Само нас љубав

исцељује и васкрсава,

и само љубављу

све побеђујемо.

Ко живот свој посвети

творењу дела љубави,

тај никада, гле!

умрети

неће.

У Библији налазимо поуку да мудрост и знање човеку долазе од Бога, а глупост, незнање, пакост, лакомство, крађе и зло око – долазе човеку изнутра.

Јеванђеље по Марку, гл. 7: 22/23;

„Крађе лакомство, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумље“.  „Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека“.

Употребићемо мудрост и знање наших предака и дедукцијом наћи суштину старог божанства – Дажбога.

Ко је Дажбог и шта представља?

Дажбог је праисконско божанство које се код Срба задржало кроз векове.

У Карловачком родослову под насловом: Историја в кратце о србских цареј налази се белешка – “… и вса српска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки именујте се;”. Дажбог је Дабог, Дабожив, Дајбог, Дабисав, Дабоје, Дагон и Дабо.

Санскритски “ДА” значи “дати”. Он је син Сварогов и један од Сварожића. Дагон, спрегом Сунца и кише, дарује људима плодове. Стари Словени су сматрали да се Дагон лети налази на небу, а преко зиме на земљи, или испод ње. Тада је Дабог бог доњег света мртвих.

Дагон је замишљен као сребрени Бог са златном брадом.

Он је инкарнација белог хромог вука из периода тотеизма и анимизма.

Срби су Дагона преобразили у Дајбога, или Дабога. Ово божанство је код српског народа постало њихов родоначелник. Када му се обраћају Срби кажу: “Дај Боже или Нека да Бог”. У њему су видели свог пријатеља и посматрача.

Дагона је код Срба “покрио” Св. Сава, који се сматра његовим наследником.

Према средњовековним споменицима, вук значи исто што и Србин.

Покрштени Срби у Зети проглашавали су Св. Саву за заштитника вукова. Зато су често српска имена: Вук, Вукоје, Вукослав, Вуковија итд.

Дајбог је представљен као седи старац, дуге беле браде, са штапом у једној и хлебом и сољу у другој руци.

Иза њега се налази хроми вук (хроми Даба). Вук је инкарнација Дабога на Земљи. Кроз кожни отвор чељусти вукове главе – Словени провлаче новорођенче да би било здраво. Он је тотемско биће, с којим се Срби индентификују. Српске мајке успављују децу речима: “Нини, сине, вуче и бауче. Вучица те у гори родила”.  

Дажбог сажима у себи Сунце, топлоту, светлост, кишу и берићет. Он представља земаљски лик Сунца Сварога. У току христанизације, постаје Сатанијел. Морао је бити потиснут због судара две религијозне културе. Доминантна је она култура која је бројнија и снажнија и она намеће своје божанство. Мојсије долази на позорницу света с једним Богом свега живог и неживог. Дажбог или Дагон од тада полако губи своју светост и моћ божанства.

У  “Слову о Полку Игорову” пише: – Руси себе називају унуцима Дажбога.

Пошто себе Срби сматрају синовима Дажбога, онда се родословска веза ова два народа сама по себи намеће.

Рађа се мисао да је појам Србин старији од појма Словен. Овом чињеницом српски народ улази у антички свет, а то наводе Птоломеј и Плиније Старији из I и III веку пос. Христа. За време Св. Саве Срби су причали да сваке године над Рашком долеће овај светац и бди над њом чувајући је од Дажбога.

У тексту Косово – Врата богова, писали смо да се ту налази срце Земљино и да управу ту Дажбог даје импулс биолошком животу.

Дагонови атрибути су:  хлеб,  со,  вериге,  кадионица,  кожух,  саџак,  тепсија,  фетиши и штап.  Од животиња, за њега су везани: вук,  змија и  петао. Вук је бог заштитник у многим културама – скадинавској, германској, монголској и међу северно – америчким Индијанцима. Вук је важан тотем код многих урођеничких америчких култура. Оне га славе као учитеља и водича кроз путеве дивљине.

У Египту, налазимо божанство – вука Ап-ната, који превози душе мртвих. Постоји легенда, да је Аполона родила Латана, која се често претварала у вучицу и зато је Аполон имао власт над вуковима. Света шума која је окруживала Аполонов храм звала се – “вучије краљевсто”.  Легенда о оснивачима Рима, Ромула и Реме, лежи у вуку. Вучица је и данас симбол Рима. У многим легендама се вук појављује као родитељ оснивач, и као такав спојив је уз појам плодности.

Негативна улога вука почиње инквизицијом. Тада се вук повезује уз демоне, магију, и човек вук – губи божанско обличје, свету симболику, па постаје чудовиште и сатанин обожаватељ. На овај начин, хришћанство је потиснуло божанско обличје вука и свету симболику.

Од тада Србин као дете вука – постаје прогоњен и омаловажаван као родитељ оснивач. Дајбога је христанизацијом поред Св. Саве  “покрио”  и Арх. Гаврило, а индиректно свеци Никола,  Марта,  Георгије и патријарх Герман. О Дагону као врло поштованом божанству наших предака говори и Библија:

Прва књига Самуелова, гл. 5: 1/2/5;

“А Филистеји узеше ковчег Божији, и однесоше у Ебен-Езера у Азот”.

“И узевши Филистеје ковчег Божији унесоше га у дом Дагонов, и наместише га до Дагона”.

“Зато свећеници Дагонови и који год улазе у дом Дагонов не стају на праг Дагонов у Азоту до данас”.

Бог Дагон се јавља у документима акадске династије (23. век пре Христа),  као распрострањено, значајно божанство. Његов култ је имао чврсту основу,  јер је празнован као “божански краљ Земље”.  За време прве вавилонске династије култ Дагона је био поштован. За њега је Хамураби рекао:  “мој творац”.  Халдејац Бероз је сматрао, да је Дагон персонификација Оанеса, за кога се сматра да се појавио из Персијског залива. Многи научници сматрају да је Оанес донео човеку сва знања. Оанес је погрешно протумачен од савремене науке, јер везивањем овог божанства за воду и знање – преци нам указују на човекову завршену кристализацију свести,  када је усагласио два влакна ДНК,  која се налазе у води. Усаглашена два влакна ДНК носе мудрост и знање и тада је човек постао шестодимензионалан – савршенство два принципа. У Библији савршенство два принципа је – Божији син. Оанес је запрво слика Божијег сина, код наших предака. Фигуру Бога Дагона налазимо у вавилонским цилиндричним записима и на комаду скулптуре у Нимроду и Корсобаду.

ДАЖБОГ КРОЗ ВЕКОВЕ

Стари српски родослови нису довољно коришћени и темељно проучени, па ни вест о идолу Дагону као родоначелнику Срба.  Пољак Ханрих Кунстман у настојању да докаже да Пољаци воде порекло са Балканског полуострва задржао се и на белешци карловачког родослова. У првом одељку своје расправе под насловом “Убер дие Херкунфт дер Полен вом Балкан”,  Кунстман поставља питање и тражи одговор: “Шта значи Дагоме?”. Кунстман каже да је обожавање Дагона започето у земљама горњег Еуфрата, а занимљиво је: – даље запажа да је име Дагона морало бити познато и у римским дунавским провинцијама.  

Када је реч о дунавској провинцији надовезаћемо се на археолошко налазиште  Лепенски Вир. Ту налазимо риболику фигуру названу “Данубијус” или старо божанство наших предака – Бога Дагона. То значи да је Бог Дагон био уважаван и много пре земаља горњег Еуфрата и онога што нам говори Библија.  

Лепенски Вир датира из преиода 9000 година пре Христа, а Библија даје податке до 4000 година пре Христа.

У студији академика Драгослава Срејовића,  Лепенски Вир – налазимо следећи текст: „Данубијус – скулптура је нађена у прочељу светилишта куће бр. XLIV (Лепенски Вир II). Ова риболика фигура била је фланкирана скулптурама од којих једна показује жену, а друга мушкарца, можда прамајку и праоца становника Лепенског Вира. Сам Данубијус сматран је, вероватно за родоначелника целог људског рода“.

Бога Дагона су преци представљали с телом рибе и главом човека.

Зато су преци у Лепенском Виру Данубијуса представили као риболику фигуру.

Дабог или Дажбог је Бог који даје живот на Земљи – ОН је и Бог Сунца и кише, који су услови за опстанак живота. Као такав био је врховни Бог Срба. Опште значење речи Дажбог је одређено и ближим терминима – јављају се у композитумима као што су  “бели бог”,  “црни бог”,  “мили бог”,  “зли бог”.  Проблем имена Дажбог је у томе што му се није пронашла права постојбина.

Уз помоћ записа предака трагаћемо за његовом постојбином.

Код Срба и Бугара – Дажбог је био познат као натприродно биће.

Ако је божанство Сварог – ватра на земљи, муња на небу, онда је Дажбог Сунце.

У ова два култа имена (Дажбог и Сварог), огледа се важна карактеристика словенске митологије. Џбог и Сварог добили су људска имена, а првобитно обожавање природе попело се на степен персонификације природних сила.

У једном од претходних текстова под називом: Земљине орбите у свести људи, дали смо детаљну анализу божанства Сварога. Дошли смо до закључка: – Сварог је глорификована гравитација доведена на степен божанства код наших предака. У анализи словенског пантеона сагледали смо да су божанства рођена из глорификације физичких закона,  кроз која пролази Земља у току свог усавршавања и које је поставио Творац.

 Обожавањем физичких закона постављених вољом Творца,  људи су указивали славу његовом СТВАРАЊУ.

У Ипатијевском летопису се говори о односу Дажбог – Сварог и њиховом изједначењу са божанством Сунца,  као са грчким Хефестом и Хелиосом.  Руски археолог,  митолог и историчар Борис Александровић  Рибаков говори о блиској вези Дажбога и Сварога. По њему Дажбог је син Сварогов, као што је Аполон син Зевса. У Слову о полку Игорову, се говори да је читав руски народ – Дажбогов унук. У московским архивским списима (Малаласовом летопису) Сунце се назива Дажбог, а Дажбог је син Сварогов. Рибаков у својој књизи о многобоштву Руса у вези Дажбога је написао:

‘Постоје два лика сунчевих божанстава,  а сам Дажбог представља бога сезонске сунчеве топлоте и симболизује време сазревања летине. Дажбог је син Сварогов који је древно божанство природе,  Сунца,  “белог светла”. То је Бог даривалац и потпуно одговара Аполону.  И Дажбог и Сварог су небески Богови’.

Између Дажбога и Дабе (хромог вука) није прављена довољна прецизна разлика, већ само у термину. Неки аналитичари су говорили да постоји суштинска разлика ова два митска појма. Из богатог фолклора се може запазити да је реч о Богу даривања. У српском часопису Вила, 1866. године, изашла је прича, коју је власнику часописа Стојану Новковићу послао Живојин Радоњић из Лојанице у Србији. Цитирамо причу:

“Био добар цар на земљи а Господ Бог на небесима. То је тако дуго трајало. Док се Господу Богу пожали што Дажбог много преко мере душе прождире, па стане мислити како би силу Дажбогову укротио.  Да га убије, није могао јер је Дажбог,  Боже прости, био силан као и Господ Бог на небесима…Свети Тома сиђе на Земљу к Дажбогу,  и једнако га кушао док га није искушао: да се његова сила укротити никако не може,  јер су се два цара уговорила,  него ако би се у Господа Бога син родио,  он би могао потражити своју очевину…А Господ Бог задијао сина.  Када Дажбог чује да се у Господа Бога задијао син, и да већ иде по своју очевину,  од тешке јарости зине да му се једна вилечетина вукла по земљи, а друга у небо допирала,  не би ли сина Божијег прождро.  Али му син Божији не даде  ни данути, него га удари копљем у доњу вилицу и исправи копље те му се и горња вилица на копље набоде…А све грешне душе,  што их је Дажбог од памтивека прождр’о, покуљају из уста и оду са сином Господу Богу на небеса”.

ДАЖБОГ И СВАРОГ

Сјајна прича која нас усмерава до истине о суштини божанства – Дажбога.  Даље у тексту анализираћемо овај текст и још неке митове предака. Филолог Ватрослав Јагић сматра да у овој причи има богумилских елемената и да је појам Дажбога – израз манихејског дуализма.  Дажбог као цар на земљи одговара богумилском створитељу материјалног, пролазног света угледном Сатанијелу.  Код богумила створитељ материјалног је врло високо божанство – други Бог после врховног.

Руски археолог и историчар Борис Александровић Рибаков тврди – Дажбог и божанство Сварог су тесно повезани. За Дажбога се каже да је син Сварогов. Ми смо дошли до закључка да је божанство Сварог – глорификована Земљина гравитација код наших предака. Филолог Ватрослав Јагић дошао је до сазнања – у појму Дажбога постоји дуализам. Тражићемо везу Земљине гравитације с божанством Дажбогом и имати на уму дуализам. У српском миту налазимо да се Дажбог инкарнирао у хромог белог вука – Дабу. Поставићемо питање: Зашто је бели вук (Даба) у миту хром?  У причи Живојина Радоњића из Лојанице налазимо да је Господ Бог задијао сина, а Дажбог је имао огромну вилицу коју је син Господа, обуздао.

Прича Радоњића усмерава да је Дажбог толико силан да га ни Господ Бог није могао укротити,  јер јењегова снага иста као у Господа Бога. Да би дошли до суштине Дажбога – анализираћемо постављене елементе: Земљину гравитацију (Сварога, као оца Дажбоговог), дуализам, сина Господовог, изједначење Господа Бога са Дажбогом, смисао вилице и хромост вука. Све постављене елементе налазиму у Догонском миту, који се поклапа са српским митом о хромом Даби (хромом белом вуку).

Догони су једно племе у западноафричкој држави Мали. Живе на ивици сахарске пустиње, где река Нигер скреће ка југоистоку. На окуци реке, једним њеним делом – готово паралелно, пружа се око двеста километара стеновити гребен Бандијагара,  достижући висину до три стотине метара. Догони живе у песковитој равници Сено, која се простире испод гребена и на висоравни изнад гребена Бандијагара.  Најстарија и најтипичнија догонска села су смештена у дну испод стена. Стене Бандијагаре су чиниле у прошлости заштиту догонском становништву од непријатељски расположених племена и страног утицаја.  Данас су Догони,  као и вечина етничких група западне Африке, захваћени исламском културом.

У следећем тексту из догонског и српском мита који су баштина човечанства начићемо Дажбогово постојбину и суштину два појма: Дажбог – хроми Даба.

Slavica Šetina – Pocetna

http://www.slavicasetina.com/Slavica%20radovi.html

Много је прљавог, поганог и ружног, много је туге, патње и боли, много је мржње, грозоте и ужаса у овоме свету, али, ја не желим да гледам у то, не желим ни мислима ни осећањима да се везујем за то, већ тражим и проналазим – кад посматрам и сазерцавам својим унутарњим видом – лепоту и дивоту иза свега тога, лепоту и дивоту с ону страну трулежног, пропадљивог и пролазног, лепоту и дивоту с ону страну свих вештаствених, видљивих и појавних ствари.

Без лепоте и дивоте не могу да дишем, не могу да мислим, не могу да сневам, чак, ни да живим не могу.

Лепота и дивота, гле! исцељују ме и васкрсавају од када знам за себе.

Све туге, патње, боли, и страхоте у овоме свету превазилазио сам и надрастао благодарећи управо лепоти и дивоти, и зато сам их – вазда и увек изнова – откривао и тамо где их нема, где их нигда било није, и, где их нигда бити неће.

Деви је упитала Шиву*:

О Шива, шта је твоја стварност?

Шта је овај чудесни универзум?

Шта је извор свега?

Ко окреће точак универзума?

Што ј овај живот изван облика што прожима облике?

Како да уђемо у њега потпуно, трансцеденирајући време и простор, имена и форме?

Молим те, отклони све моје сумње!

*(Иако је већ пробуђена, Деви је поставила ова питања како би и остали у универзуму добили Шивине инструкције. Следи Шивин одговор у ком он објашњава 112 метода до пробуђења.)

Шива је одговорио:

1. Блистава, то искуство се може открити између два даха. Одмах након удаха пре него што издахнеш ‐ осети благодет.
2. Када удах пролази одоздо нагоре и кад се враћа одозго надоле ‐ у тренуцима ових заокрета реализуј.
3. Или, кад год се удах и издах стопе, у том часу додирни енергијом испуњен ‐ испражњен центар.
4. Или, када је дах потпуно споља и заустављен сам од себе, или потпуно унутра и засутављен ‐ у овој универзалној паузи, наше мало јаство нестаје. Ово је тешко само непрочишћенима.
5. Дозиви своју суштину као светлосне зраке које буде Животност у теби, подижући се уз кичму од центра до центра.
6. Или је између центара осети као бљесак.
7. Деви, у тим блаженим центрима свесности замисли санскритска слова, прво као слова, затим као звуке, а онда као најсуптилније осећаје. На крају, напустивши ово, буди слободна.
8. С пажњом између обрва буди пре мисли. Допусти да суштина даха испуни твоје тело до темена, а затим да се прелива одатле као млаз светлости.
9. Или, замисли својих пет чула као петобојне кругове на пауновом репу у безграничном простору. Нека се њихова лепота истопи изнутра. На исти начин посматрај било коју тачку у простору или на зиду све док тачка не ишчезне. Тада се све што пожелиш другоме обистињује.
10. Затворених очију види своје унутрашње биће до детаља. Тако сагледај своју природу.
11. Усмери своју целокупну пажњу на нерв, танан као стабљика лотоса, у центру твог кицменог стуба. На тај начин буди трансформисана.
12. Затвори рукама седам отвора на глави и простор између твојих очију постаће свеобухватан.
13. Додирујући очне јабучице лако као пером, светлост између њих шири се ка срцу и прожима космос.
14. Окупај се у средишту звука као у непрекидном шуму водопада или затворивши уши прстима, чуј звук звукова.
15. Интонирај лагано звук АУМ. Како звук улази у звучност, уђи и ти.
16. Постепено профињуј звук било ког гласа, пробуди се.
17. Док слушаш жицане иструменте обрати пажњу на њихов сложен заједнички звук и тако доживи свеприсутност.
18. Интонирај неки звук гласно, а затим све тише и тише док ти се осећај не стопи са хармонијом тишине.
19. Замисли да је дух истовремено и унутар и изван тебе док цео универзум не постане духован.
20. Незна Деви, уђи у етеричко присуство које прожима све далеко изнад и испод твоје форме.
21. Уцини свој ум неизрециво профињеним, изнад, испод и у свом срцу.
22. Представи себи било који дио свог свакидашњег облика као бескрајно велик.
23. Осети да су твоје кости, месо и крв испуњене космичком суштином.
24. Замисли своју пасивну форму као празну собу са зидовима од коже ‐ потпуно празну.
25. Блажена, са чулима апсорбованим у срцу, досегни центар лотоса.
26. Не обазирући се на ум остани непомична ‐ док наједном.
27. Док радиш нешто задржи пажњу између два даха и кроз неколико дана овакве праксе бићеш поново рођена.
28. Усредсреди се на ватру која се распламсава у теби од стопала на горе, све док ти тело не сагори у пепео, али не и ти.
29. Медитирај на то како привидни свет сагорева у пепео и постани биће изнад људског.
30. Осети како суптилни квалитети креације прожимају твоје груди и попримају деликатне форме.
31. Неопипивим дахом из цела, који у тренутку урањања у сан силази у срце, овладај сновима и самом смрћу.
32. Док слова прелазе у речи, а речи у реченице и док кругови прелазе у светове, а светови у принципе, откриј на крају како се све ово стапа у нашем бићу.
33. Божанствена, играј се. Универзум је празна шкољка у којој се твој ум вечно забавља.
34. Посматрај празан простор унутар чиније не обраћај пажњу на њене странице или материјал. Кроз неколико тренутака постани свесна.
35. Проведи одређено време на неком бескрајном пространом месту где нема дрвећа, планина и насеља. Тако нестају све душевне тегобе.
36. Мила, медитирај на знање и незнање, постојање и непостојање, а затим опусти оба и само буди.
37. Посматрај са љубављу неки објекат. Не обазири се на друге објекте. Ту, у његовом средишту ‐ благослов.
38. Осети космос као прозрачно, вечно ‐ живо присуство.
39. Са крајњом преданошћу усредсреди се на спој два даха и спознај спознаваоца.
40. Доживи свеукупност као своје тело блаженства.

-избор-Владан Пантелић-

 

Мудрованије из Тијаније

 

Поздрав и Захвалност Песнику, Драгану Симовићу,

који ме је прозвао да се огласим из Тијаније!

Прозвао је он све нас да се огласимо, да истресемо

своје прашњаво рухо, па проветримо уснуле мозгове,

да отворимо прозоре свог заспала срца, и да силовито

повучемо светлосну катану.

 

*

 

Читам виц из суднице о сељаку Милисаву кога неко тужака

да је гадно претукао своју жену Милојку. И пита судија:                                                            

-Милисаве, да ли сте своју супругу тукли у афекту?

– Не, госпо’н судијо, очијуми, него у подруму.

Некада су овакви вицеви, можда, били смешни. Писци сценарија

и глумци су правили велике каријере, постајали славни и богати,

имитирајући сељаке и њихове догодовштине. Никада ми то није

било смешно јер је, углавном, све то била карикатура стварности

у коју се нису удубљивали и коју никада нису довољно упознали.

И није ми смешан виц о Милисаву. Да се одмах разумемо.

Нисам присталица да мушкарац туче жену. Нити сам присталица

да се спорови решавају песницама или урлајућим позориштима.

Нема тога ни у мојим сећањима, нити у мојим грудима, нити у

мојим представама сутрашњице. Растопило се, испарило.

Ако је неко јуначан и има напад бесова, нек насрне на Кличка,

или Теофила Стивенсона, или Мату Парлова, или на самураја. 

Нека насрне на мене па ће да види како сече тросекли мач свести.

И нека научи да воли, најпре себе, потом своју жену, своју децу,

свој род, све остале. И нек, надасве, научи да воли Бога свим

својим бићем и свом снагом, и нека  в и д и себе.

**

Вицеви о Милисаву илити вицеви о Милојки, Живораду и Драгојли,

у овом времену безакоња и неправде, звуче застарело, превазиђено,

промашено, тужно, лицемерно. Ако Милисав пређе бразду и удари

Милојку, нека то изгладе ближњи, комшије, нек ошишају Милисава,

нек се скупе око њега играјући Коло живота, Витоколо. Нека га,

раздрагано, поскакујући и певајући, мило гледају, и нека сви, милогрло,

искажу по три добре особине које красе Милисава, или нека наведу по

три добра дела која је Милисав урадио. А сигурно Милисав има три

добре особине, и сигурно је урадио три добра дела, јер је у селу,

од државе потпуно  заборављеном, опстао и своју децу нахранио.

Судница није за Милисава. Није судница ни за Живорада, јер се он

испраксао видећи судбу свог комшије коме суде. С њим је ишао на

прела, на саборе, а с њим је, у старом времену, времену без демократије,

четворио волове и коње, и њему је Милисав трактор из јаруге извлачио, 

ране му и угрувке ракојом тијањицом чистио и кухињском крпом стезао

и повијао. Живорад је са Милисавом, прошле године, стогодишњем  

Добросаву раку копао. Једва су се из раке изпентрали, мало од туге за

Добросавом, мало од  в р у ћ е – ракије тијањице, свагда и за свашта

лечилице, првовидарице.

***

Судница није ни за Песника, јер он има перо убојито, јер он има Видовите

Речи и орловско виђење и има од сокола крила, и кадар је стићи, престићи,

и у шанац истине се укопати, и одатле гром-свет-лице бацати.

О, судијо, и мене обиђи! И ја имам од светла оружје. Имам копље што

не маши циља, и штит-штит кога ништа пробушите неће. И одело носим

– к’о оружје, одело од Јелена Једнопотезца, које нико исећи не може,

у коме се као пантер крећем, муњевито извлачим бацаче, етеричне

потежем мачеве, муњевито – скоковито планине прескачем,

муњевитo и светове мењам.

****

Раније, можда до јуче,мислио сам да је судница за другу врсту људи,

којих је наше пространство препуно, људи који живе и раде као

нељуди и крадољуди. За оне што су осванули рогати и пребогати,

који су фирме за три гроша купили, а веће за тридесет сребрењака.

Отели, купили, раднике кући у беду послали, а ништа не производе.

Мислио сам да су суднице за подмићиваче и подплаћиваче из сенке,

за осионе лукавке, лицеиграче, којима су уста препуна демократије.

И мислио сам да су суднице за издајице, лажове, продавце државе,

потписиваче свакојаких, за нас невидљивих, продајних уговора,

потписаних на видљиво и невидљиво, замлаћиваче, које је Мрак

репати уценио, због њихове незајажљиве похлепе и воље за моћ

које су их везале, и суштог незнања, па нас све у јаругу вуку.

*****

 

Није судница за Милисава, он је већ рођењем осуђен. Није ни за судије,

иако су они у свему овоме и мирођија и запршка.

Осећам, знам и видим да је Вечност појачала дејство и да струје неке

друге струје, и да дувају друкчији ветрови, нежнији од виолинске струне,

снажнији од милион оркана.

Осаећам, знам и видим да ће се философија отимања, нагомилавање

новца до безсвести, лаже и паралаже, ТВ програми безсмисла, дебилни

образовни програми, мрак за истину, деген уметност, мода разврата,

тровање са земље и неба, и слично, преврнути као гаће, распухнути.

Наша је дужност да чистимо себе, да чистимо круг око себе, круг

кога описују средњи прсти испружених руку. Наше је да шаљемо љубав

делатну, својим ближњим и даљњим, својим непријатељима, свима.

Наша је дужност да шаљемо љубав и Богу. Он све има осим наше љубави.

5. 11. 2013.

Допаднеш ли ми само шака
Грлићу те топлије од сахарског ветра и летњег пљуска
Са мојих стотину руку испружених из мрака
И хиљаду разлога што из срца туку.
Допаднеш ли само мојих руку
Чувај се добро, ништа ти помоћи неће
Хиљаде ће срдаца у теби да туку
Хиљаде сунаца да рађа пролеће.
Од мене ти скривања нема
Ако то ниси знала залуд си учила школе
Кад грлим ја то рукама обема
Скидам планете и звезде да те воле.

(Из књиге „Кад би љубави било“, Мајдан, 2015)

Љубави моја,
пронађи пут до облака белих
у мојој души,
до свитања румених
у очима мојим сненим,
до Светлости срца
дубоко у мени,
тамо где одувек сакривен постојиш.

Ти знаци су у нама,
испод седам глувих дубина.
Знаци милости,
ко зна,
можда само предсказање,
проклетство виђења,

 

Кренеш тако по знамењу
кроз црну твар,
до прапочетка,
кидишеш по живу ткиву,
а оно, у тајном чулу
лелек и појање,
у дну силних мрклих вода
утва златокрила.

 

Зверињим канџама
по души, по животу,
до клице клицине,
до семена Божјег.
Залуђености моја,
решава ли се то
на добробит нам
васколика човечја самоћа.
Или можда,
по трагу пропасти
срцем засецамо у прашуме,
млазом крву у небеску жижу,
да сатремо што чезнемо.

 

Ко зна.
Опет само знаци,
предосећање кључног сусрета,
и ништа више.

 

 (Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Сваки човек тка потку свог живота,

Породица тка породичну потку,

Сви заједно ткамо заједничку потку.

 

Потка – шести елемент,

У знању славних предака

Објављена  као Божанска Мајка.

 

Пази шта мислиш,

Говориш, радиш –

Све се пише,

Све се у Потку уграђује,

То је судбина!