Ти би, сине, да сазнаш истину о постојању свега. Мислиш да је она непроменљива, јединствена. Ко ти каже да се њом не служе и варалице, које једва чекају да ти лаж подметну као закон и право. Шта ће ти она, када је тако лако превртљива? Зашто трагаш за њом?

Можда би хтео да је свима поделиш, продаш, сакријеш од лоших, или си убеђен да ће ти она помоћи да добијеш знање које ти је потребно да би поново закорачио на скривену стазу што води у рајски врт.

Не жури, немаш ти моћи да сâм спознаш истину, одустани од те глупе жеље. Не доносе ти знање анђели, већ демони, а они су лукави, па ти подмећу оно што је њима мило да би се сладили твојом наивношћу и хранили твојом патњом. Делиш речи и дела на добро и зло, дани ти пролазе између сна и јаве, а онда те на раскрсници животних путева сачека судбина, па те онако разбојнички ишамара тако снажно да после тога не знаш да ли је овима што си их делио потребно да их растављаш или спајаш.

Са свих страна прикупљеним и напакованим шареним мислима и очима које гледају лепршаву игру боја око тебе ствараш слике у глави и верујеш у њих. Грешиш, заборављаш да ти се зенице шире на таму и чуде се светлост и када су оне и у теби и изван тебе, а то је тајна спознаје и једини начин како да што више истине примиш у себе. Упијањем и исијавањем  кроз очи светлости која ти се даје. За дневну светлост сâм шири зенице, она ти храни и негује тело. Боја светлости је црна, зато се светлост душе из таме ствара. Она ће ти сама ширити зенице толико да ти из себе њом можеш да храниш и милујеш све око себе.

Не трагај за истином, јер ће ти је на том путу лажљивци поклањати распарчану на ситне комаде, варајући те да си добио све тајне неба, већ веруј у своје просветљење примајући и поклањајући светлост, која је у теби и око тебе. Онога тренутка, када склопљених очију видиш светлост у себи, знаћеш да се права истина у тебе усељава. Што је светлост јача, то ће ти истина бити јаснија и убрзо ћеш схватити да се за истином не трага. Она се, као и све остало, даје.

 -цитат из књиге „Дневник душе“ –

 

Суштина Николаја је дошла на Земљу из далека – из другог „слоја универзума“ (највећег од свих познатих нам структура Великог Универзума).

Али испоставило се да је Светлана – његова супруга, која је погинула у Француској у новембру 2010. године – била такође његова жена и у том далеком животу!

И када је Николај отишао одатле на „задатак“, она је пожурила за њим и некаквим „чудом“ је успела не само да га пронађе на Земљи, већ се инкарнирала у физичко тело у исто време, када и Николај.

Оваплоћење Николаја Левашова у физичко тело, није био најједноставнији процес. Ствар је у томе, што његова високоразвијена Суштина, која је носила тада име ИЛЛИАН, није могла одмах да се усагласи са људским ембрионом.

Дакле, оваплоћење је било етапно: прво по реду оваплотиле су се две људске суштине: мушка и женска; а онда, када је физичко тело тинејџера било довољно припремљено, у њега се оваплотила и Суштина самог Илли-ана. Касније је Николај спојио те суштине са својом.

Разлог за превазилажење свих ових, незамисливих за нас, потешкоћа је био рат. Испоставило се да су Тамне Силе – друштвени паразити – већ 2 пута доводиле до тога да је Велики Универзум био уништен, тј. потпуно се трансформисао и све цивилизације, које су се појављивале у њему у прошлости су такође нестале.

Наш Велики Универзум – је већ трећа „инкарнација“ космичког Живота који се први пут појавио пре много трилиона година.     

И Иллиан, Светли Јерарх на веома високом нивоу – добровољно је дошао у наше пространство да би пронашао неке опције успешне борбе са Тамним Силама и покушао да их заустави, да би се избегла још једна васељенска Катастрофа.

Информацију о уништењу два претходна Велика Универзума Николај је са Светланом добио „код куће“, када је у време једног од путовања по крајњем Космосу био у стању да пређе Црну Рупу и пређе у други „слој“ универзума, како се испоставило, у онај, из кога су они „отишли на пословни пут“ на Земљу.

Поред тога, потврду ове информације о пропасти два претходна Велика Универзума са милијардама цивилизација неочекивано је добио од тзв. Чувара.

Током једног путовања по великом Космосу Николај је са Светланом наишао на одређени простор оазу, у којој су се населили Чувари још из првог Великог Универзума. Они су били Јерарси веома високог нивоа развоја и рекли су, да су паразити, због физичке немогућности разумевања многих процеса, већ два пута несвесно довели до тога да је Велики Универзум изгубио равнотежу и потпуно нестао.

То значи да је Велики Универзум већ два пута у потпуности нестајао и настајао поново.

Када је први Универзум био на ивици нестанка, Јерарси су створили ту изоловану Оазу и преселили тамо сва расположива знања. Они су видели, како нестаје први Универзум и како је настао други. Без могућности да спасу други Универзум, Јерарси су у својој оази прикупили све што је накупио други Велики Универзум, који такође није био у стању да одоли глобалним Паразитима и који се распао потпуно исти као и први.

Онда су видели рађање трећег, нашег Великог Универзума, настављајући све те трилионе година да чувају непроцењиво знање сакупљено у свим Животима Универзума.

Из ове кратке приче би требало да буде јасно, на колико су озбиљан задатак послалали Иллиана Јерарси из његове Домовине.

На крају крајева, пре нестанка првог Великог Универзума тамошњи специјалисти су били у стању да створе просторну Оазу, која је преживела током свих ових пертурбација током трилиона година! А д победе Тамне Силе они нису успели!

У другом Универзуму десило се поново све исто.

У нашем трећем Универзуму једини начин на који су, поред директних борби, Светли Јерарси могли да се боре против паразита, је блокирање „здравих“ делова пространства од заражених паразитизмом, просторно квалитативним баријерама. Међутим, такво решење није било излаз. Пре или касније карантинске зоне би се толико приближиле центру Светлих Јерарха, које би их, у крајњој линији, апсорбовале. И онда би Универзум нестао и трећи пут.

Дакле, улози у овом смртоносном „звезданом“ рату су највећи! Изнад тога, једноставно не постоји! И кључна фигура у овој последњој рунди безкомпромисне битке са Паразитима био је Светли Јерарх Иллиан, који се по задатку својих вођа и оваплотио у физичко тело на Земљи.

Тамне Силе Космоса – нису измишљотина, нити су алегорија и нису фантазија. То су обједињене цивилизације, које имају природна ограничења процеса вертикалног еволутивног развоја и зако паразитирају на свим осталим, укључујући и Светле цивилизације.

1994. године Николај Левашов је успео да ослободи нашу цивилизацију једног од најопаснијих од свих који су икада „радили“ на Земљи Тамних Јерарха.

На крају своје каријере појавио се као кардинал Солли, иако је стигао на планету у физичком телу пре око хиљаду година – на самом почетку Ноћи Сварога – и променио је за то време много имена. Он је био веома јак црни маг и ужасавао је свакога, ко је имао прилику да се бар једном сусретне са њим погледом. Детаљи битке Николаја Левашова са њим се могу прочитати у 14. поглављу 2. тома књиге „Огледало моје душе“.

Кардинал Солли је издао наређење онима који су разапели Исуса Христа (Радомира) у Константинопољу 1087. године нове ере. Управо он није дозволио ослобађање јеврејског народа од менталног ропства Тамних Сила. Наиме, он је организовао да се убије Марија Магдалена – законита и вољена супруга Радомира, која је родила са њим двоје деце: Светодара и Весту.

Управо овај црни маг је до саме своје смрти наставио да прогони потомке Марије и Радомира и уништавао их је широм Света. Управо је он послао Папу Иноћентија III да организује у Француској крсташки рат против Катара (Албигојаца) – следбеника учења Радомира и Марије Магдалене и току 20 година је убијено око три милиона људи!

И баш по његовом налогу био је спаљен на ломачи директан потомак Радомира и Марије Магдалене, велики Мајстор реда Темплара – Жак де Моле (Видомир). И управо овај вампир је стајао иза стварања Свете Инквизиције, која је у средњем веку уништила у Европи милионе Словена, при чему, најбоље од најбољих – „силне људе“, надарене природом, који су владали екстрасензорним способностима, то јест, оне људе, који би могли да виде активности Тамних Сила на другим нивоима стварности. По његовој команди и са његовом помоћи, стално су започињали безконачни вечни ратови против Старе Расе у Европи, Азији и остатку света…следи наставак

НВЛ счастливая звезда Человечества

Дмитрий Байда, Елена Любимова

Превео Душан Ми

Извор- фејсбук страница – Мидгард група и тајне око ње-

 

ТРАГАЈУЋИ ЗА СОБОМ КРОЗ МИНУЛЕ ЖИВОТНЕ ТОКОВЕ

 

 

Вечерас сам, у стању дубоког тиховања, открио нешто битно и суштаствено о себи, што желим и вама да предам, јер вам ово моје животно откриће може од користи бити.

У претходном животном току – а то је животни ток пре овога – био сам посве замрзнут – као да бејаше и моја душа залеђена – у тами и студени незнања због својих лоших дела, због своје лоше карме из свог трећег животног тока у односу на садашњи.

Незнање у којему сам живео пре овог животног тока осетио сам и видео као космичку таму, као космичку метафизичку студен која леди и биће, и душу, и дух.

Незнање је ужасно – заиста, грозна је тама и студен незнања – тако да ми се чини, да од космичког и метафизичког незнања нема ничег грознијег!

Кад сам излазио из стања дубоког тиховања, почео сам да размишљам и освешћујем своје детињство, своје младалачко доба кроз покретне и живе слике из оностраног, из поља свести и свесности.

Тек сада разумем откуда у мени дубоки страх од незнања, страх који годинама нисам могао да разјасним, и који сам од најранијег детињства свакодневно осећао, а поготову када сам кренуо у први разред основне школе.

Тај страх је пренет из претходног животног тока када сам био буквално замрзнут у мрачној комори космичког незнања, када сам доживљавао највеће ужасе и грозоте у пространству и свету незнања.

Надаље сам, излазећи из стања дубоког тиховања у будност, још и ово убрзано освешћивао:

Да бих премостио тај животни ток у којему сам био залеђен у тами незнања – будући да у том животном току нисам напредовао ни за јоту – ја сам морао буквално да умрем и поново да се родим у овом животном току.

А то се и догодило.

По сведочењу мојих родитеља, а и лекара, умро сам кад ми бејаше девет месеци, и бејах у стању обамрлости, скоро мртав, од поднева до сутона.

Можете само да замислите какав су тада стрес и шок доживели моји родитељи!

Отац ми је једном приликом рекао, да му је тај догађај скратио пола животног века.

Ето, требало је да прође шездесет и осам година, да бих, на крају, схватио и освестио, зашто сам ја као деветомесечно дете доживео клиничку смрт.

(На Истеру, у вечерњи час, 13. листопада/шумопада 7526.)

Од деце старије учио
и научио сам лаке,
за оносвет, искораке,
а од бабе Обреније
танани одлазак са треперењем.
Научио сам Искорак
и Трептај за оносвет.
У јасновиђењу својему,
научио сам да одлазим
силином намере
и са сва три отворена ока.
То је врхунски угођај.

 

Када н е в и д и ш,
оба света су стварни,
само се разликују
по количини опсенодејства.
Када прогледаваш,
овосвет и оносвет су
као дан и сумрак,
као зора и јутро,
као сунчан дан и месечина.
Што више в и д и ш,
све је мања светлосна разлика,
слика титра, губи се,
понекад сасвим нестаје.

 

 

Знам да си скривен у морима сјања.

Али те стигне дух који те слути;

Небо и земља не могу те чути,

А у нама је твој глас од постања.

 

Једино ти си што је протуречно —

Кад си у срцу да ниси у свести…

На ком се мосту икад могу срести

Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

 

Води ли пут наш к теби, да ли води?

Крај и почетак — је ли то све једно?

Ко печате ти чува неповредно,

Ко твојим страшним границама ходи?

 

Јесмо ли као у исконске сате

Налик на твоје обличје и данас?

Ако ли нисмо, каква туга за нас,

Ако ли јесмо, каква беда за те.

 

Мој дух човеков откуд је и шта је?

Твој део или противност од тебе —

Јер треће нема! Крај твог огња зебе,

И мркне крај твог светила што сјаје.

 

Самотан свугде и пред свим у страху,

Странац у своме и телу и свету!

И смрт и живот у истоме даху:

Вечно ван себе тражећ своју мету.

 

 

Не без разлога Халил Џибран је рекао: „Ваша деца нису ваша . Она су синови и кћери живота, који тежи самом себи….“

Говорећи ове стихове имао је у виду да деца нису само физичка тела која су креирали родитељи физичким полним спајањем, већ су пре свега духовна бића – Душе – које ће код удисаја ваздуха и плача заузети та тела да би наставила свој, у многим ранијим животима, започети духовни развитак. Као духовна бића, Душе, и као део јединственог живота, наставиће да теже свом животном циљу, сопственој духовној реализацији.

Не мали проблем је, којег родитељи ретко где или можда нигде не узимају у обзир је да су као духовна бића у ранијим животима и искуствима начинила позитивне и негативне помаке али и са потребама креираним у тим животима преко закона узрока и последица. Ранији приступ схватању, из незнања, да су родитељи својој деци дали живот па да им га у складу са тиме могу и узети, је надрашћен, али се није далеко одмакло од тога. Остало је и даље неписано правило и схватање да се родитељи према деци понашају власнички или ауторитарно, занемарујући њихове стварне потребе.

С колена на колено

У највећем броју случајева третирање или однос према деци се преноси са колена на колено без икаквих видних помака, независно од материјалних и економских или тзв. културних промена.Оно што је непознато јавности је да духовна свест породице јесте та која привлачи Душу која је у хармонији са том свешћу, и која ће се уселити у породицу кроз тело малог детета, или ће имати највећи духовни прогрес кроз искуства у тој одређеној породици или групи Душа. Многи детаљи код доласка Душе у једну породицу бивају унапред испланирани и важни за искуства те Душе у долазећем животу.

Велики духовни учитељи Ваираги Реда кажу да никада нема грешке у смислу где, када и у којој породици ће се неко родити.

Пре него Душа заузме одређено тело у одређеној породици, сви детаљи буду темељно разматрани, где Душа добија одговарајућу асистенцију и савет у том правцу.Многи верују у судбину места свог рођења и свог даљег животног пута, због чега због одређених животних потешкоћа деца знају окривљавати родитеље за лошу срећу и судбину. Не схватају да су баш такви животни услови у које су ушли и кроз које пролазе неопходни да себе коригују и духовно узрастају како би експандирали своју свест, свој капацитет љубави, али и свој осећај среће.

Духовни учитељи Ваираги Реда објашњавају подробније и кажу да је у реалности много другачије. Код одређивања породице и места где ће се неко, као духовно биће родити, разматрају се пре свега духовне потребе за исправан развитак. Међутим, када се Душа нађе у новој породици на њој је да искористи јачину свог унутарњег карактера да одреди да ли ће следити дати и зацртани пут којег нису поставили никакви ауторитети са виших нивоа већ су га поставили сами људи у тој породици својим схватањимаи веровањима, или можда својим материјалним стањем. На самој Души је да не следи прихваћено правило да син ковача треба да буде ковач, кћи нешколованих људи треба да остане неписмена, или да син алкохоличара треба једнако да посрне пред животом. Борба саме Душе против учења усађених и укорењених схватања и зацртаних путева чини да сама Душа ојачава за узлетање навише пут духовног развитка личне свести.

Многи очекују и верују да Бог треба да им пружи све потребне услове и погодности, да би они тек онда стигли до високог животног циља, било у друштву у физичком свету, било да досегну високе духовне нивое. Такви никада не начине никакав напор, али зато редовно окривљују судбину и своју породицу за немање довољно среће. Ако и имају све погодне услове, онда се и не сете да их искористе за свој духовни узлет, већ то буде за чулни ужитак који их још јаче повуче уназад.

Свет у којем живимо пун је примера оних који су без икаквих видљивих услова за успех учинили наднапоре и успели да победе колотечину своје породице и средине (свеукупна схватања и однос према животу), те се духовно уздигну. На жалост, много је више оних који су прихватили дате услове и помирили се са њима. Такође је не мали број примера оних који су имали изванредне услове али не само да их нису искористили за духовно напредовање већ су себе начинили жртвама изобиља, и начинили духовни али и економски понор.

Направити корак испред.

Да би дете родитеља као духовно биће – Душа, остварило свој животни циљ, на родитељима је да се постарају да исправно сагледају многе детаље, заузму исправан став и однос према детету, стално га флексибилно усмеравајући, како би дете постигло максимум, а са тиме и они сами. Јер, на тај начин би и сами победили прихваћену колотечину живота. У томе се састоји изрека по којој син треба да начини који корак испред својих родитеља, а унук још неколико додатних корака. Тада у деци не бисмо препознавали њихове родитеље по њиховом приступу и односу према животу.

 Погледајмо случај мушкарца који се у доба своје младости забављао са девојком која је имала ванбрачно дете. Веза је у себи имала љубав и трајала је неколико година. Међутим, када је пристигло време за женидбу у њему је прорадило схватање околине да се не треба женити особом са ванбрачним дететом. Одбацио је и њу и љубав у себи и потражио другу коју је и оженио. Деца су се изродила, одрастала, завршила школу и стигла за удају и женидбу.

Син је хтео оженити девојку са ванбрачним дететом, на шта се отац жестоко успротивио, па су прекинули међусобну здраву комуникацију. Отац је у својој младости пропустио прилику да сагледа да је љубав, па макар само и хумана, далеко важнија од крутих схватања околине. Сада, када је син одрастао, поново је пропустио прилику да схвати да је много важнија љубав према свом сину, од схватања средине која су у њему дубоко усађена.

У ствари, то више и нису била схватања околине, јер их је околина надрасла, али не и он. Поново је поклекао, али зато син није.

Он као да је рекао својим родитељима, „Знате, ја волим вас, што ви не сагледавате, али волим и њу, и баш због тих мојих љубави ја нећу одустати од моје намере. Ви имате проблем несагледавања вредности и важности љубави, али не и ја.

“Тако је и оженио своју изабраницу из чега је, надам се, одговарајућа лекција стигла и до његових родитеља, а пре свега оца.

Да ли ће родитељи успети да надрасту у њима прихваћене калупе односа према деци зависи од њихове свеукупне духовне зрелости.

Да би успели, родитељи морају разумети и прихватити да је њихово дете духовно биће, Душа, која није ни мушко ни женско. Као таква, она само тренутно заузима један пол, да би кроз живот прикупила потребна јој искуства да би развила свест и комплетирала своју целовитост и божанственост.

Родитељи су пре свега учитељи, па тек онда хранитељи.

Из овог разлога родитељи су пре свега учитељи, па тек онда хранитељи. Зато је неопходно да својој деци обезбеде довољно исправне духовне хране као примарно, али и склониште и материјалну удобност као секундарно, али довољно неопходно.

У данашње време родитељи претерују у обезбеђивању забаве, провода и материјалних добара својој деци, што никако не може бити замена за суштинском потребом исправне духовне припреме. Под духовном припремом и образовањем се не мисли на одлазак на мису у цркви, синагоги, џамији већ на подучавање младих основним принципима као темељима живота, а то је реалност љубави Бога, вечитости Душе (нас) и одговорности коју свако од нас има према целокупном животу, будући да нам предстоји да постанемо инструментима Светога Духа.

У најширем, родитељи су неспремни да подучавају своју децу правим духовним стварима, будући да ни сами још нису себи прибавили одговоре на многа непостављена и неодговорена питања. Ни сами још немају одговоре о Богу, Души и правом смислу и сврси живота. Зато им је много лакше да обезбеде материјалне потрепштине и обилне проводе за своју децу него да им буду, пре свега, учитељи.

Сви ми као деца дођемо у овај свет спремни да учимо, али никога није било да поучи нас, па смо и сами неспремни да поучимо своју децу. У свима нама, као деци, постоји духовна глад али убрзо очврснемо, затворимо своја срца и умове према вишим, небеским световима, и престанемо веровати у било шта друго осим у ову безличну и хладну физичку реалност.

Сећања из прошлих живота

С’ времена на време људи откривају да има деце која у другој или трећој години почну показивати знање коме их нико није поучавао, али никоме не пада ни на крај памети да то знање није из овог живота нити је ту захваљујући наслеђеној генетици.

Медији на челу са психолозима исплетају своје плитке теорије у објашњавању ових појава без да схвате да је Душа та која је донела сећање и знање из претходних живота. Тако имамо деце која проговоре друге језике, покажу велико знање из математике, сликања или пак умеће свирања на неком од музичких инструмената. Неретко сама деца говоре отворено о прошлим животима, препознајући људе из свог окружења као своје познанике или можда физичке сроднике у ранијим животима. Када би родитељи имали мало више слуха за ову чињеницу живота, могли би код своје деце много тога препознати као знање и распознавање донешено из претходних живота. Најчешће када деца о томе и проговоре родитељи их брзо ућуткају мислећи да деца говоре небулозе из своје бујне маште.

Чему је најважније научити дете?

Да би дете остало отворено према Светом Духу, довољно је да зна да је оно као Душа бесмртно, да је љубав Бога реалност, да постоје виши светови, и да мора неговати одговорност према целокупном животу.

Ови принципи ће дете држати отвореним према имагинацији, одговорности и духовној слободи. Дете од својих првих дана у овом свету отвореније је према вишим световима и слободно и неометано путује између овог и виших светова, па и више времена проводи на вишим реалностима. Са временом се преко чула привикава на физички свет и његове законе. Имагинација је та која је ту пре свега да омогући слободно путовање до виших светова и назад, и она је пролаз до виших стања свести. Управо су сви светски генији постизали своју генијалност захваљујући имагинацији. Зато су и били одлични у решавању проблема и у многим процесима креативности. Ти генији су користили дневна сањарења и ноћне снове да би контактирали вишу снагу и вишу свест. Данас многи наслућују понешто о имагинацији верујући да је она ту да испуњава човекове материјалистичке жеље, заборављајући да је имагинација у ствари портал према вишим световима.

Многи прижељкују слободу, не схватајући да су слобода и одговорност нераздвојиви. Једно без другог је немогуће.

Родитељи очекују да ће пошто њихова деца одрасту, сама се научити одговорности, и да ће са тиме имати и слободу. Ово је само знак да ни сами немају довољно одговорности према родитељској обавези, да су они пре свега учитељи и то духовни учитељи својој деци. Нити знају нити схватају да се одговорност мора градити лагано и пажљиво, са сваким даном одрастања деце. Тек тада слобода долази као резултат препознавања духовних закона којима се особа повинује.

Златна средина

Чак и онда када имамо довољно и снаге и времена и воље да све сами урадимо у кући и у породици, није добро да тако и чинимо. Неопходно је да се деци задају дневне обавезе које ћи бити у складу са њиховим могућностима, узрастом и менталним и физичким способностима. Не одвајати послове на мушке и женске, и не учити дете од малих ногу да буде тотални зависник од родитеља, када ће веровати да су родитељи ту да их носе на својим плећима све док једнога дана не издахну.

Друштво у којем живимо, управо је кренуло у једном таквом правцу, и оно је само себе довукло у ћорсокак у којем јесте данас. Изузетно важна ствар на коју посебно указују духовни великани, је да деци треба усмеравати пажњу на оно што су добро урадили. Оно што није добро не стављати у први план њихове пажње, али им зато својим примером показати како се то исправно ради, или како се исправно приступа решавању одређене ствари.

Онда дете полако уводити у учење те исте радње, корак по корак. На тај начин, дете схвата да се увек може наћи најбољи приступ, да увек треба бити љубазан, и да се увек треба довољно заложити, јер се ништа не решава само од себе. Усмеравањем пажње детету на оно што није добро урадило или ако га због тога грдимо, тиме лагано стављамо невидљиву препреку испред детета, која ће убрзо почети да показује негативне резултате. Такво дете ће касније као одрасла особа имати потешкоћа у раду и решавању животних проблема. Зато се од родитеља очекује велико стрпљење у одгајању и подучавању деце.

Улога оца и мајке

Посебно на шта указују ови духовни учитељи је велика поларизованост родитеља у процесу одгајања деце. Наиме, очеви наступају са позиције безличности и некомуникативности. Превише су ауторитативни, показујући незнање о субјективној реалности, те наступају са позиције моћи. Са друге стране, мајке сувише тетоше и размазују децу, показујући слабу вољу када је у питању подучавање и дисциплиновање, а што је реална духовна потреба деце.

Мајке морају престати да верују да ће богатија храна и загрљај залечити већину ствари. Како су мајке у бољем контакту са субјективним стањем деце, то и носе велику одговорност у подизању деце. Зато и требају помоћи деци да исправе духовне слабости, како би спречиле да иста постану жртвама недостатака родитеља.

Родитељи код којих доминира мушки идеал мисле да је њихова улога ауторитет и контрола. Они код којих доминира женски ток верују да је љубав та која треба имати главну улогу. Међутим, ниједно од ова два није одговор.

Родитељи, што већ наведосмо, требају бити учитељи пре свега, и то духовни учитељи и водичи. Све ово захтева доста стрпљења и самилости. Све ово је много даље од ауторитета и хумане љубави. Све ово захтева много непристрасности и непривржености. Многи такође не схватају да непристрасност и неприврженост не значи незаинтересованост и безосећајност према другима. Напротив, то само значи да у датом тренутку схватимо праву потребу и праву акцију, која ће бити одрађена  искреном љубављу.

Извор- истраживања више људи –

 

Кад уроним у своје песничке снове, у своја песничка јасновиђења, онда јасно и лепо видим две упоредне Србије.

Једна је Србија у светлости, у дивотним преливима неземаљских вагри, а друга је Србија у тами, у пределима вечерњег сутона, у тешким маглама и тмуши од века.

У једној Србији обитавају словесна, божанска бића, људи у чијим душама искри божанска луча, док у другој Србији бораве човекомрсци, србомрси, словеномрсци, животомрсци, људи нељудског обличја и сподобија.

У првој се Србији (а то и јесте Србија словесних и освешћених), они што у њој обитавају, поносе својим прецима, својим језиком, својом духовношћу и својом културом, док у другој Србији (е, то, уистини, бива  сеновита и студена Србија!), они што у њој бораве –

 стиде се својих предака, стиде се свога језика, стиде се  својега писма, стиде се свега оног што их подсећа на њих саме!

Наравно да те две Србије нису разграничене у појавном, видљивом свету; њихово разграничење прелази пето пространство и досеже до деветог пространства (пространство је србска реч за димензију!), што би могао унутарњим видом да јасновиди само онај посвећени који све то созерцава очима божанског битија и бића.

Две упоредне Србије обитавају у једном вештаственом, опипљивом, појавном и физичком простору, али се дејствено, енергетски, умно, душевно и духовно разграничавају и мимоилазе, као када бисте у једну те исту посуду истовремено излили и воду и уље!

Те две Србије, осећам то својим унутарњим суштаством, никада се сједити неће!

Те две Србије су лице и наличје, основа и потка, појавни облик и сенка облика, вертикала и хоризонтала, сварожница и обзорница, звездано јато и црна рупа у сазвежђу.

Те две Србије су, са становишта квантне физике,  уствари један те исти холограм, једно једнијато биће а ипак подељено и раздељено на две самосвојне целине, једно суштаство а различно испољавање и појављивање, једна духовна звезда а два пола духовности!

Те две Србије, на концу, и подстичу и покрећу једна другу.

Оне се међусобно снаже и јачају а да тога и нису свесне!

Што је више светла у једној, то је више таме у другој, што је већа љубав у првој, то је силнија мржња у потоњој, што прва снажније вуче навише, тим друга силније стреми наниже, па се тако, у космичкој праслици, одржава енергетска равнотежа двеју упоредних Србија!

Те две се Србије у трену крећу по вертикали, а трен, потом, по хоризонтали, час по завојници, а час по кружници, сад с лева на десно, а сад здесна на лево, и све тако укруг, и све тако убексрај!

Шта је Песник мислио и шта рекао?

Оно што је Песник мислио, то је и рекао, само песнички!

Ви који дејствујете и чините добра дела за Србство и Србију, за своје племе и свој народ, за свој језик и своју културу, за своје претке и потомке – чините то и даље!

Чините у љубави и с љубављу, чините посвећенички, и, не чекајте да се пробуди и освести она друга Србија!

Она друга Србија ће заувек остати –

друга Србија!

Задатак друге Србије јесте да увек бива и буде –

друга Србија!

Не распршујте енергију, не распржујте божанско дејство, на преображај и преокрет друге Србије!

Будите посвећеници, синови светлости, Србства и Србије!

Будите Посвећени Срби, Расни Срби, Стриборјански Срби, али никада и нипошто, никога и ништа, не мрзите!

Не мрзите!

Јер свака мржња поништава светост, поништава лепоту, поништава живот.

Свака мржња поништава и онога што мрзи!

Мржња нас занавек, заиста, во вјеки вјеков, исписује и брише из Књиге Божјега Живота!

 -2014.година-

 

Руди зора,  ено,

Смеши се брдо планине снено 

Купан му  зрацима цели врх…  и

Винемо се међу  висине плаве  

И облетимо ,,пола,, сунчаног круга.

Тамо иза времена овога, угледа се

Слика другачијег небеског свода.

Прозрачност ову  земљу краси

Корак дуг и лак  и мисао брза реч је

А вода елемент  којим се… хода  

Ветар другачијег звука је

Месец  беличаст, већи од знаног,

Шета небом ноћним што то  и није

Даном се звезде видети могу

И путеви којима се  крећу

И тако је лако

Ухватити се за руке у коло

Што у ваздуху игра  се…

И смех ори се…

Оно што исто бива

То Срца жар је жива

Упаљеног вечитог плама