Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању…
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.
.
А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама…
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.
.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.

Фото: Плодне оранице; Википедија

Градове су реке поплавиле.
Таласима моћно лелујају.
Милости бож’је носе вале
да прљавости собом оперу.
.
Ова је сила народу мила
јер она од свих зала слободи.
Засијаће поново светла оцила
да се буде среће препороди.
.
Као што Потоп грехе је однео
и ове реке грешности перу.
Како је живот за Нојем почео
и овде ће нове стабљике да зру.
.
Токове ових безводних река
народ воли и добро негује.
Радгосно их код мостова чека
да снагу ову у себе улије.
.
Тужна ће лица синути радошћу
миропомазана Духом светости.
Процветаће божијом милошћу
рајски врт чисте људевности.

Фото: Безводна река; Википедија

Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!

Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
Ми знамо да су наши Богови
старији од свих народа,
од свих знаних светова.
Ми верујемо у своје Свето Предање,
и ми знамо да се све по Предању
нашему и догодило.
Ми знамо да су Преци наши Богови
и стога прослављамо Претке своје
и клањамо се Боговима својим.
Језик је наш старији од свих језика,
и Име је наше старије
од свих имена иних.
Није било времена у којем нас није било,
нити ће бити времена
у којему нас неће бити!
Све ми ово знамо,
и знамо да и ви ово знате,
па нас зато и мрзите!
Али, већ истиче време мржње ваше,
и долази време
Љубави наше!
Ваш се животни ток
заувек затвара, а наш се Пут,
гле, изнова отвара!

Фото: Векови иза нас; Википедија

У знак захвалности онима који су ме уводили
у тајанство и лепоту речи, професорима;
Вери Радивојков, Гордани Радосавац, и Душану Лукићу.
.
Ако си, Господе, међ семењем живота оплодио живот
речи моје и у њу спустио плодност Своју, ако си небо речи
Твојих у мени облагодарио кроз смирење, веру, надање и
Љубав, дарујући ми благодат Духа Светога, Ти Господе,
покропи светлошћу поља душе моје, да тајна љубави у речи
процвета. Танана и пламена, пред Сунцем лица Твога уточена
у Љубави Неба.
Гласодршче, Господе, говори и збори снажније
и глас-
није кроз мене гласоношца Твог. Оживи ме речима. Као гро-
мовни облак разбиј све дивотне и безбројне гласове Свеми-
ра и још јаче долиј Себе, мудрост своју у реч моју, како
би пулсирала животворно, гласоносно, и како би се заогњила
пожаром дивоте, начинивши се кандилом у Небу Славе Твоје.
Амин.

Фото: Фб страница – Jaya Chakma Moni

Сија ноћас лепо лице,
Нашег града Подгорице,
Сија Светлом Боже Свети,
Православље Небом Лети.
.
Предводница Светла тога,
Василије наш је био,
Литију је Рода свога,
Он Весело предводио,
.
Са њим Свеци ,Апостоли,
И Анђели небом лете,
Велелепног хода Боже,
И за Старца и за Дјете.
.
.Милина ме обасјала,
Када видим Род се диго,
Брани Своје, туђе Неће,
Тихо хода носи Свеће.
.
И тихо се моле Богу,
Да изтрају mолбе њине,
Да не дају они Своје,
Најсветлије све Светиње.
.
Поживи нас Василије,
Унеси нам вјере више,
Историја сад се пише,
Биће Сунца ,после Кише.
..
Помози нам мили Боже,
Да скинемо терет с врата,
Док шетамо тихим ходом,
Син до оца, брат до брата.
.
Поносита Црна Горо,
Ти си ноћас једна свећа,
Која сијаш као никад,
За Род снага то је већа.
.
Срце нам је ноћас пуно,
Обасјана Црна Гора,
Стобом Боже у срцима,
Истрајати сад се мора.

Фото: Град Подгорица; Википедија

Енергија узрастајућег дана Сварога…
Буди пра-прасећања и гура на путовања
Из дубине бића исходе за завичајем чежње
У духу увек видим маглу и пену беле реке…
Бела пена и хук реке живе у мојој глави!
.
Видим многе дубоке подземне просторе
И видим изнад високе прекрасне храмове
У њима изабране ученике – носиоце знања
Посвећене у незамисливе линије постојања
Дрхтим на помисао да сам један од њих…
.
Око утврђења пет или седам река живоносних
То је Беловође земаљско – духовно средиште
У које су посебно долазили Перун и Дајбог
Ватреним вајтманама – бржим од светлости
Перун и Дајбог из главе изрецитоваше Веде
.
Онда мрачни дуси сплетоше јаке замке издајне
Дивља хорда развали зидове поруши храмове
Али духовно Беловодје се не може уништити!!!
Преселише га велики јерарси у просторе скрите
Где? Слутим – у дубини Тијаније… Алтају… Ртњу..

Фото: У потрази за Беловодјем; Википедија

И још тог нисам рекла
А рекла бих ти
Колико је ово место
И колико је велико
ово што хоћу да ти кажем
А велико је
Веће од свега од наjveceg метеора
огромног милосрдног загрљаја
Пуно бих ти рекла
Дугачки су путеви
Ко верни пратилац
Свугде би њима ишла
Али рекла бих ти много више
Шта је оно највеће
А има ли ко да ти чује глас
Да те пита шта је то највеће за тебе
Пита ли ко,
питам ли ја,
да ли може да стане у стих цели свет?
Можда све стаје у прашну и естар
Свемирску прашину посебних метеора
А да смо ми као естар
Који даје мирис воћу и четинаримА
здрави као јабука и
Искричави ко киселина цитруса
Има ли нешто већег од здравља,
јачине мириса сочног воћа
енормнијег
А ми треба
да смо ко огромни удах слона
свеже Шуме
мирис четине
Ширине наших плућа
А тај удах бих замрзла
и као велики поклон бих ти дала
Већи од језера
Ко огромни лаки кристал на руци
Пуно бих ти рекла
И
Како преплављује одсјај на реци
Исто оно сунце што те греје док пливаш

Фото: Река, одсјај; Википедија

како до твојих келија и риза
до спаса како до светлосних двери
с језика сићи с усне чанколиза
ниоткуда како притајен у вери

како из себе тек у себи како
пред Мајком Божјом пред том руком трећом
хоће ли душа светлети онако
ко ти кад гориш сједињен са свећом

пред Гором Светом на Крст земље плача
смрзнута суза попут сулундара
хоће ли мртве душе нарикача
пренути шкрипа двери Хиландара

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Фото: Света Гора; Википедија

Нигде нема таквих њива,
нигде нема таквог неба,
нигде пчела и ливада
жита, брашна, златног хлеба.
.
Нигде свици не певају,
у даљини месец жути,
нигде такав рој звездица,
док их гледам, само ћутим.
.
Нигде сунца таквог није,
зора руди, поље клија,
пет’о зове са огњишта
село буди, свет пробија.
.
Нигде нема такве фруле
ни чобана ни овчице,
за појасом сакрио је,
кад засвира, поје птице.
.
Вредне руке свуда раде,
стара нана вуну преде,
млада снаха у башти је
а момче јој поред деде.
.
Трактори се узрежњали
купе класје, пласте сено,
ко облаци на небесју
играју се несмотрено.
.
Поток тече, ено хуји,
од извора зденац прави,
свуд мирише цвеће мило,
моми поклон, украс трави.
.
Нигде нема таквог биља,
таквог лека и красоте
и хлада нам и огрева,
благодати и лепоте!
.
Нигде песме, нигде приче,
загонетке, доскочице
нигде таквих умних старих,
разигране поскочице.
.
Нико нема таквих слова
кад их гледаш, око лечи
све што читаш, знак дедова,
дете точи умил речи.
.
Нико нема таквог претка,
див ратника славних дана,
стамен, храброг, узвишеног,
следбеника Христа сама!
.
Ево гледа око моје,
гледа душа а и срце,
нигде нема такве земље,
само моје Србијице!

Фото: Предели Шумадије; Википедија

Мој свет
Не могу те пустити у мој свет.

Он је саткан од стаклених фигурица,
Тако сјајан и нежан,
Али осетљив и ломљив.

Не могу те пустити у мој свет,

Јер ти желиш да га мењаш,
Да помераш фигурице,
Да их бојиш, обасјаваш.

Не могу те пустити у мој свет,

Јер он може сам да сија,
Да свира, плеше
Да ћути и сања.

Не могу те пустити у мој свет,

Док стакло не постане дијамант,
Док осетљиве фигурице
Не буду довољно јаке и неломљиве.

Не могу те пустити у мој свет,

Док не осетиш његов сјај и снагу,
Док не научиш
да посматраш без додира,
Да га волиш без тражења,
Да будеш у њему као део њега самог.

Не могу те пустити у мој свет.
Не, за сада – не.

Негде на путу…. 04.05.2013.

Фото: Пупољак брескве; Википедија