Десанка Максимовић: ЧЕЖЊА


Сањам да ћеш доћи:
Јер миришу ноћи, а дрвеће листа,
И ново се цвеће сваког јутра роди;
Јер осмеси љупки играју по води,
И пролетњим небом што од среће блиста;

Јер пупе тополе, и као да хоће
К небу, пуне топле, набујале жуди;
Јер у души биља љубав се већ буди,
И мирисним снегом осуло се воће;

Јер због тебе чежње у ваздуху плове;
Сву природу Господ за твој дочек кити.
Цвеће, воде, магле, јабланови вити,
Све около мене чека те и зове.

Дођи! Снови моји у густоме роју
Теби лете. Дођи, без тебе се пати!
Дођи! Све крај мене осмех ће ти дати
И у свему чежњу опазићеш моју.

 

Б о р к а Љ е ш к о в и ћ:Певајте док се ум не растопи


Песма дође на папир
Кад је пустимо да слети из кавеза
Који у глави и око главе носимо
Глава је оловка а графит је срце света

Песма је увек ту у нама и око нас

Ми смо увек око песме – око песме гледа нас

Уместо љубавника загрлите песме

Будите блудни у тој лепоти

Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите

Певајте их… певајте им… певајте

Грцајте их док вас крцкају
Док вас не скрцкају на најситније умове
Што ће беспомоћно пливати у лепоти
У коју сте растопили овај свет – свој свет
Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет

Свет светли – светли свет са друге стране
Певајте плешите кроз светове!

 

 

Руски кнез о којем је сањао Његош


1109293313

Валентина Булатовић

Капитално дело староруске књижевности „Слово о походу Игоровом“, са илустрацијама и калиграфским листовима оригиналног текста, у преводу, препеву и уз коментаре Вере Хорват, недавно су у дивот-издању објавиле издавачке куће „Штампар Макарије“ из Београда и „Ободско слово“ из Подгорице.

Свака овдашња генерација полаже испит из истог предмета као и кнез Игор и руске земље — сви ми изнова и изнова учимо шта значи бити разједињен, у оквиру самог словенског братства. Читајући ’Слово о походу Игоровом‘ учимо колико је нужно занемарити зађевице које су у историјском смислу смешне и шта би за здравље нације значио један братски загрљај”, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ преводилац Вера Хорват која је овом ремек-делу руске књижевности из 12. века посветила године истраживања.

Еп о јуначком походу кнеза Игора за основу има реални историјски догађај, као што је то, како објашњава Вера Хорват, случај са свим књижевним делима средњег века. Догађај је забележен у летопису за 1185. годину као неуспели поход кнеза Игора Свјатославича против Половаца. Тај поход био је окончан поразом руске војске и заробљавањем самог кнеза.

Како је заљубљеник у књиге спасио рукопис

„Слово о полку Игореве“, како гласи оригинални назив спева, откривено је 1795. године у древном средњовековном рукопису у московској библиотеци Алексеја Мусина Пушкина, историчара и археографа, неуморног колекционара манускрипата.

„Мусин Пушкин био је један од највећих историографа и колекционара у Русији. На то га је инспирисала царица Катарина II која је веома добро знала колико је важно прикупљати старе документе. Мусин Пушкин је један такав, средњовековни документ пронашао у граду Јарослављу, а у њему лист на пергаменту. На веома скученом простору, на готово стенографски начин, био је исписан текст о Игоровом походу. Није било места чак ни за интерпункцију, за мала и велика слова, чак ни за раздвајање речи“, прича Вера Хорват.

Угледни колекционар је, на срећу, одмах наложио да се изради копија текста за царицу. Тако је тај изузетни писани споменик руске културе сачуван, док је оригинал заувек изгубљен кад је, током Наполеоновог похода на Москву 1812. године, у граду избио велики пожар.

Дело без пандана у светској књижевности

„Слово о походу Игоровом“ није класичан еп, о чему, подсећа Вера Хорват, говори и сам аутор на почетку свог казивања. Он наводи да се одриче старог начина епског приповедања, јер се догађаји које ће описати веома разликују од старих, златних времена, те да мора да користи чак и другачију форму да би те догађаје описао на нов начин.

Слово о походу Игоровом, староруски спев у дивот-издању „Штампар Макарија“ из Београда и „Ободског слова“ из Подгорице

„Овде се приповеда о спектакуларном поразу кнеза Игора, а разлог је то што се одважио да у свом личном интересу крене против Половаца сам, не питајући за то ни своје ближње, ни остале земље руске кнежевине. Читав спев је прожет веома трагичном нотом и жељом да се на основу трагичног догађаја и каснијег кнежевог кајања и промене мишљења дође до уједињења земаља руских, јер су само тако уједињене могле да се боре против непријатеља“, прича Вера Хорват.

Спев је вредан не само због своје поетике и специфичне структуре, него и због дирљивих лирских епизода.

„Тај спев је чиста поезија. Можемо га назвати белим или слободним стихом. Његова симболичка надоградња је таква да читаоцу остаје само да се диви аутору, ствараоцу који је познавао небројено много дела. Дело се не може разумети док се не открије са ким аутор разговара, са ким то тајно комуницира у епу. Када то откријете, схватате какав је врхунски песник био аутор“, истиче Вера Хорват која је за читаоце овог издања епа припремила и веома опсежне коментаре, односно драгоцене смернице за разумевање дела.

Према њеним речима, историчар тај спев може да прочита као историјско штиво, док песник може да ужива у стилским фигурама и да се диви образовању и свему што поседује аутор те књижевне конструкције изнад које „као да зрачи још један, невидљиви и суптилни, крајње поетизовани свет“.

Мрачно доба за руску земљу

Централни лик спева је, заправо, руска земља која болује, пати, има своје тешке и мрачне тренутке.

„То у епу постоји и дословно, јер приповедање почиње помрачењем, како на небу, тако и у Игоровој души. Друга слика је тужбалица кнеза Свјатослава, чувено ’Златно слово‘, сан у којем се јавља страшна прогноза шта ће се догодити уколико се не саставе браћа. Ту је и ’Плач Јарославне‘, тужбалица душе која вапи за тим да се ситуација поправи. Жене као колективни лик у том спеву чине многа добра свом мушком становништву, враћајући га на пут вере, правде, уједињења“, објашњава Вера Хорват.

Иако је аутор спева непознат, јасно је да је то морао бити духовник, јер су, како истиче наша саговорница, само духовници у оно време били писмени.

„Највероватније је то неко урадио по послушању. Постоји много идеја о томе ко би то могао да буде, истина је да је био веома образован и да је познавао књиге Старог и Новог завета које тада још нису биле преведене на руски. Цитирао их је из грчких изворника“, прича Вера Хорват и додаје да је врло могуће да је аутор и сам учествовао у догађајима које је описао.

Хармонија религије и митологије

Дело је написано између 1187. и 1200. године, дакле, око два века након руског покрштавања под кнезом Владимиром.

„Два века нису довољно дуг период да би се потпуно заборавили пагански елементи и народна поезија. Православље не само да је имало здрав однос према томе, него је преметнуло ту паганску симболику попут, рецимо, познатих катедрала у свету, на чијим фасадама могу да се виде разна паганска чудеса. Она служе као декорација, донекле као веза са прошлошћу, али и као нешто што хришћанина плаши и наводи га да уђе у храм као сигурни брод. У том делу се појављују разна митолошка бића која држе пажњу слушаоца (ти стихови слушали су се у пратњи гусала). То су праструктуре у људском бићу, попут неких јаких сила, али то нипошто није тенденција да се оне истичу као паганске“, објашњава наша саговорница.

Новија истраживања и анализе текста показују да се аутор дописује са великим библијским пророцима.

„Оно што аутор говори у делу има снажан одјек књиге пророка Јеремије. Ако ова два текста читате заједно, добијате димензију огледала, схватате да је аутор Библију знао напамет, да је био дубоко религиозан и да је, самим тим, могао лагодно да манипулише митолошким бићима и играма речи, а то је допринело живости самог дела“, наводи Вера Хорват.

Спев који интригира научни свет

„Слово о походу Игоровом“ је духовни споменик словенског народа, нема пандана у светској литератури и самим тим веома је интересантан научницима, много је истраживан и превођен.

Један занимљив податак у вези са тим спевом невеликог обима јесте то да је о њему написано око 15.000 научних радова. Ауторка која је по образовању историчар уметности настојала је да га сагледа из разних углова, попут скулптуре.

„Осветлила сам то дело са неколико страна, дала сам му три димензије, за које сам сматрала да су неопходне, да бих видела све оно што дело садржи, нарочито када је реч о вишезначним изразима којима обилује. Наравно, оригинала сам се држала веома прецизно, с обзиром на значај дела, на његову слојевитост и на начин изражавања самог аутора“, објашњава Вера Хорват.

Наша саговорница истиче да готово да нема језика на којем нема макар делимичног превода тог спева. Међу онима који су покушали да преведу спев био је и Петар II Петровић Његош:

„Није га довршио, али је оно што је превео одлично, видело се да је одлично познавао руски. Наравно, пребацио га је у десетерац“, каже ауторка уз осмех.

 

Извор: https://rs.sputniknews.com/kultura/201612181109290336-Slovo-o-Igorovom-pohodu-Vera-Horvat-intervju2/

Драган Симовић: Себичност и саможивост


Себичност и саможивост јесу два најпогубнија и најгрознија рептилска порива-осећаја у човеку, у свакоме од нас, јер праузрок свих ратова, свих злочина, свих погрома, свих разарања и свих силовања жена, кроз тисућлећа и еоне, происходе управо из ова два рептилска порива-осећаја.

Нико од нас не може да напредује и да узраста на стваралачком, душевном и духовном пољу све док не освести и не надрасте себичност и саможивост.

Надаље, себичност и саможивост бивају праузроком и свих наших болести, као и наше смртности.

Себичан и саможив човек јесте више рептил него човек, а посве је далеко од сваког божанског бића.

Чак је и љубав у огромне већине људи више рептилска него човечанска, више рептилска себична и саможива страст, него што је то истинска љубав у било којем погледу.

Љубомора је грозна рептилска сенка истинске љубави.

Љубомора је увек рептилски саможива и себична страст, будући да је љубоморан човек спреман на сваку врсту освете и злочина, једнако као и сваки рептил.

Што је већа љубомора, све је мања љубав!

Уистини, љубоморан човек уопште не познаје љубав ни у каквом виду, будући да је посве запоседнут рептилским страстима.

Човек-рептил нити може нити уме да види, осети и доживи другога, већ увек и једино види, осећа и доживљава властиту себичност и саможивост.

Чак и кад сажаљева другога и саосећа с другима, он једино види, осећа и доживљава властиту себичност и саможивост.

Човек-рептил не уме и не може да љуби другу особу зарад те друге особе, већ љуби себе у тој другој особи, и љуби своју себичност и саможивост.

Свака друга особа, за човека-рептила, јесте само предмет његове љубоморе, себичности и саможивости.

Кад умре та особа, кад напусти овај свет, човек-рептил не осећа истинску тугу због нестанка саме те особе, већ  његова привидна туга бива тек израз његове властите – рептилске! –  себичности и саможивости.

Драган Симовић: СВЕТО ПЕРУНОВО ДРВО


Моји су преци горштаци до пре шездесет година скупљали храстов жир, пржили га а потом млели, да би од тог брашна месили хлеб и справљали разне напитке уместо кафе.

Храст су звали Свето Хлебно Дрво.

Када би се неко разболео, тада би користили исцељујуће и животодајне сокове из жиле младога храста.

Откопали би корен младог храста, засекли једну жилу, на жилу би натакли цевчицу, а цевчицу би спустили у неку дрвену посуду, обавили платном и жилу и посуду, потом земљом све то затрпали и оставили неколико дана.

После неког времена, поново би откопали дрвену посуду, извукли је из земље; жилу би премазали крављом балегом или пчелињим воском, да се излечи и исцели.

Исцељујући и животодајни сок младог храста давали би не само болесном, већ и здравима а поготову деци, да се физички и духовно окрепе, оснаже и ојачају.

Сад вам је јасно зашто је храст посвећен богу Перуну.

Онај ко би посекао млади храст – веровали су и говорили моји преци горштаци – бивао би кажњем од бога Громовника.

(Они који желе нешто више да сазнају о чудесним исцељујућим дејствима храста – храстовог жира, младе храстове коре и сока из храствих жила – нека потраже књигу – коју је, доскора, уместо Библије, имала свака србска породица – НАРОДНИ УЧИТЕЉ од ВАСЕ ПЕЛАГИЋА.)

Драган Симовић: Мораш да се бориш!


(Праискона песма ведсрбског песника-ратника)

 

Твоја је Света Дужност
да се бориш за Породицу,
за Племе, за Род.

Мораш да се бориш,
а поражен бити се не смеш!
Мораш да бориш,
а предати се не смеш!
Мораш да се бориш,
а погинути не смеш!

Тебе су Богови изабрали,
да се без предаха бориш –
за Племе,
за Породицу,
за Род.

Да се бориш за Светлост,
за Истину,
за Правду,
за Живот у Вечности!

Ти ни трена једног не смеш
посумњати у Порекло своје,
у Богове своје,
у Божанство своје.

Ти си Један и Једини,
не само у свету овоме,
већ у свим знаним
и незнаним
световима иним.

Један и Једини,
и Непоновљив.

Мораш да се бориш,
и мораш да истрајеш!
Мораш да се бориш,
и мораш да надјачаш!
Мораш да се бориш,
и мораш да победиш!

Твоја је Света Дужност
да се бориш за Породицу,
за Племе, за Род.

Мораш да се бориш,
јер си Сварогом Свебохом
изабран –
да се вечно
бориш!

године

 

Верица Стојиљковић: Све бива кад не иштеш за себе ништа


Туга, боли, енергије тамне.

Молим Земљу Мајку да помогне.

И  Сила Светла  позива ме.

Срж од светла светли све.

Холограм, у кружницама бројним- нежни!

Желим , желим –  реч без речи изречених  

Промисао  Светла божанска се чује

Носи Радост Оних што нас прате,  воле

Простире се круг безкрајно, лако

Додир руку холограмских

Љубав – жеља чвстих без тежине,

Без намере бива.

Лепота  боја дуга означава безкрај

Унутар боја злата

Мајка Земља,  Сунце мило, благост постојања

Лепота љубави стварања

Светла сила, мека, милује,

Шта желим ,шта осећам,  зна.

Све бива

Кад не иштеш за себе – ништа.

Владан Пантелић:С в а к и т р е н у т а к ј е м е д и т а ц и ј а


Живот је Лепота безкрајна. Лепота се налази у чистом оку посматрача. Чисто око је символика за чисто срце, чист ум. Свако јутро, одмах после буђења, треба бити с в е с т а н, и бити свестан значаја сопственог постојања и сврхе живљења.

 

Усредсеђујући се на сврху постојања, видећемо врло јасно да свеколика Васељена шаље милионе и милионе знакова радости, који су, истовремено, изазови за наше пуно испуњење, остварење. Знакове треба в и д е т и, распознати, разумети. Природа је за то најбољи пример. Она је обучила мудрости многе наше прапретке и претке. Они су само посматрали и повезивали. Ту се огледа мудрост посматрања. Примера ради, дрво даје пример за стабилност, стрпљивост, постојаност. Корењем је чврсто везано за земљу која га држи и храни. Грањем стреми ка модрим висинама, ка небу. Што више нараста ближе је сунцу. Плод дели несебично птицама, животињама, људима. Семе ствара у великом броју. Ветар носи милионе семенки у свим правцима. Када семенка падне на плодно тле, прима се и продужава врсту. Дрво нам обилно говори о себи изгледом, местом где расте, тлом на коме се усталило, бојом, укусом, мирисом, излучевинама. Говори нам језиком свог постојања. То важи за све врсте дрвећа, за све врсте биљака.

 

И све што постоји учи нас својим особеним знацима. И птице, и зверке, и река, и ветар, и планина, и облаци. Тихујте о свему што постоји. Када смирите свест, јасно ће вам се показати како све у природи има дубок смисао, како се све уклапа у општу слику постојања, која се зове Природа. Ни један жубор реке, ни један крик птице жељнице, или урлик вука самотњака, миг звезде удаљенице, ни један… није вишак. Све се уклапа у хармонију опште силнице, која је Господ.
Отворите срце и непрекидно тихујте, јер je и сам Живот чисто Тиховање.

 

Драган Симовић: Ако верујеш да си вечан, онда јеси вечан!


ИЗ ОВОСТРАНЕ И ОНОСТРАНЕ

ЖИВОТНЕ И СТВАРАЛАЧКЕ ПОЕТИКЕ

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

 

 

Ако верујеш да си вечан, онда јеси вечан, ако не верујеш да си вечан, тада ниси вечан, чак и да си уистини вечан.

Наравно, овде говорим о Вери која происходи и исијава из Знања, а не о вери без Знања.

Постоји Вера која је у суштини последица Знања, и постоји вера као последица незнања.

Те две вере разликују се као Небо и Земља.

Данас сам, на Истеру, срео једног младог, пробуђеног, освешћеног и дивног Белог Србина.

Зове се Бане и, има око четрдесет лета.

Борави у мом суседству, и повремено смо се виђали кад год бих пошао да шетам обалом Истера, зато што и он сам ужива у шетњи Природом и Истером.

Виђали смо се одраније, али се до данас нисмо познавали, нисмо се знали, све док нисмо упознали срце и душу један другом.

Седели смо на Сунцу, поред Истера, и диванили.

 Слушао сам пажљиво и будно његову исповест, његову животну причу која је тако несвакидашња и освешћујућа, те морам и вама да је предам.

Пре неколико година, Бане је био тешко болестан.

Имао је рак на десној страни грудног коша.

Ишао је на операцију, на зрачење, на хемотерапију.

Помислио је, да је готов, да је свршено с њим.

Био је веома забринут и уплашен, што је и природно, за свакога од нас, у таквим приликама.

Размишљао је дуго о својој болести, о свом животном путу, о свом посланству, о својој мисији, о својој смрти која се приближава из дана у дан.

Тада је био у најлепшем животном добу.

Имао је тек нешто више од тридесетак лета.

Па добро, говорио је Бане себи, и смрт ће доћи, но, шта ће бити после моје смрти, шта ме чека с ону страну?!

Зар је Творац мене створио само зато, да бих поживео кратко у овоме свету, болујући и мучећи се, а потом заувек нестао некамо, без трага?!

Зар је то сав Смисао мојега доласка на овај свет?!

Не, не желим да умрем, не желим да одем са овога света све док не откријем Знања и Истину!

Морам да сазнам ко сам, чији сам, одакле сам пошао, и, куда идем!

Нећу да умрем све док не откријем Истину о себи, о свом посланству, о својој мисији!

Тако је без престанка говорио самоме себи, разговарајући и са Собом и са Творцем.

И почео је да учи, да освешћује, да испитује и истражује, да трага за Собом и Творцем.

И, ево, још учим, још трагам, али знам, поуздано и знам и верујем: нема смрти! – прича ми Бане уз благ смешак, па наставља: смрт је опсена, илузија, пролаз и прелаз у неке упоредне, овостране и оностране светове. Ја сам тек на почетку пута – и могао бих рећи да још ништа знам – али једно зацело знам (знам тако, да то Знање и опипати могу): Знање,  Истина, Љубав, Доброта и Лепота, побеђују све, побеђују и најтеже болести, исцеују нас, васкрсавају и изнова рађају. Благодарим Творцу што ми је показао Пут до тих Знања, и тако мене вратио у живот, да бих открио и познао Вечан Живот!

После ове Банове тајинствене и несвакидашње приповести, поздрависмо се, срдачно и пријатељски, као да смо – а јесмо! – род рођени, као да се од Праискони знамо – а знамо се, однекуд, зацело, у то не сумњам!

Још ми на поласку, док је одмицао стазом поред Истера, добаци: ето, ти и ја смо, споља гледано, различитих година – ти си у позним годинама, а ја сам млад – но, кад посматрамо из Садашњг Тренутка, из Поља Духа и Свести – ми смо истог доба, истих година!

Кад год се два човека сретну у Духу и Свести, кад год бораве у Садашњем Тренутку, тада нема година, тада нема између њих никакве разлике у годинама, тада су обојица подједнако и млади и стари, односно, тада нису више ни млади ни стари, већ, напросто: ОНИ ЈЕСУ И БИВАЈУ!

Кад је Бане већ замакао иза шипражја, и када остадох сам на Истеру, загледан некамо у онострану даљину, прошапутах тихо себи: ето, овај човек је из мог суседства, такорећи из мог сокака, а све до данас нам неке мрачне силе не дозвољаваху да се сретнемо и упознамо!

(Иначе, Бане редовно прати Србски журнал. Неке текстове преузима са нашег портала и објављује на својој фејсбук страници. Мене је препознао са мојих фотографија, па ми је зато и пришао, да се упознамо, и да ми исприча своју животну причу.)

(На Истеру, месеца грудена, дана другог, 7526.)

Драган Симовић: Предање, Језик и Култура Белих Срба


ИЗ ВИЛЕЊАКОВЕ ОНОСТРАНЕ А ВЕДСРБСКЕ ПОЕТИКЕ

 

Друштвеним паразитима и космичким рептилима, као и свим њиховим слугама којих је тушта и тма у васцеломе свету, највише сметају Бели Срби, јер добро знаду, све док постоји и један једини Бели Србин на Мидгарду, они не могу да успоставе потпуну власт над човечанством.

Рат против Белога Србства води се на свим ступњевима, на свим пољима, како видљивим тако и невидљивим.

У овоме тренутку најжешћи рат се води против ведсрбског Предања, Језика и Културе.

Паразити и рептили, заједно са својим слугама (постоје читави народи који су заклели на верност паразитима и рептилима!) лукаво, подмукло и потуљено воде рат против Предања (Мита), Језика и Културе Белих Срба.

Пазите шта су паразити и рептили, лукаво и испод жита,  смислили: Четири Народа – Један Језик!

Који је то и чији је то Један Језик?

Тај Језик се зове Ведсрбски или Србски Језик – Језик Белих Срба, Хиперборејаца и Аријеваца!

Која су то и чија Четири Народа?

То су покрштени, покатоличени, потурчени и поисламљени Срби.

Значи: нема Четири Народа, већ постоји Само Један Народ!

Овогодишњи Београдски Сајам књига бејаше у знаку кукавичјег јајета паразита и рептила, са тобожњим представљањем Четири Народа и Једног Језика, само што се то, овога пута, није односило на Беле Србе, већ на Немце, који су одавно верне слуге паразита и рептила, и који су се још пре многих столећа исписали из Ведске Књиге Живота, из Књиге Првобитних Хиперборејаца и Аријеваца.

У заблуди су многи Срби, који још увек наивно верују, да Немци припадају Високој Раси, да су Хиперборејци и Аријевци, да су они од Нашега Рода, те да су на бранику Високе Расе.

Никада Немци не бејаху на бранику Високе Расе, већ су – напротив! – кроз све минуле векове (а поготову у двадесетом веку), и у свим минулим ратовима, бивали на страни паразита и рептила, сатирући и затирући Беле Србе и Беле Русе.

Од Немаца нема лукавијих и потуљенијих непријатеља Високе Расе!

Нико тако верно није служио јудео-кршћанству и Ватикану као Немци.

Да Немци још пре многих векова нису направили савез са паразитима и рептилима, а преко Ватикана и јудео-кршћанства, никада Првобитна Европа не би ни била поробљена од паразита и рептила.

Бели Срби и Беле Србкиње, будите будни, будни, будни!

У овоме тренутку најпотуљенији и најпрљавији рат против Белога Србства води се управо на пољима Мита, Предања,  Језика, Културе, Уметности и Духовности.

Помно и будно пратите сва културна и уметничка дешавања, како у Србији тако и у иним земљама србским!

А Немцима, наравно, не верујте и кад вам дарове носе!

Тада поготову!

(На Истеру, месеца грудена, дана другог, 7526.)