, омладина је била пресрећна јер је назирала ослобођење Македоније, те древне српске земље.

 

Није имала времена да се одмори после те победе. Последњих дана јула 1914. Аустро-угарска је напала њену земљу, а из тога је произашао светски рат, најстрашнији рат икада виђен на Земљи, који је трајао четири дуге године, током којих је Србија доживела све – и највећу славу, и највеће патње. Сувишно је наводити појединости, знате их.

Био сам верни пратилац ваше војске све време српског страдања и видео сам како ваша тадашња омладина умире. Ох, како је она знала да мре! Можда су ме то њено скоро мистично одушевљење, њена безгранична оданост и скоро божанско умирање највише везали за вашу земљу. Мислио сам и још и данас мислим, кад видим колико је данашња омладина другачија од оне претходне, да је нација која је могла да створи толико јунака нација која не може да пропадне. Једино ме та помисао и то сећање охрабре када сам на ивици да изгубим наду у вашу отаџбину гледајући оне политичаре профитере и вашу “савремену” омладину.

 

САВРЕМЕНА ОМЛАДИНА

 

Баш је савремена ваша омладина када се, ташта и испразна, шета “корзоом” главнога града или када се, попут црнца у делиријуму, тресе и увија у плесним дворанама, када су вам младићи у оделима по последњој моди, очију скривених иза наочара по амерички широког руба, а девојке, нашминкане и намачкарене, у хаљинама које су скупље што мање тканине изискују, покушавају да одрже равнотежу на превисоким штапићима које им замењују потпетице на ципелама.

Тротоар и читава улица припада младима и они без икаквог стида гурају старог господина који је, можда, много учинио за њихову земљу, сиромаха који није умео да извуче корист као други и који жури, жури на посао како би могао да донесе нешто хране гладној деци, или инвалида који је жртвовао ногу како би они слободно могли да уживају у животу. Они презиру те “глупаке” који нису умели да избегну рат и који, чак, нису умели да извуку корист из победе. Они желе да “живе свој живот”, али не желе да се жртвују за друге. Шта им значи будућност земље кад они више неће бити ту?!

ОПАСНИ ВЕТРОВИ

 

Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње.

Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље.

Истинско родољубље, међутим, код ње нема ни одјека. Одавати почаст изгинулима, сећати се њиховог жртвовања и трудити се да им будеш сличан, па који би савремени младић или девојка био толико глуп да то учини?

Онда више не би могли да мисле на себе, морали би да признају да немају никаквих заслуга, а да их старији имају много. Таман посла, није савремени младић тражио да дође на овај свет. Створен је вољом и ради задовољства старијих, а животом мора да плаћа ту вољу и то задовољство. Ништа им он не дугује, већ су они који су га донели на ову земљу дужни да му обезбеде средства за живот без много брига.

Другим речима, савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. За њега је држава права крава музара.

 

АРЧИБАЛД РАЈС

„Чујте Срби“

– Текст преузет из часописа: “НАША БОРБА“, бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа “НАША БОРБА“