Верица Стојиљковић:СЈАЈ


Гледам како седиш,  стојиш, загледан

у даљине небеске – далеке даљине

и премишљаш, где поћи треба.

 

Ходаш по земљи од јучерање кише

влажној, црвеноцрноj нежници родној,

по травњаку сећања животних,

у даљинама далеким а блиским.

 

Ходаш, роса док  милује прсте и

носи –  снагу доноси,  терете односи.

Ходаш преко врхова планинских,

белином прозирном, прекривених,

негде близу иза облака првих.

Ходаш стазама утабаним

траговима становника шумских.

Ходаш лако а чврсто и остају

цветови за стопама твојим

засејани сновима бојеним.

Додирујеш небо плавичасто

рукама својим дугачким руменим.

Ти! Сјај мојих живота прошлих, будућих,

сјај мој у временима садашњим.

 

Милан Т. Стеванчевић: Српски календар Светог Саве и Вујански Kрст Патријарха (4)


Научна истраживања Српског календара

У току 7519. (2010.) године дошло се до још једног величанственог открића о научној вредности Српског календара а то је Протокол датирања.

Код Јулијанског и Грегоријанског календара и свих старих календара са европског цивилизацијског простора, прво се пише дан, месец па година. Међутим, овакав редослед датирања је, са компјутерског оперативног становишта не употребљив.

Познато је да се код компјутерске обраде података користи протокол који има обрнут редослед, прво година, па месец и на крају дан. (слике погледати у књизи)

Када упоредимо Протокол који се користи код компјутерске обраде података и Протокол код Српског календара видимо да су протоколи исти. Код оба протокола прво се пише година, па месец и на крају дан.

 

Тако долазимо до величанственог научног сазнања да се савремена компјутерска Да ли је то случајност или не, али ниједан важећи календар са европског цивилизацијског простора не може да се користити за компјутерску обраду података, осим Српског календара. Ова особеност Српског календара издваја га и од свих старих календара, па чак и од календара Василија Другог који има исту еру постања као Српски календар.

Ако се зна да је протокол основа сваког календара онда свако поистовећивање Српског календара са неким туђим старим календаром, или измишљеним византијским, постаје безпредметно јер сви стари календари пишу прво дан, па месец и на крају годину.

Ако знамо да календарска година по Српском календару има само два годишња доба, лето које почиње на Ђурђевдан а зима на Митровдан, да се у време Преображења преображава гора и вода и да се данашња важећа компјутерска обрада врши по Српском протоколу, онда долазимо до сазнања да се у Српском календару налази велики број научних “случајности“, да би биле случајност.

-обрада података врши се по Протоколу Српског календара-

У Београдској школи метеорологије нематеријална основа Српског календара је и данас предмет истраживања. Сазнање да се на Ђурђевдан и Митровдан укрштају две нематеријалне енергије Сунца је највеће научно откриће за које смо тек недавно сазнали уз употребу најновије електромагнетне сателитске технологије.

По Српском календару календарска година има само два годишња доба што указује да је Српски календар усклађен са природом. Лето на северној хемисфери траје 7 а зима 5 месеци што је доказано мерењем нематеријалних енергија Сунца. Нематеријалне енергије које се секу на Ђурђевдан и Митровдан омогућиле су да се метеорологија са локалног, пренесе на глобално и космичко истраживање природе.

Користећи нематеријалне пресеке енергија, сазнали смо о постојању Планетарних магнетних врата и повезаности Сунца и Земље. Све до скора Сунце и Земљу смо посматрали као два одвојена система. Међутим, Српски календар је омогућио да се први пут у метеорологији и сеизмологији Сунце и Земља посматрају као један нераскидиви систем.

У другој свесци Београдске школе метеорологије дати су резултати хемијских истраживања киша где је показано да су кише од Ђурђевдана до Преображења киселе а од Преображења алкалне или неутралне. Једноставно речено киша се Преображава. Преображење је једина седмица у календарској години за коју не важи космичко правило Символа броја Три. Преображење је са научног становишта јединствено и непоновљиво.

Српски народ је знао да је муња материјална и да је у облику стреле. Ово је сазнање наших предака доказано тек недавно, истраживањем материјалних енергија Сунца уз помоћ најновије електромагнетне технологије.

Наш народ је знао да постоје електронске муње које је описао као “гром из ведра неба“ које у ваздуху стварају експлозију и звучни ударни талас. Сва та научна сазнања о природи потекла су из нематеријалних енергија Ђурђевдана и Митровдана, односно Српског календара.

То велико научно сазнање српски народ је могао да спозна само уз помоћ неке нама непознате напредне технологије.

Да би се данас дошло до овог сазнања неопходни су најмодернији електромагнетни инструменти.

Српски календар због нематеријалних основа представља највећи научни и културни споменик српског народа који не би требало да препустимо забораву.

-Читаоче, надамо се, да смо те заинтересовали да се упознаш са радом аутора који су не штедећи рад, време и себе написали истину о Србима – истину која чека да буде прочитана и  да у нашим школама постане део  редовног образовног  програма-

 

 

Владан Пантелић:Стефан


Стефан има бицикл – ја имам Тијанија-бициклодром.

Стефан има о-ловку –  ја имам оштрач

Стефан носи и пије лековите сокове

Од ароније  малине  купине

Ја пијем чудотворну Сурицу

По рецепту моје видовите бабе Обреније

 

Стефан се пење на високе планине

И стене што у небо гледе,

Ја играм коло виловито на брду Орлова

На заравни са девет кругова

Стефан пише непрекидно –

И када вози бицикл

И када се успиње ка врховима

 И када силази у долине

И када окопава цвеће

И када спава…

 

За њим остаје исписана

Километарска ролна дивних поема

О лепотама које се крију и откривају

У женама- нашим половинама

Једног прекрасног дана, Стефане

И ти и ја и други којима се то отвори

Треба да уђемо – са по једном богињом

Као што је то урадио мој деда Никола

У алхемијску каду напуњену плавом живом водом

И да се у њој потпуно растворимо

 

 

Тако растворени схватићеемо

И ти и ја и неко трећи

Да смо сви Свет да смо сви Једно

Да је Свет чиста Лепота и Вечност

И Безкрај, и Безкрај, и Безкрај…

Владимир Шибалић:БОЛ СРЦА


О јесени, пуста и кишовита,
Душа ми је јоште ровита.
Још ме боле старе боли,
А боли кад Србин воли!

Ветрови ми кошуљу подераше,
У нади да тугу срца отераће.
Али залуд сила беше њима,
Бол не стаје данима, ноћима.

Мој ме чопор чека тамо
Где се пева и пије само.
И тугује с’ непреболним ранама,
Те другује са злослутним вранама.

И ја се тамо надам срећи,
Но је бол све већи и већи.
Једног ће јутра грлица да гукне,
А срце од боли да препукне.

Ана Милић: Језеро


Увек умеш да изненадиш
Одмах си заронио!
И оставио ме да ловим
Месечев лик у мехурима…

Тако ми и треба
Када не разумеш моје шале…

Приредио си ми дивно топло вече
Послао си ми фотос милог дечака
Са посебном поруком
Ах да! И сањала сам те…

Драган Симовић: Вилењакова онострана поетика (5)


Тајна духовност древне шуме

 
 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Данас ми се, са висова Златара, јави Иван (Јушковић) Храст.

Ово што сада пишем, гле! биће и његова и моја онострана поетика.

Шта ће бити његово, а шта моје – не знам!

Просудите сами!

ТАЈНА ДУХОВНОСТ ДРЕВНЕ ШУМЕ

У сваком од нас, од почетка свих почетака, постоји духовна и онострана веза са праисконом древном шумом у којој до звезда бејаше израсло Дрво Живота.

Око Дрвета Живота, а преко корена, стабла, крошње, грана и лишћа бејасмо сви повезани и умрежени у једно биће и једно суштаство.

Знали смо сва знања, све тајне и све мудрости, знали смо их и живели.

Умели смо сами себе да лечимо, исцељујемо, васкрсавамо и изнова рађамо.

Стварали смо лепоту и љубав и сејали звездано семе живота по сазвежђима и звезданим јатима.

Око нас су се рађали све нови и нови светови, и отварала све нова и нова, како овострана тако и онострана пространства.

Живели смо животом белих богова и белих богиња.

Свако од нас, и дан-дањи, носи у свом срцу и свом суштаству пра-слику древне шуме, а у језгру наше душе обитава и светлосни, дејствени и звучни запис васељенске духовности рођене у древној праисконој шуми.

Древна шума и духовност древне шуме повезује нас са свим видљивим и невидљивим световима и васељенама, са свим  овостраним и оностраним сазвежђима и звезданим јатима.

Када уђемо у било коју шуму у овоме свету, када се својим бићем повежемо са унутарњим и невидљивим бићем шуме, тада откривамо у себи, у свом суштаству, ту древну шуму, у којој и данас обитава Дрво Живота, и у којој и дан-даљи живи један део нашега бића и суштаства.

Свака шума коју видимо и осећамо јесте пра-слика, јесте одсјај и одраз оностране и невидљиве древне шуме скривене у дубинама звезданих јата, израсле на почетку свих почетака око Звезданог Пупка Васељене.

(У Великом Гају, касног поподнева, 30. гумника 7526.)

 

Драган Симовић: Младост прође као сан, као сновиђење


Младост прође као сан, као сновиђење.

Кад изиђемо из сна, из стања сновиђења, гле! младост је већ, неповратно, прошла!

Грешке почињене у младости, никада се доцније исправити и поправити не могу.

Млад човек има омају и опсену, да може да исправи и поправи своје грешке.

Не, немогуће је ишта исправити и поправити!

И ја сам обмањивао и заваравао самога себе у младости, и ја сам много грешио.

И, никада, доцније, ниједну од тих грешака нисам могао ни исправити ни поправити.

Све се наше грешке уписују у душу, у дух, у биће и суштаство.

С њима живимо не само у овоме свету, не само у овом животном току, него и у свим будућим световима, у свим будућим животним токовима.

Наше грешке остају као наша усудба, судба, судбина или карма.

Нико од нас, у младости, није био свестан да греши.

Напротив, свако је од нас бивао убеђен да је сасма у праву!

Све ово што ми се сада дешава јесте последица грешака почињених у младости.

Но, питање свих питања гласи: зашто сам у младости грешио и, надасве, зашто сам уопште, било када и било где, грешио?

Одговор је веома прост: нисам знао; нисам умео; нисам могао.

Да би човек исправно живео властити живот остварујући своје најдивотније снове, тада би морао још од најранијег детињства да: ЗНА, УМЕ и МОЖЕ.

Али, као дете, ја нисам имао ни ЗНАЊА, ни УМЕЋА, ни МОЋИ.

Зато сам грешио и, право је чудо што нисам још више грешио!

Ирена М.:ДЕУТАН II (ПОВРШИНА)


N2_4738_09

 

Иза нас када „престанемо“,…остају баш та потчињена дела.Која се покорише намери,удварајући се вери да начине идеал.

Постоји ли то савршено дело?

Свако је савршено…Јер у датом трену радисмо онако како најбоље умели смо.

Сразмера умећа и хтења.

Дозвола воље и утишавање ега.

Појединац може бити несвестан свога давања,намера и умећа.

Док не окрене се и погледа иза себе.

Ни тада видети неће.Осетиће.

Стрпљење…

Молим?

Док све истраје…Мора бити јако стрпљив.

Одлика личности које стварају је да сачине то за чим теже.Након тога остављају сачињено да само пронађе пут.

Сликар се предаје платну,остављајући траг својих емоција на њему.Битан му је израз и печат не одређивање новчане вредности.
Обично такве највише вреде.Емоцијом преносимо нечујну музику нашега осета.Када дело тиме обогатимо,особе које сретну се са њим-Осете исто.

…
…

Андреј Фајгељ.

Особа?

Личност.

Мислите-Сразмера његове личности је једнака ономе што проживљава?

Математика.

Говорисмо о њему?

Говорисмо о свима-који бејаху,јесу и биће.Неко мора бити параметар у датом времену.Закотрљати камен.Загребати површину.Тражећи истину.

Након свега-Шта такав добија а шта губи?

Обично прво несвесност и нерешиве проблеме.На сваком кораку путоказе али и дилеме.Након тога затишје и повлачење у себе.Савладавање собства и учење о себи.

Дуг је пут од спознаје до површине.

Зато су и поменуте одлике појединцима дате.

Хиљаду људи а нигде човека…И?Шта долази након савладавања?

Равнотежа.Успостављање реда.Последице које су обележавале период долазе до узрока.Особа до решења.

Биће боље?

Селекција се врши на одређеној територији,под одређеним условима,са затеченим јединкама.Узимајући у обзир да случајност не постоји и да је свако тамо где треба бити..

Пропорционално давању-дибијамо.Сразмером претрпљеног-оживљавамо…

Будимо.Освежавамо.Враћамо изворно знање.

Једна ласта не чини пролеће али га наговештава…

Управо тако…
Умеће озбиљности постигнути као код детета које игра се…Слагалица слаже се.

Закључак?

Не-Заправо ово је почетак.

(Текст-ДЕУТАН I и II део-настао је након разговора са господином,Андрејем Фајгељем)

N2_5945_09.jpg

Драган Симовић: Оно сам што су сни моји које будан сневам


ОНО САМ

ШТО СУ СНИ МОЈИ

КОЈЕ БУДАН СНЕВАМ

 

Ако бих се одрекао својих снова,

и себе бих се одрекао.

 

Јер све што имам,

то је од снова мојих постало;

 то се у снима мојим зачело;

то се низ снове моје у живот низвело.

 

Да нисам сневао,

не бих ни био;

 не бих ни љубио.

 

Само сневајући,

у сновима својим,

 ја сам бивао једно са Богом;

 само сневајући,

у снима својим,

 ја сам познао Милост Божју;

само сневајући,

у сањама својим,

 ја сам знао

да Бог јесте у мени,

и да ја пребивам у Богу.

 

Заиста,

све што сам сневао,

то ми се

на јави

и збивало.

 

 Моји снови

били су моја стварност.

Моји снови

били су и више

од моје стварности.

Моји снови

 били су Пут мој,

и Светлост моја

на Путу.

 

Без својих снова,

ни ја никада

не бих био –

 ја!

 

Без својих снова,

зацело,

уопште

и не бих

био!

 

Оно сам,

што су сни моји

које будан

сневам.

КАФАНА СРУШЕНИХ СНОВА – Владимир Шибалић


2015-07-12_iri_11066917_I1
Запара, дим, и влага што заудара
Са зидова мрачних, кречених одавно.
Тихо свира музика нека стара,
Да бар подсећа на доба славно.
 –
А у кафани пије сва боемија,
Сви што некад значише у овом граду.
Тој боемији припадам и ја,
Ал’ црна сам овца и у томе стаду.
–
Овде су снови сви већ срушени,
Давно некад они снивани беху.
Од крчмара до гостију, сви утучени,
Испијају од жалости брљу неку.
–
А негда су они сви борци били,
Некада су веровали у свету идеју.
Нису се никада кукавички крили,
Говорили су често што други не смеју.
 –
Кафана је ова срушених снова,
И утеха душама боемским.
Коначиште верних српских синова,
Лука идејама ванвременским.
–
Create your own website, free on WordPress.com.Create your own website.
Start free