Некада су постојали сурови јаки ратници, вешти мајстори, лепе жене, мудраци, свештеници, чаробњаци.

Они су живели на разним местима на Мидгард земљи, а временом их је бивало све мање услед великих геоклиматских промена од којих је најважнија била промена армосферског притиска. Постоје неки од њих и данас у удаљеним крајевима на северу. Такође су имали прелепе врсте уметности које су биле у вези са проширењем могућности људских суштина, чак и оних које су биле одбачене..

И узгред, дромбуље или варган, како се зову на северу – је инструмент „одатле“.

Истина у то време свирање на варгану имало је сасвим другачије значење – промене фреквенцијског спектра звука а могућности људског грла достизале су невероватне дубине и вршиле утицај на све људске суштине.

Вешт уметник је преносио информације, легенде, кроз издвајање звука и убацивањем слике – а свесни слушалац је пребациван у друге земље и светове у старим временима.

Они су видели легенде старих времена, историјју своје савремености, поучне приче за децу.

Слушаоци као да су били унутар догађаја, делимично посматрајући свешћу а један део душа учесника – кретао се у било којем од постојећих у догађају ликова, осећајући их и доживљавајући их као себе, чинећи са њима један или други избор.

У поређењу са овом врстом уметности, савремени 3Д биоскоп – је трули ресторан са црно-белим телевизором и коритом за исхрану свиња.

Те ратнике су магови гајили посебно, одређујући њихов тренутак зачећа и онда су они расли у специјалним установама, а породице више нису виђали – то је била посебна врста данка у замену за вештине којима су подучавани и којима су владали..

Избор текста- Душан Ми

Извор: Фејсбук страница- Мидгард земља и тајне око ње-

ИЗ ВИЛЕЊАКОВЕ ОНОСТРАНЕ А ВЕДСРБСКЕ ПОЕТИКЕ

 

Ово о чему пишем, разумеће Бело Србство, јер само за Бело Србство и пишем.

Нама је у овом времену много лакше и једноставније, да створимо ведсрбску државу у времену – државу у етру, у свести, у петој димензији, у петом пространству – него ли државу у простору.

Зашто?

Зато што је Бело Србство расејано не само по многим земљама у окружењу, већ и свугде по свету.

Уз то, ни у самој Србији, гле! Срби не чине већину!

Ако бисмо направили етнографску карту Србије, тада бисмо јасно видели, да и унутар Србије има области – округа или срезова – у којима Срби бивају мањина.

У Србији живе народи који су задојени србомржњом, и који ће увек радити на разбијању и уништењу ведсрбске државе у простору, као што су то чинили и у свим минулим временима.

Од Србије овакве каква јесте – а таква је већ одавно – просто је немогуће направити здраву и јаку ведсрбску државу; јер Срба је у Србији негде око шездесет посто, а и од тих шездесет посто половина њих нема никакву ведсрбску, расну и националну самосвест!

За стварање и одржавање државе у времену – у етру и свести – не треба нам ни војска, ни полиција, ни администрација, ни влада, већ само језик, култура, уметност и духовност.

Један језик, једна култура, једна уметност и једна духовност!

На неки начин, ми, окупљени и сабрани око Србског журнала, и јесмо већ управо та и таква ведсрбска држава у времену, у свести и етру, само што тога доскора не бејасмо свесни, будући да о томе нисмо ни говорили.

И, не само око Србског журнала, већ и око свих других ведсрбских сајтова, блогова, портала и интернет телевизија, јер је, из дана у дан, све више и више пробуђених и освешћених Срба и Србкиња.

Наша мисија, наше посланство је буђење и освешћивање Србства; а када се пробуди и освести Србство, тада ће оно само собом, и само по себи и из себе, узрасти у Бело Србство.

(На Истеру, 30. листопада 7526.)

Никада,
никада, никада,
никада, никада, никада,

никоме,
никоме, никоме,
никоме, никоме, никоме,

н е у с к р а т и Р е ч!!!

30.октобар 2009.

Не идем никуда без тебе!

Како бих отишла, све и да пожелим,

Како, кад небо губи боју без тебе и

Сунце мање сја и трава је мање зелена

А руменка  слабашна сва и

Брезе не шуме и не злате како знају

 

Како –  како кад птицама мања су крила

И тужни им појеви  сви

И потоци  заћуте а реке само  убрзају ход

И не стиже  зекан у окућницу твоју

Но наставља  пут

Како бих отишла, све и да пожелим!?

Како,  како кад  пчела радосна без тебе није

И блед је и  жути тиквин цвет! 

Како кад ни муња није муња него

Тек сенка непоносна земљом што  вија,

Како,  како да одем,

Кад срце трепери при помисли на те

А душа заигра  на сусрет с тобом!

Не идем без тебе,  ни у оносвет а

Звезда тиркиза нека и не помишља

Да без тебе,  стићи ћу јој!

Ни тамо, без тебе, нећу!

 

Нећу отићи никуда без тебе,

Не знам како бих нашла пут, за наш свет.

А и кад бих га нашла, њим не бих пошла

Но бих ту, на почетној тачки, тебе

Чекала,  чекала,  чекала и певала

Песму насмејаним уснама и

У очима гледала гледала гледала

Твој мили,  драги  лик!

 

И умрети нећу без тебе јер

Шта бих у том свету сама!?

Са тобом и та тама не би била сасвим тама

Но одмориште за наше нове победе.

Не идем од тебе  никуда!

На поклон да ми неко цело небо да

И све звезде шаренице да буду моје

И светови пуни да буду ко кошнице;

Од свега ми је дражи руменке твоје цвет

И шапати из дубина твоје душе нежне, меке!

 

 

Још увек пламте твоје ватре,
И инспирације са обала Суматре.
Видиш ли, Милоше, куда нас воде?
Мало нас преоста из твоје хорде.

Мислио си и делао пером,
Неспрестано са, у Српство, вером.
И ево сада и ја пишем,
У жељи да ти се траг не избрише.

Не знам да ли ми је суђено,
У време ово несрећно, слуђено,
Да будем бар делић попут тебе мали,
Свестан сам да ми много тога фали.

Убише нас братске деобе,
Десиће се неке нове сеобе.
Изрази све неки туђи, странски,
Из народа ми не сме нестати Црњански!

Апелујем, и потписујем свако слово,
Но ме јарам душмански оков’о,
Али следим твој пут светлосни
Да Срби и даље на те буду поносни.

 

 

Да ли знаш
да у мору тражих ти глас,
зрно мало љубави и
зрак небеског сунца уз нас

Да ли знаш
да купам те нежно
пупољцима речи
и да по теби капље
заљубљених мисли прах

Заплесах с тобом
у божански час
да ли знаш…?

 

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер тад си као одсутна,
и чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те.
Чини ми се као да су ти летеле очи
и као да ти је пољубац један затворио уста.

Како су ствари све испуњене душом мојом
израњаш из ствари испуњена душом.
Лептирице сна, души мојој си слична,
и слична си речи меланхолија.

Свиђаш ми се када ћутиш – и кад си као удаљена.
И када – као да се жалиш, лептирићу у гукању.
И чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те:
Пусти ме да ћутим с ћутањем твојим.

Пусти, да ти говорим с твојом ћутњом
јасном као свећа једна, простом као прстен један
као ноћ си, ћутљива, звездана.
Ћутање ти је звездано, тако далеко и једноставно.

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер си као одсутна.
Удаљена и болна као да си умрла.
Једна реч тада, осмех, довољан је један.
И весео сам, весео – што то није тачно.

 

Кад изиђем

из омаја и опсена овога света,

и зароним

у звездана пространства божанске душе,

тада јасно видим

све скривене лепоте и дивоте

неких далеких светова

 што,

без престанка,

извиру

из Вечне Љубави Стварања.