Ако не будемо будни!

Ако не будемо будни,

нестаћемо у ноћи

 дужој од века!

У ноћи  мрачној и студеној!

У ноћи, гле, без свитања!

Ако не будемо будни,

растрзаће нас звери

крвожедне,

које ће доћи,

у ноћи дужој од века,

са западне стране!

Ако не будемо будни,

никада ми

нећемо више бити

ми!

И ништа наше

неће више бити

наше!

Ако не будемо будни,

ни брат брата

неће више смети

да назове

братом!

Ако не будемо будни,

ни шљиве више

неће

у Србији

цвасти!

Ако не будемо будни,

 и ако на Србију падне

ноћ дужа од века –

ноћ без свитања! –

биће као да се

ни родили

нисмо!

(На светим водама Истера,

у пролеће, 7520/2012. године.)

Текст 1. И видех ја Оца Небеског, и разговарао са са Њим. И рече Он: сине мој, у рукама је твојим књига моја. Створи такве услове и реалност где ће Књига, као и сам човек, бити слободни.

Онај ће истински схватити, управо схватити, текст, ко душом прихвати, духом прође, свешћу створи.

Твоје усмерење – то је пут спасења, као и сваког човека, твоје деловање – то је акт спасења, твоје схватање, као схватање светлости. И ја сада не похваљујем ни тебе, ни било ког човека, већ свакоме дајем усмерење.

2. А теби кажем: иди у дом Сина мога. Јер то је и твој дом. Чини оно што сам ти наложио. Оно што знаш и можеш да учиниш, и преноси знање, јер твоје је време дошло.

Структура коју је пожељно створити – то је основа договора према знањима која треба при стварању структуре пренети; основа знања – то је духовни договор са сваким човеком: преношење и обука у знању и технологији – то је слобода избора свакога, на основу његове одлуке и сагласности. Онај је дошао ко је схватио суштину реченог; ко није схватио суштину реченог тај човек се спрема да стекне знање.

У дому Сина мога ти треба да чиниш управо то што можеш и желиш да чиниш. И ја ти налажем шта да чиниш – да обнављаш микросвет, градећи макрониво такође, као што Син мој ствара макрониво и освељава пут путем својим, стварајући реалност. У мојим речима прецизно је указано шта ваља чинити, и овде сваки човек слободно одлучује шта ће да уради, да би се подударили путеви и интереси, и речи, и знања, и усмерења тих знања.

Речи моје су доступне сваком човеку уз моју дозволу и ако ми се неко обрати. Речи твоје су доступне свакоме уз твоју дозволу, било да ти се неко обрати или ако ствараш структуру сједињавања и обнављања објеката информације.

3.Речи сваког човека су доступне свакоме уз дозволу свакога и ако му се неко обрати у вези с датом информацијом. И сваки човек треба да поштује интересе другог човека и суштину информације датог текста, како директнно мојих речи, тако као што и ја слушам до краја када ми се неко обрати и после тога доносим одлуку.

Сине мој, оно о чему ти говорим то је основа структуре, основа избора и основа обраћања једних другима, јер је у томе утемељен принцип слободе и слобода на основу разумевања знања и текућег времена као структуре информације

Даље деловање – то је стварање структуре у структури која сједињује и улази у дом Сина мога са чињеницама обнављања, као потврда његовог рада на нивоу макроуправе. И то је реалност која је прихваћена као чињеница рада за свакога и коју је прихватио сваки човек као реалност спасења.

Даћу ти време за разумевање и наставићу . И дао је Отац време.

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

Писац: Габријеле Д’Анунцио, преводилац: Милутин Бојић

„Ода народу српском“ је поема италијанског песника Габријела Д‘Анунција, док је белешке уз поему написао ит. песн. Никола Томазе. Поема је написана 16. а објављена 24. новембра 1915. године у миланском листу Corriere della sera.

Било је више превода поеме, али овде је представљен превод српског песника Милутина Бојића. Бојић је поему превео уз помоћ једног српског војника, а превод је објављен 7. априла 1916. године (по јул. календару) у првом броју Српских новина на Крфу.

 

Хајде народе Марков, храбар буди!

Имај срце јако, срце челично

пред судбином! Ти си, ох људи:

располућен, подељен цинично

на два дела, на два трупла

крвава, као на кули

што погођен би Хајдук

Вељко. Сећаш ли се њега?

Располућен посред стомака

паде. Ширoке груди

прекинуте у појасу

падоше, одлелујаше у локву

димну. Лежаху Херкуловске

бутине тог див-јунака

раскречене, лежаху доле

посвећене. А из

гркљана поклич се расу:

“Држи се храбро!” Жуч из поцепане

јетре шикну: “Ти се држи

Србине!” Из утробе што пржи

такав ропац се проломи: “Храбро се држи!”.

 

. . .

Тај ропац чула вила.

Све твоје горске виле.

Све твоје са урвина виле

чуле команду што пуче,

а ти је чу и јуче.

Чује је земља тврда,

неће три године зазеленити.

Чује је над облаком небо,

неће три године роса чиста пасти.

Шта мари, о ратници?

Глава Свеца Србије,

лобаља Лазарова блиста

не само у Ситници,

већ у свакој реци. Ево рже

велики коњ Шарац

Марков, и буди се јунак

тресући своју црну косу.

Цар Душан стиже из Призрена,

израња из Марице мутне

Вукашин, диже се са Косова

јато од девет јастребова.

 

. . .

Хајде Петровићу Ђорђе, говедару

од Тополе, хајде пробуди се и позови!

Поведи са собом своје јунаке:

мудрог Јанка и беснога Васу.

Поведи са собом своје хајдуке

што играју над врховима

мачева. Вељко, ево сада,

бедара и прса се лаћа

и спаја их као некада,

а унутра јетру жучну враћа.

Хајде, хајде свињари Божји !

Мишарска олуја, ево сада,

кроз јармове Шумадије

стару победу вије,

сеје ново семе.

Нека друга стада ћеш гонити

пред собом, друге дивљије

чопоре, другу још гору

стоку, друга утовљена

крда, гадна људска племена.

 

-део песме-

-слика Ђуре Јакшића-Барикада кроз Стамбол капију-

1. Песниче – ОД СРЦА БЛАГОДАРИМ…
   Како мислили тако сневали, свет нови стварали…
   Дође време у НЕвреме, кад се сјати кусо и репато-умисли да је створено њима припало… Они без душе и варница мисле да постоји граница. Без свести и моћи креирања измислили су разна превирања… Али СВЕмир није љуљашка већ клацкалица… Могу се надати да могу… али све је игра ЕКВИЛИБРИЈУМА…Вечити баланс-равнотежа… На једну страну никада не прелива, само се деси да се излије оно најгоре. По космичком закону никада не оде на жељену страну. Што би наши стари казали – СТРПЉЕН СПАШЕН. На нама је сада само да чекамо и СВЕШЋУ ДЕЛАМО. Срби имају тај дар, тај квантни ум…

   

 

(Ирени, Александри, Марку, Владимиру, Милици, Верици и Милораду, с љубављу, да чувају себе и свој Звездани Род!)

Само пробуђене и освешћене душе називам Белим Србима и Белим Србкињама.

Пробуђене и освешћене душе јесу душе љубави, лепоте, доброте и светлости.

Расе и нације вишу нису битне, одавно нису битне, зато што су паразити и рептили убацили репоње у све расе, у све родове, у све нације и у сва племена.

Ни крв није више оно што негда бејаше.

У савременом Србству има доста репоња, доста оних које су убацили паразити и рептили.

Паразити и рептили растурају и растачу Србство изнутра.

Свест тих назови срба (зато и пишем малим словом!) јесте на ступњу животиња и зверова.

Док су расни Срби, Срби Аријевци, гинули у свим минулим ратовима, дотле су се ови репати срби котили и множили.

Данас их је тушта и тма!

Они се размножавају брзином зечева.

Ви, пробуђени и освешћени Срби, ви, расни Бели Срби и Беле Србкиње, не смете више гинути за ово лажно србство, за србство паразита и репоња!

Чувајте себе, чувајте свој Звездани Род!

(На Истеру, 12. листопада 7526.)

1. Човек је енергија светлости која се отелотворила у материјалном облику. Тело као материјална структура не функционише или обавља само механичке потребе ако није усаглашено са унутрашњом овојницом. Оно што ми називамо ДНК ланац је заправо „нотна шема“ наше осцилације. Она омогућава повезаност нас и извора (АПСОЛУТНА СВЕСТ). Научници су утврдили да ланац заправо одашиља и прима резонанцу (музике,говора,…). Тако да свака реч изговорена или саслушана од стране саговорника утиче на нас више него што ми заправо мислимо. Бука као надражај ако има своју константност може погубно утицати на рад нашег тела и унутрашњих органа. Исто се дешава и са слушањем музике која је на већој или мањој фреквенцији од нормалне по нас и наш рад структуре мозга. Узимајући у обзир погубност одређених фреквенци долазимо до закључка да нам поједине и пријају. На пример – МОЛИТВА, она је истог тоналитета као и наша унутрашња завојница. Имајмо у виду понашање воде при одређеним околностима (експеримент), тако реагујемо и ми сами јер смо вишеод 80 процената сама вода. Функције нашег тела су немогуће ако на ћелијском нивоу нема договора… Бол као осет је немогуће осетити ако нема примопредаје информација у организму. Наше тело нам прича, слуша, комуницира,… Омогућавамо ли му довољно? Када смо устали задовољни и свесни себе а не механички? Када смо се из душе помолили за све нас? А када смејали?
   Оно што мислимо бивамо, оно што уносимо постајемо… Дајте етру простора да говори ветру и само слушајте… Први је корак најтежи, остали су слеђење….

   

 

 

 

 

Благослов Вилењаче, дивотни су вам записи, таква правда се подигла високо понад нас и дубоко Сила Светла трешти на све стране и стоји високо у правди, можда је то само био корак по корак нашег освешћивања, када кажеш да никада нисмо сасекли и затрли непријатеља до корена, тачно, јер су нам  били потребни за будност, свестило се корак по корак, долазиле су такве душе, са толико Знања о Будности и то је трајало, трајало све донде док се Чисте суштине нису појавиле за коначни преокрет и увежбаност за Битку свих Битака.

Сада су ту Рођене са нама и кренуле су да буде сада је ово је болно освешћивање и узрастање које се уписује директно у Творчево Поље Свести сада  и овде на овом месту ( где си у исто време и свуда присутан).

Буди се Светлосни Запис свих светлих Душа и  нема више чекања ко иде иде, ко стоји стоји, свако сам бира да ли ће се покренути и извући из ове трулежности омаја. Слобода и храброст је потребна да се крене, морамо бити сигурни у себе, непоколебљиви без сумње у истини и правди сваког трена да се стоји пред Творца. Гледам како сила физичког тела груба губи у свему, са подизањем свести подиже се и наш дух и наша Мисао у чистоти од Творца дарована, тако да снага тела груба без духа и душе постаје тешка и не прати ритам Космичке енергије Творца, то време пролази, та нижа стања грубости, беса, разних сила, мржње, биће заустављене само једним погледом и све ће се променити, јер слобода Срца, душе, духа и светле свести одлучила је да се наново препороди уЧистини, Правди и Чистоти, и  то је Ново доба Златно за све душе свете Великог Срца, деловаће се у чистоти духа, душе и свести, подићи ће се такве лепоте и чудеса које Буде Вечни Живот у Знању Безкраја, и свако ће сам себи бити Богочовек и Богочовечица, путоваћемо и летети и до најудаљенијих звезданих јата и успостављати ред и хармонију у свему, а то ће ускоро бити!

Живи Били па видели!

Поздрављамо и ми тебе Вилењаче: Живо здраво нам био!

 

 

 

Још сам у раној младости открио, да не стварам ја поезију, да ја не стварам ништа што је духовно и божанско, већ да то стварају нека невидљива, светлосна и божанска бића из мене и кроз мене.

Та невидљива, светлосна и божанска бића јесу, истовремено, чувари и водичи моји, те да ме прате у стопу ма куд год ја кренуо.

Њихово присуство најбоље осећам у својој соби, за својим радним столом, у тренуцима кад нешто читам или пишем, кад сневам, тихујем или стварам, када су ми чисте мисли, чиста осећања, чисте речи и чиста дела.

Кад љубим, кад благосиљам све и свја, кад благодарим Творцу и Васељени.

Ако ли сам, пак, узнемирен и растројен, ако ли сам обхрван љутњом, бесом или гневом, тада се моји невидљиви чувари и водичи разбеже од мене, и ја, у тим тренуцима, не умем и не могу ни најобичније писмо да напишем!

 

Та ноћ била је музика,
осмех твој виолински кључ и нота радости исписана на њему

Та ноћ била је плес
и све тачке љубави одиграваху се лагано под месецом са бојама вилинских коњица

Зачарана ходала сам по звезданим ногама и опипавала пенушави облачак што се приљубио, мислећи да дотичем усне твоје мекане

На блиставом тепиху ноћи
загрљај среће био је већи од замаха албатроса у лету

Сада туга у очима сузама казује да био си само сан, душу моју што хтео је шапатом да утеши да још живиш…

Ах, све је бол што те нема,
све је музика и плес што оставља
румени траг на небу,
све је слутња и плавичасти дим
да постојиш негде далеко од живота
где кораци су тиши од смрти,
а пољупци слатки као шећерна вуна.

 

 

Кô горда царица и бајна, са снопом златнога класја,
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,
До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,
Припрема она сад спокојне вечери и дане,
И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,
И гатке времена давни’.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада
Кроз мирни прошушти дом – ал’ и то губи се брзо,
И сан лагано пада.

 

слика -Ивана Шишкина-