Данас ми драги ко јуче није

болна рана, не боли, не пече

твој глас у себи мелеме крије

искре што струје кроз хладно вече.

 

Ја наде немам нити је желим

љубав је моја и без ње иста

скривена од свих покровом белим

она и даље у срцу блиста.

 

Љубав је моја јача од среће

јер срећа плане па брзо мине

јача од Сунца што небом шеће

тиша је она и од тишине.

 

Она је иста и кад те нема

кад срце са стрепњом сате броји

очај хладни кад у души дрема

-она једнако над свим тим стоји.

 

Без мржње, злобе, гордо се држи

чак и кад туга ме обузме сву

и када огањ жеља ме пржи

-она је једнака блистава ту.

 

 

 

Тиховањем пођох срести  људе,  вода мора и језера, народ Ура,

воду Живу севернога  извора –  да се загрлимо, поиграмо

ко што увек знали  јесмо.  Весело је и језеро  океана било,

размргодило се, људима на кратко, опростило;

водом својом радосно лице ми запљускивало.

Урима мојих иђах, индиго водом ходах,

библиотеку да погледам  и у  зиду камену, књигу

металнога повеза сакривену.

Дуго тражена, сада нађена- рука пружена -енергија ватрена.

осећај угрева – плам без боја. Додир корица, слике, слова,

знања – праискони Ури и ја. У радости нашој безкрајној,

вратих и  круну, на путу по Оносвету  некад потребну,

давно од Ура даривану. Необични буду путеви,

кад се Творцу предаш, где поведе – кренеш.

Понекад Он подсети  на заборављена места,

обичаје, лица, народе и градове, земљане, водене, облаковите – сви постоје.Сва за Род,  пријатељства, знања, чувана,  од таме скривана. Ево и ја ово у црти исписах, можда некоме од потребе и

користи  буде,  да га сети на животе негдашње, будуће и садашње.

 

О свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…

Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
протерани, огњишта нам палили, жене силовали,
очеве и њихове очеве и синове убијали…
и тако од пре Јасеновца и усташког погрома
уз благослов и учешће свештеника
под будним оком Ватикана до данас
у ово време ужаса и поновног србског страдања.

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…

Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
насиљем невиђеним вишедеценијским
и геноцидом бомбама
исти они који се данас цивилизацијом зову
и злочинца прогласише невиним, а жртву злочинцем
…записаше у историју Земаљску
невиђени погром мог народа Србског: смрт најближих, пријатеља и рода, и оних за које смо чули,
а нисмо лично познавали, на свим местима где смо живели,
оних који и данас од последица „бриге и милосрдних анђела“ нестају…

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
… о крику мајке,
о сузи детета,
о очевој тренутној смрти,
о порушеној родној кући,
о сестри разапетој изнад воћњака,
о клину у глави првог рођака,
о секири која је убила на прагу комшију и његовог дечака
о животињама у телу људи који су нас отерали да се никад
на родно огњиште не вратимо
о свима што им у свему томе помажу
и безочно и наочиглед свима лажу…

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Зато – не пишем песму већ протест душе:
Божија је правда спора али сигурна,
нека се смилује над свим оним људима
ако се тако назвати могу,
који су се ставили у улогу Бога
– само Он зна шта их чека…

 

 

 

Тијање је омалено село удаљено око 8 км од Гуче и Лучана и око 18 км од Чачка. Некада је Тијање било среско место, центар дешавања, а сада га стиже судбина србских села – млади, трбухом за крухом, се селе у градове, стари одлазе на страну лица, многа домаћинства се затварају. Недостак државног плана за опстанак села, за традицију, за развој уопште, учинио је своје.

Има много теорија како је настало име Тијање. Неки кажу да му име потиче из доба Римљана, неки опет тврде да су му кумовали Турци. Има и других теорија. Но, имена увек долазе из духовног. Тијање има облик развученог удубљеног сочива, одликује га блага клима, јер ветрови прелетају преко њега и одлазе даље својим тајновитим путевима. У Тијању је тихо – тииијааање, а тишину развлачи пев птица певалица, посебно у пролеће када је љубав најактивнија.

Снага и суштина Тијања је Тијанија,
препуна песме и мудрости.

Камен Тијаније је б е л и к р е м е н
Птица Тијаније је ч е ж њ и ц а – љ у б а в т р а ж њ и ц а
Звук Тијаније је ш а п а т и ш а п а т
Свет Тијаније је С в е т В и т е з а П р а и с к о н о г Р е д а
Унутарње стање Тијаније – Р а д о с т о д Р а д о с т и
Жив-вир Тијаније је М а н и т и в и р
Дрвеће Тијаније су Х р а с т У ч е њ а к и Б р е с т У с т р п т а л к о
Биљка Тијаније – х а ј д у ч и ц а
Култно место Тијаније – П о љ е о д к а ћ у н а
Река Тијаније – Т и ј а н а
Планина Тијаније – О р л о в а
Пиће Тијаније -С у р и ц а и т и ј а њ и ц а р а н е в и д а р и ц а
Девица Тијаније – А р и ј а н а с в е з н а ј н а

*

Тиховање у Тијању

Средумујем десет ватри
У ембриону тачку у срцу
Кроз коју тече светлосна река –
Веза са Једним –
СвеЗнањем и СвеЛепотом

2013.година

 

 

 

ВЕРА је древна изсијавајућа мудрост Богова наших и као што не можете изменити начин живота својих предака, тако не можете изменити ВЕРУ поистовећујући се савременим условима живота и политичког програма. Такође је немогуће, као на пример: да бирају нове родитеље за себе и да буду рођени од њих. Вера се не може прихватити или одбацити, за разлику од религије или измишљеног верског култа. Вера постоји, без обзира на то ко се слаже са тим или не.

 

ВЕРА – Ведање (знање, учење) РА (Праисконске светлости), поверење у претке. Вера је реч састављена од две руне: ВЕДА – мудрост, знање; РА – сјај, чиста светлост тј. ведање светлом, тј. просветљење.

 ВЕРА је древна изсијавајућа мудрост Богова наших и као што не можете изменити начин живота својих предака, тако не можете изменити ВЕРУ поистовећујући се савременим условима живота и политичког програма. Такође је немогуће, као на пример: да бирају нове родитеље за себе и да буду рођени од њих. Вера се не може прихватити или одбацити, за разлику од религије или измишљеног верског култа. Вера постоји, без обзира на то ко се слаже са тим или не.

Вера је такође старословенско име.

Текст приредио: Алекс Финист

 

 

,, И беше РОД, сербски , староставни,

на огромним пространствима се простираше,

на силним морима чамце везиваше: Грмљани нас германизоваше,

Румљани нас полатинише, неки после одоше у Румуне,

неки се у Цинцаре одметнуше,  трећи у Франкофоне,

опет они Суерби, Суеби се назваше Швабама,

други Лужичанима; нас Расе,  Расне,  расејаше на Русе,

 Украјинце, од наших козака,  трећи посташе Чеси,

Пољаци,  христијанизоваше нас, једне покатоличише,  

друге „потурише“,  па од њих потурице насташе ,

 па тек од 1920 Турци постадоше,

па постадосмо Црногорци,  Хрвати,

од Срба Карантанаца посташе Словенци,

па нас преостале разврсташе у чете православне,

екуменисте и зилоте…православне на Артемијевце и оне друге;  

потом нас разделише на ове из матице и оне из дијаспоре,

па на Србе са ове стране Дрине плаховите и са оне стране реке силовите.

Би им мало па нас разломише ко славски колач што се ломи,

на дођоше и староседеоце,  откинуше Војвођане,

па и њих гледају како да на равне части изделе за зеленим столом

и околни суседи и они мало даље што помичу мице;

претворише нас у Шумадинце,  Косоваре, Мачване и Бачване….

Раздробише нас,  умрвише ко кору старог хлеба, расушише и

расуше нас у мрве да нас свака чавка и врана позоба….“

Све што било је,
Опет ће бити.
Херојска дела
Ће се поновити.

Коло, мој народе,
Опет развиј,
Сваког јунака
Чекаће Ириј.

Чојства наша
Беху многа,
Вије се поново
Коло Сварога.

Кад Моране снег
Престане да веје,
Сунце Сварога ће
Изнова да греје.

Запевај у славу
Сварога Творца.
Роде мој,
Слави свога оца.

Долазе нам
Славни дани,
Вечан је наш
Род звездани!

 

1. 

   Певај, Драгане, о Белом Србству,

   Ту сам песму чула,

   душа ју је препознала

   и сад свакодневно долазим да чујем њене арије.

   Не усуђујем се ником да причам о њој…

   јер ми је савршено јасно да би то било равно описивати некоме музику Моцартову…

   ил је чујеш ил не чујеш…нема друге…

   а ко треба да је чује,

   живот га доведе до тебе.

   Чак и да је песма само сан,

   сан о Божанском Роду Белих Срба

   довољно је Лучозарна да побуди у човеку

   да сам Живот успаван Затрепери и Запева ♥