На данашњи дан рођен је Петар Петровић Његош


 

Нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може.

На гробљу ће изнићи цвијеће

за далеко неко покољење.

 

На данашњи дан рођен је Петар Петровић Његош,  један од највећих и најзначајнијих српских писаца и мислилаца почетком и средином 19. века: Рођен је 13. новембра 1813. године у Његушима код Цетиња. Потиче из славне династије Петровић Његош која је од 1696—1818 владала у Црној Гори. На крштењу је добио име Радивоје по којем је у народу био познат као владика Раде. У седамнаестој години постао је владар Црне Горе, а касније и владика. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом владика Петар Петровић. Његош је владар који је писао поезију, односно песник који је владао једном државом.

Прва Његошева збирка песама штампана је на Цетињу 1834. Из овог периода је и најобимније Његошево дјело ‘Свободијада’, довршена 1835. године. Написао је ‘Кратку историји о Црној Гори. Његошево најславније дело „Горски вијенац“ у Бечу је оцењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Умро је 31. октобра 1851. године на Цетињу.

 

Евгений Евгеньевич Тамчишин:РУНЕ. ПИСМЕНОСТ РАСЕ (5)


 

Руница, Буквица, азбука, алфабет, суштина је једна.

Симболи, знаци, помоћу којих се могу пренети мисаоне слике или телепатски или уз помоћ звука.

Али на почетку се појавила Руница и тек затим звук речи као изговорене.

У ствари, у самој речи је скривена веома велика магија и онај ко може разумети суштину речи и изговора и може правилно да изговори речи, добија огромну снагу.

Чути руне је могуће само у суптилном телу као и поновити тоналитет тог звука. У ствари, многи магови Универзума били у стању да то понове, ту праксу Богова и правилно да изговоре многе речи.

Латински језик је раније коришћен као тајнопис магова, људи који познају овај свет.

Руницу су покушали да промене више пута, али сивим људима то није успело.

Дакле, све ово живи до сада и све је још увек уједињено и то треба да знамо.

Рецимо Руна  „Ц“  две усправне и једна која почиње испод земље обједињене на површини земље.

Врло јак извор енергије и енергетски почетак.

Она указује на интегритет овог света. Та руна се није мењала, та руна је необично чврста у својој одлуци и њене енергије нису обратне. Циљ, центар, целина.

Руна „В“ – ведати , „В“ – видим, звук је као да је један, али у стара времена су знали разлику ових звукова.

„В“ је мек, „В“ – више грубљи звук који иде тешко, завршено кретање- већ „видим“.

Пишу се различито у зависности шта раде, знају, Виде, Виде. То је словенски језик који не разуме покушаје поједностављења помоћу руна.

Руне су покушали да  поједноставе и чак су створили Футарк. Иако Футарк јесу руне, а све остало створено на земљи, то су слова. Футарк по својој суштини, то су словенске црте и резе. Њима је веома једноставно било цртање једноставних објашњења, рецимо на кори брезе тамо или на кожи или на камену. Али већина је и даље користила у потпуности све руне јер словенска деца су обично обучавана да пишу код куће у породици. Такви су били обичаји народа.

Постоји тајнопис и руне које користе само магови за своју магију, и много другог, о чему сада није време да се разговара. Тајних Руна је 35, али могу да их користе само светли магови који користе високовибрациону енергију и коришћење тих руна неће направити штету.

Иако је њихова снага веома рушилачка. 65 руна користили су сви људи и 35 руна магови.

Укупно 100 руна (од две хиљаде руна Универзума) које је користила на земљи цивилизација људи. На земљи су прошле цивилизације такође користиле своје руне, своју писменост. У свемиру све то одјекује и нешто од ових руна прошлих цивилизација видимо понекад у медијима али ова писменост нема никакав однос према људима.

Рецимо клинасто писмо сумерске цивилизације. То је писменост људи. А до сумерске, то је већ писменост прошлих цивилизација где су живеле  свести које мало личе на људе. Сама клинасто писмо сумерске цивилизације мало личи на руне, али ако се погледа из близа, онда су то обичне руне, написане на једном од словенских језика, са само мало другачијим изговором и оне су писане са десна на лево. Потребно је само мало вежбе и читати их биће прилично лако ако знате све руне. О томе није једном писало у штампи.

Руна „Б“ – бити, Бог. Словени су раније Богом сматрали свест једну и исту. Свест је увек памтила ко је и зашто је дошла у овај свет. “ Я САМ БОГ“. Бог буквално – бити на вечном путу, путу светлости,  на путу „РА“. “ Я САМ БОГ„.

„Я“ нисам слуга Божији . “ Я САМ БОГ„. Реч роб буквално је светли бог .

Али, тамне свести су ту реч обрнули. „Я САМ СВЕТЛИ БОГ . РАБ „. Све, што се тиче светлости за мрак, то је само стање преласка – енергија таме се регенерише у енергијама светлости.

Руна је одређена границама енергетског пуњења, али не носе све руне звук, постоје одређене фразе где руне нису прикладне, али звук је присутан. Рецимо реч Пламен ми чујемо звук Пла, а затим мен, а када су заједно, онда имамо два м која се чују. Овде све зависи са које сте пруге. Све зависи од дијалекта. Неко ће можда реч чути сасвим другачије, поновити, чути. Овде звук не иде везано за језик, како ће помислити многи, већ је само ехо древне речи.

Ко је икада писао ПЛАМЕН са два м. Али тако писати два пута руну није прикладно и реч је постепено искривљена и ми је изговарамо по навици кроз векове увек скоро са два М. Али то се односи само на житеље одређених подручја.

Насатвиће се….

-на слици Руна Дајбога-

Избор: Душан Ми

Извор-фејсбук страница –Мидгард земља и тајне око ње –

Коментар Милана Живковића на лирски запис Драгана Симовића „О Историји Белих Срба“


     Питања и одговори

  … Ко смо..  чији смо..  одакле смо пошли… куда идемо…. су кључ решења…

то је суштина истине и спознаје …

са њима се отварају врата стварања и протока енергије ….

тада нестају сви наметнути страхови …

осећа се лакоћа и радост живљења…

само три питања и

три идентична одговора

ТВОРАЦ… ТВОРАЦ .. ТВОРАЦ..

Коментар Сокола са Велебита на лирски запис Драгана Симовића „О Историји Белих Срба“


Мени је много дража ,

лепша и ближа реч

Повест или Повијест,

(наше је и једно и друго) .

Она има своје дубоко значење .

По – вест или По – вијест,

значи после нечега и вест или вијест .

После неког догађаја вест или вијест,

која дуго траје и

преноси се од уста до уста и

с колена на колено .

С Богом да сте Бели Срби !

 

Аница Илић:ТУГА


Шта је то, туга, Боже?
Је ли то укус горчине на уснама,
је ли то тупост у очима,
је ли то самоћа у мислима?
Или је то само обична варка
овог света који није наш?

ПРЕД ХРАСТОМ – Владимир Шибалић


bigstock-Big-autumn-oak-with-red-leaves-24591761

У ноћи глувој шетах покрај храста,
Древног једног, разгранате крошње.
Беше огроман, повелика раста,
Задиви ме к’о детаљ са народне ношње.

Ко зна када беше ту ник’о,
Ка Перуну пружаше вековима гране.
Храст је овај знамен, чујеш ли клико?
Задивљен бејах, памет да ти стане!

Шта ли памти, провео је ту векове,
Видео што више нико не може.
Трпео олује, суше, снежне сметове,
Корење црмницом одавно проже.

А ја шта сам спрама њега?
Мален, ништаван, ничега вредан.
Гледајући почех се присећати свега,
Па схватих да требам наставити мегдан.

Не замери ми, о величино,
Што ја, беда, певам о теби.
Јесам ли ти вековни сан прекин’о?
Ако јесам, не опраштам себи!

Драган Симовић: О Историји Белих Срба


ОНОСТРАНИ РАЗГОВОРИ СА ВЛАДАНОМ ПАНТЕЛИЋЕМ (3)

 

 

Свеколика тисућлећима и еонима скривана и забрањивана Историја Белих Срба, ВедСрба, Срба Аријеваца, данас је сваком Белом Србину и свакој Белој Србкињи доступна.

У овоме тренутку вечности, што се Белога Србства тиче, све је јасно као дан.

Ко смо, чији смо, одакле смо пошли, куда идемо и каква је наша мисија на Мидгарду и у Васељени – само ако смо спремни, све можемо да знамо!

Они који не знају, може да значи само ово: или не желе да знају, или се, пак, плаше сазнања и откровења Истине.

Алекса Шантић: БЛАГО ТЕБИ


Благо теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог дара нема –
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!

Драган Симовић: Наши највећи непријатељи – страх, незнање и неосвешћеност


ОНОСТРАНИ РАЗГОВОРИ СА ВЛАДАНОМ ПАНТЕЛИЋЕМ (2)

Паразити и рептили не би имали никакве власти над нама, када бисмо: победили страх, ослободили ум и проширили свест.

Суштина је у томе, да паразити и рептили владају над нама нашим страхом, нашим мислима и нашим осећањима.

Ми сами, паразитима и рептилима, дајемо силу, енергију и моћ, да би они владали над нама.

Зашто то чинимо, зашто се тако понашамо?

Зато што смо застрашени; зато што нам је заробљен ум; и, зато што нам је посве сужена свест.

Осим нашег страха, нашег заробљеног ума и наше сужене свести, гле! паразити и рептили немају никаквог ни оруђа ни оружја против нас!

Када се пробудимо, када то схватимо и освестимо, тада ће се распршити паразити и рептили као магла и дим на ветру.

Страх, незнање и неосвешћеност, то су највећи непријатељи човекови.

Од ових непријатеља, нема већих непријатеља!

Нестаје нетрагом сваки онај народ који је поробљен: властитим страхом, властитим незнањем и, властитом неосвешћеношћу и бесловесношћу.

НАПОМЕНА ПЕСНИКОВА

Сваки мој сусрет са Владаном Пантелићем, врлим ми и посвећеним пријатељем, јесте разговор буђења и освешћевиња, сусрет и разговор са сврхом и смислом.

Из тих наших сусрета и разговора догодише се многа буђења и освешћивања, многа сазнања и откривања из Оностраног, из Акаше.

Отуда овај венац лирских записа и носи радни наслов: ОНОСТРАНИ РАЗГОВОРИ СА ВЛАДАНОМ ПАНТЕЛИЋЕМ, како бисте ви схватили, да ово нису само моји, већ Владанови и моји заједнички увиди.

Јасно је, да би ови Владанови и моји ОНОСТРАНИ РАЗГОВОРИ били много плодотворнији и делотворнији, много бољи и дивотнији када бисмо нас двојица имали своју интернет телевизију.

Но, будући да смо обојица ведсрбски песници-вилењаци који располажу веома скромним средствима за живот – те да је интернет телевизија само наш сан – ви ћете, стога, бити ускраћени за нашу живу песничку реч!

 

 

 

Владан Пантелић: К а а р и н а Т -Песма о Аними и Анимусу


Сретао сам је у Финској када се купала у леду, у Ирану потпуно занесену Заратрустром, у Израиљу када је од воде правила вино, у Чилеу док је певала успињући се на Анде да дохвати Сунце и Време, у Плани-ни када је смиривала муње, у Тијанији где је сакупила сву расположиву снагу у одлуку и подигла катану смерујући ка Егодрагу. Наставио сам да је виђам у свакој жени и сваком мушкарцу, чак и кад смо причаније утишали.Каква жена! Достојна свег поштовања, смисленa, о-лујна.

Данас, сваког Витеза Праисконог Реда, пут води у Егодраг: Тиии-јање, Луч-ани, где бременита Белица клиже у поља и Мораву – мутну и љуту, Јелен-до, где раздвајају и уби-ја-ју планину, а ослобађају демоне, Овчар-бања, где дотиче топла рачва воде испод Овчара, загрејана у његовом вулкану, Каблар и пећине које вуку душу у своје дубине, манастири. Хи – ОвчарКаблар – ландар, Међу-вршје, углављено између врхова, онда Ча-чак, Ми-лан-овац, Руд-ник, Јар-мен-овци, То-пола, Звезда-ра…

И говорио сам јој: – Пиши слободно, пиши још слободније. Никога и ничега се не плаши. Ти си суптилан, али уздржан писац. Уздржаност је кочница. Лепота коју ћеш осетити ослобођењем те затомљене снаге преплавиће цело твоје биће. Како си толико слична мени, а тако смо различити!

Гледао сам Небо, звезде. У Тијању то радим свако вече. Можеш и ти, можемо заједно. Испружи руке према висинама, поздрави се са Богом и захвали му. И на крају прошапутај: “Хвала ти, мој Јоване, љубим те.“ И ја ћу рећи: “Хвала ти, моја КаааринаТ, љубим ти срце“. Ако буде довољно тихо чућу те свакако и ти ћеш чути мене. Утоми страх док ми то говориш. И ја ћу устукнути своје звери. Пиши слободно, још слободније. Ти си моје ја, ја сам твоје ти.

Онда ће се десити нешто са нашим зачараним снима.
Дејства Сврхе ће бити јасно разлучена из силине божанског сјаја, и ми ћемо их потпуно разумети, свако појединачно. Онда се, као на Прапочелу, можемо поново улити и утопити у Општу хармонију.

Ох, колико сам мислио на тебе у Луч-анима (Лучани – светлост Ане), ох, колико сам мислио на тебе када сам дошао у Ча-ча-к (Иди – иди-к, Идидик)! Обузет Љубављу, искушавам силину светова које ми издашно дарива и показује десни канал у мозгу: свет Заратустре, Божанство Парабогиње са три лика, подизања дејства – степен по степен (вода у вино, права Вода у право Вино), пунина садашњег трена.
КаааринаТ, повуци катану!