Већ тисућама година мрачне силе – паразити и рептили преко Ватикана, Лондона, Берлина, Беча, Брисела, Вашингтона, Кијева, као и свих антисрбских, антиаријевских балканских метропола – воде рат против ВедСрба и ВедРуса.

Рат против ВедСрба и ВедРуса никада није ни престајао; само што је мењао форму, стратегију и тактику.

Мир је само привид.

У миру је и даље, потајно и подмукло, вођен рат – само другим, видљивим и невидљивим средствима – против ВедСрба и ВедРуса.

Сви ратови у двадесетом веку били су, уистини, наставак једног те истог рата започетог још пре седам тисућа петсто двадесет и шест година.

(Погледајте ведсрбски календар!)

Нулта година ведсрбског календара (коледара) јесте година почетка великог рата против ВедСрба и ВедРуса, који, ево, без престанка траје!

Ми смо свих минулих тисућлећа нашег непријатеља само побеђивали, војнички и ратнички, на бојном пољу, но, сада је дошао тренутак када морамо, истовремено, и да га победимо на бојном пољу, и да га, потом, сатремо и затремо заувек.

Друге нам нема!

У припреми је завршна битка тог великог рата давно започетког.

Света Русија, уз помоћ Свете Србије, мораће буквално да спржи сва паразитска и змијска гнезда диљем и широм Мидгарда, како би се ослободила и спасила стваралачка, светла и божанска бића на Мидгарду.

То ће бити битка свих битака.

Или ми или они!

(У јесен 7526.)

 

М.М: „Напомена- превод је мој и наставак је на предходне чланке из серије о Двоглавом Орлу. Иако не зна све детаље, овај Канађанин који пише овај јако озбиљан блог је најближи неким истинама.

И даље провејавају неки детаљи у његовом разумевању света који су обојени призмом западнох схватања света али је он далеко најближи истини од већине њих.“

Рат између светских власника земљишта 

Круне Звери и наша духовна еволуција

 

Понекад се осећам безнадежно. Тежина наше ситуације је толико велика да ме емоције савладавају и трпим мрачне тренутке очаја. Ово ми се увек деси када долази до схватања да смо стварно рођени у свету ропства. Систем звери је свеобухватан и инфилтрирао је све аспекте материјалног и духовног постојања.

Али постоји нада и сетивши се тога, вратио сам се у живот и осећао се оснаженим под силом сопствене десно мождане акције и интегритета.

У истраживању историје међународног монетарног система и уздизања и падова империја, почињу да се појављују неки занимљиви шаблони. Пуни опсег људских делања мора се узети у обзир приликом састављања истинског записа о људској историји. Све ствари су повезане на више нивоа и ништа није изоловано једно од другог у тоталном збиру свега.

 

Серија чланка на овом блогу СДР и Ноби Бретон Вудс која је покренула Филозофију Метрике (ПОМ- блог аутора) представљала је први корак ка пуној свести о махинацијама светских сила. Током последње четири године покривали смо пуно тема и већина предвиђених резултата у темама су се показали као тачни. Промовисање разумевања истине није популарно јер велика већина неорганизованих маса има природну аверзију према истини и уместо тога тражи лажну удобност гласина и фантастичних наратива који одвраћају од окрутне реалности око њих. ПОМ је наставио истраживање и промовисање потпуне свести о светским силама а велики раст читаоца широм света наговештава да напоран рад постиже наведене циљеве.

Овај чланак је намењен да окупи неке од различитих тема које смо покрили. СДР и монетарни подаци су умрежени кроз све теме. Први део онога што је требало да буде проширена „Серија Антихриста“ биће усаглашен у овом тексту уз текуће истраживање симболизма Двоглавог Орла и Светске Непријатељске Силе. Езотеричне теме представљају оквир који држи све ово о чему пишем- заједно.

Можда би све требало ставити под категорију са ознаком „Закон о Противништву (закон о невољи, проблемима) “ јер је то заиста оно о чему се упознајемо. Порекло савременог права може се пратити натраг до Феничанског царства. Разне верзије свих закона примењиване су од самог почетка људске историје али је Феничанско царство организовало и структуру поставило напредних правних система који су еволуирали да постану сложени правни оквири који контролишу већину савременог света.

Хајде да погледамо на брзину неке основе. Овде у Канади (аутор овог блога је Канађанин) сва земља је у власништву Круне. Сада већина Канађана сматра да је Круна – Краљица Енглеске али то није случај. Британска краљевска породица служи сврси и одржава њихов значај кроз служење Круне у било ком капацитету који Круни одговара, као и другим породицама и институцијама.

Канађани (као и Американци и грађани већине народа) су рођени и иду у посао добијања образовања и уписа у радну снагу. Време и рад који постиже сваки Канађанин вероватно ће на крају бити исплаћени банци за хипотеку на неку некретнину. Ова имовина никада не може бити легално у власништву особе која је на хипотекарном документу уз назив банкарске институције. Чак и ако се хипотека у потпуности исплати у целости, лице ће и даље морати да затражи да се именоване банке уклоне из тапије назива земљишта.

Али оно што нико стварно не доводи у питање је законски власнички статус земљишта како је детаљно описано у насловном документу. Овде у Канади се користе термини „слободног лизинга“ или „земљишни послови“. Ови правни термини подразумевају да особа која је половину свог живота или више провела на том земљишту, која је платила хипотеку, сада у ствари само изнајмила земљиште бесплатно и дозволила да joj се стави термин „земљишни послови“ на земљу која је у ствари и даље правно у власништву Круне. Ова законска пракса поседовања земљишта потиче од Феничана и њихових примена правних система за управљање културним и социоекономским мандатима у циљу контроле масовног становништва.

За легално име на свим документима је потребно писати ВЕЛИКИМ СЛОВИМА. Као пример, моје корпоративно правно име је ЏЕРЕД КОЛИНС и мора се документовати као такво на свим правним документима који служе као уговор између корпорација. Уговорно право и корпоративно право представљају оквире који регулишу свет а већина људи никада не поставе питање или почну да разматрају зашто им је наложено да користе сва ВЕЛИКА СЛОВА приликом комплетирања правних докумената. КОРПОРАТИВНО ЛЕГАЛНО ВИ је измишљотина и служи даље да нас додатно зароби под системом непрекидног опорезивања и преношења богатства.

Сврха овог система није везана за консолидовање и стварање више богатства. Реч је о спречавању раста и консолидације и стварања богатства изван система. Ово би било богатство које би се могло искористити да угрози постојање система споља. Понекад је било дозвољено одређеним нацијама и малим империјама постојање све док су делови система звери уврстили у своје унутрашње оквире.

Русија је нација која је интегрисала и уврстила делове система звери – али није потпуно подлегла пуној сили самог система. Руска земља располаже са 4,2 милијарде хектара, што чини 11% укупне масе земљишта у Земљи од 36,8 милијарди хектара. То је велика присутност Русије на евроазијском континенту.

Они који прате чланке о Двоглавом Орлу знају да је Русија једина нација која никада није била успешно освојена и поробљена овим спољним системом правног утицаја. Кроз историју, коришћене су империје попут Наполеонове, као и Османског царства, коришћени су заједно са Немачким народом у два светска рата, како би се постигао циљ за инвазију и потчињавање Руске копнене масе. Сви напори су пропали а текући стратешки потези НАТО-а и Америке, који чине англо-америчку успостављену руку Круне, представљају наставак овог циља.

Занимљиво је да урбана легенда и нека стара пророчанства говоре да су и Наполеон и Хитлер били претходни антихристи као што је поменуто у Књизи Откривења. Наполеона и Хитлера су користиле моћне снаге да покушају инвазију и потчињавање Русије. Ово поређење и обрасци ће бити важни док се даље крећемо кроз овај материјал.

Феничани су такође структурирали владавину своје империје око концепта градских држава. У савременом свету постоје три градске државе које. То су Град Лондон, Ватикан и Вашингтон. Сумњам да су и Јерусалим и Хонг Конг позиционирани за исти овакав статус.

Смештен у оквиру Лондона у граду држави која се назива Град Лондон (Лондон као град садржи у оквиру себе ентитет који се назива ГРАД ЛОНДОН – као Ватикан у Риму), ван банкарских и финансијских институција, налази се храм Круне. Храм Круне управља системима међународног права и још једна је корпорација коју контролише Ватикан.

Сам Ватикан као град је повереник Католичке цркве и једна је од најмоћнијих и најбогатијих организација на свету. Постоји довољно доказа и размишљања који подржавају случајеве и тезу да је Католичка црква Звер и Антихрист из Откривења. Неки докази се подударају са нашим дословним тумачењима Библије и Књиге Откривења, као што су:

1.Постоји и као црква и као град.

Ватикан је и црква и градска држава.

2.Седи на седам брда.

Седам Римских брда које дотиче Ватикан су Авентине, Цаелиан, Цапитолине, Ескуилине, Палатине, Куиринал и Виминал.

 

3.Украшен је љубичастим и црвеним, као и златом и драгим камењем. Црква је прилично светлуцава са свим љубичастим и црвеним огртачима и идолима украшеним златом и драгуљима. Да не помињем да је љубичаста била једна од важних боја Феничанског свештенства…

4.Потврђује моћ над свим становницима Земље.

Нема сумње да Католичка црква има огромну моћ широм света.

 

5. Настао је у густом окружењу које је јако различито и древно.

Овако је могуће прецизно описати Европу.

6.Искоришћавао је друга краљевства и империје са својим порастом моћи. Католичка црква је ратовала против постојећих империја у региону Европе и Медитерана, укључујући Англосаксонце, Вандале, Визиготе, Херули, Астроготе и Франке, али и друге, али има још много тога, као и ми ће открити. Интересантно је напоменути да данас не постоје крвне линије које се могу пратити до неких од ових краљевстава (Вандали, Визиготи и Херули), као да су их „извадили корена“.

 

7.Звер ратује против светаца.

Рат и насиље које је Црква починила против правих хришћана, као што су Катари а вековима касније и протестанти, не могу се сакрити. Инквизиција је мрља на људској историји и процењује се да је Звер убила преко 100 милиона оних који су тражили духовну слободу и развој.

 

8.Један човек делује и говори у целини.

Папа испуњава ову улогу и једини је портпарол читаве Римокатоличке цркве.

„Суверен“ овог краљевства се издваја над Богом. Папа се зове Оцем и заправо се надвладава изнад Бога. Као додатна напомена у овом тренутку, Суверен је још једно име за Круну. Папа Лео 13ти је написао: „Ми држимо на овој земљи место Бога Свемогућег“.

Име и број Звери је име и број човека, а број је 666. Папина „Круна“ држи натпис „Вицариус Филии Деи“. Преведено са латиног значи „викар Божијег сина“. Викар значи „замена“. Дакле, Папа је замена за Божијег Сина на Земљи. Бројна вредност овог латинског имена је 666.

9.Антихрист говори помпезне речи и богохули.

 

Захтеви Папа да буду Бог на земљи служе као ултимативна крајња хула, хуљење. Црква такође тврди да може да опрости грехе. То ми не звучи добро.

10.Променио је време и Божји закон.

Католичка црква је модификовала (изменила) десет заповести, као што је уклањање друге заповести о обожавању идола и уз промену Сабата од суботе до недеље, уствари поништили календар на годину нула пре 2017. године као део својих напора да отму, зауставе и преузму контролу над духовном револуцијом која се тада одвијала. Поред тога, Црква је створила и применила Грегоријански календар у 1582. години. Она је у ствари уклонила 10 дана од постојања. Протестанти су се супротставили новом календару и Украјина и Русија никада га нису користиле.

Читаоци ће приметити и са других текстова овде на блогу по којима је Протестантска реформација започета од стране Витезова Темплара вековима пре, које је Католичка Црква касније ухапсила и убила. Темплари су користили Двоглавог Орла као свој амблем и симбол, као и Источно Свето Римско Царство (не Ватикан) које је подржавало и заштитило протестантске реформисте. Русија и Украјина такође користе Двоглавог Орла и подржавају Источно Свето Римско царство.

Из горе наведених информација јасно је да је Католичка Црква највише погодна за попуњавање места Звери и Антихриста. Али има још много тога што треба размотрити. Још увек постоји Змај (Dragon или Дракон – Reptillian) који је дао Звери своје моћи.

Када је реч о поседовању земље, Црква поседује око 177 милиона хектара. То износи око 0,5% укупног насељеног земљишта на Земљи. Има и друга богатства као што су банке и друга финансијска средства, заједно са златом и неслућеним историјским документима…али ни то није довољно да се каже да има власт над целом Земљом.

Круна се спомиње као власник 6,6 милијарди хектара, што је 18% Земље. Али Круна у овом погледу односи се само на земљиште нагомилано и у власништву Британске империје. Не обухвата земаљску површину Сједињених Држава, Кине, Индије и Африке… а сви они су добри да се начине као предмети тезе о власништву Круне над њима. Чињеница да Америка и сваки други регион користе систем међународног права којим управља Крунски храм у Граду Лондону, снажно сугеришу да Круна или Суверен у ствари поседују и те земље.

Ово би значило да Круна има у власништву преко 50% укупне масе земљишта на Земљи.

 

Више ћемо истражити у будућим чланцима.

Размислите, Звер која се уздиже из мора у Откривењу, представља земаљску масу Земље која је погодна за насељавање. Империје и људска слабост покушавају освојити и контролисати ово земљиште. Да ли је могуће да је Русија једина копнена маса која још није освојена и подређена од стране Круне (Змаја, Рептила) и као таква је једина нација (са можда и Ираном / Персијом) која спречава да пуни систем Звери / Антихриста буде комплетан?

Русија чини огроман део евроазијског континента. Евроазија има 80% светских ресурса и доприноси 80% глобалном БДП-у. У њој се налази и 85% светске популације. Она се никада не може у потпуности контролисати све док Русија није потпуно подређена. Русија је била, и даље је, велика награда Мрачним силама (ако би пала).

 

Круна није Британска империја. Британска краљевска породица је коришћена од Круне, слично као што се и друге нације и људи користе. Мој закључак је да је Круна поновно обновљено и реконструисано Феничанско царство и његов систем закона и структура државне управе. Круна поседује огромну већину светске површине земље и људи који живе на тој земљи. Сви морају бити део система звери како би учествовали у трговини и куповини робе.

Звучи познато, зар не?

 

Такође постоје нараштајући докази да је Католичка Црква искоришћена за стварање религије Ислама. Вероватно је да је Ислам средство које је круна (Феничани) користила за контролу читавог блиског истока и њених арапских народа. Чак и Морски људи које смо помињали раније, које су Феничани раније користили да би нападали и ратовали против својих непријатеља, еволуирали су у Јеврејски народ савременог света. Хебреји, који су прихватили већи део Вавилонске религије, лутали су без домовине и били су утопљени у Феничанске снаге као мистериозни Морски људи на Медитерану.

 

И Уједињене нације и Католичка црква су позвале да постане нови међународни монетарни систем а позивање на светску владу постаје све гласније. Папа чак ради на спајању свих религија у једно и отворено промовише начела ислама и светског либерализма и мултикултурализма.

Протестантска реформа била је покушај снага праведности да се супротставе Круни и њеним растућим институцијама у свету. Круна је отишла да ради на контра реформацији и започела вековну кампању против Русије и оних који су подржавали праведну акцију засновану на интегритету, образу и части. Овај рат наставља се данас и све док Руска копнена маса не буде успешно освојена, увек ће бити неко плодно тле одакле се могу водити битке.

 

Све религије света сузбијају духовну еволуцију или развитак. Источне религије и даље одржавају неку врсту духовне сврхе… али увоз тих религија у западни свет их полако корумпира.

Древне мистериозне школе такође су одржавале сврху и процес духовне еволуције и развитка али су све оне давно биле заражене вирусом таме и потале корумпиране и у мало шта у езотеријским и херметичким школама савременог света треба веровати. Круна је покушала уништити процес духовне еволуције и развоја у материјалном свету. Она води рат против оних који носе грб и симбол Двоглавог Орла, јер Двоглави Орао представља удруживање материјалних и духовних тела. Два постају једно.

Интересантно је да су радници и занатлије Феничанског краља Хирама из Тира они који су помагали Јеврејима у изградњи храма Соломоновог у Јерусалиму. Хиљадама година касније, Витезови Темплари (двоглави орао) који су копали испод старог храма открили су нешто што је присилило Католичку Цркву да их прогони.

Можда су открили истину.

 

Поделе на овом свету почињу унутар сваког од нас. То је светлост и тама које се боре за контролу наших живота. Ми пројектујемо и оваплоћујемо ову битку у материјални свет. Невоља и тешко стање која ова битка ствара подстиче учење. Ми само учимо кроз несрећу. Због тога, без обзира на то шта ће Змај или Звер учинити – они ће изгубити. Што више света контролише тамна сила – више људи света је погођено тешким и неповољним стањима. Што више невоље, то више учимо како се духовно развија.

Светска Непријатељска сила је Змај (Дракон). Он стоји иза свега. Звер и Антихрист су његови системи управљања и контрола који управљају и стварају културу и социоекономију света. Змај постоји унутар сваког од нас. То је рептилски део наше еволуције и развитка, баш као што смо делом минерали, биљке и животиње. Ми смо такође делом рептили. Светска Непријатељска сила или Змај је посејао своје семе у сам људски род одавно у борби да овлада нама.

 

Круна је манифестација Светске Непријатељске Силе у сваком од нас. Они од нас који су постали жртве приче једне или друге групе, који контролишу цео свет, преварени су да напусте траг просветитељства и духовног развоја.

Размислите о људској слабости и греху похлепе. Желимо више материјалних ствари и мање духовних. Потребна нам је равнотежа ове две ствари како би материја и дух заједно еволуирали и развијали се и да се Христ врати у сваком од нас.

Монетарни системи и контрола богатства су највеће оружје које се користи против нас. Зато многи од нас су опседнути златом и новцем.

 

Размислите о свему што сам овде написао. Папа носи исту капу као Феничанско свештенство. Феничанско царство расте из пепела, из смртоносне ране на глави коју је претрпело пре више хиљада година. Њени системи закона и управљања покривају лице Земље.

Сада погледајте насловну тему часописа Економист Магазин од пре неколико деценија када је показала Феникс птицу на гомили горућих долара. Спремите се за светску валуту- рекла је та насловница тада. Феничанско царство се враћа. Али не бојте се. У претходним приликама је уништено и може бити поново. Вавилонска кула и хула Нимрода против Бога осигурали су да су људи расути преко лица Земље и да су добили различите језике да се никада не би могли удружити и спровести против Бога поново.

Али проклетство, какав ли смо нашли начин борбе против њих, против Змаја и његових легија…

Једна светска влада и религија, заједно са универзалном језичком апликацијом на технологији данас сигуран сам, неће успети. Сваком од нас је намењено да пођемо путем светог Грала и учимо Христов процес материјалне и духовне еволуције и развоја. Ми нисмо корпорација. Ми смо духовна и материјална бића. Неуравнотежености неће бити дозвољено да настави према неизбежном крају. И светлост и мрак морају постојати у равнотежи једни с другима. -Џ.К.

 

https://philosophyofmetrics.com/the-worlds-oldest-symbol/

 

Лирски записи

 

Сврха сваке духовности, сваке посвећености па и сваке религиозности јесте уздизање и узрастање до Божанске Свести, до Божанске Свесности, до Божанске СамоСвесности.

Божанску Свест можете звати и Космичком Свешћу,  ако вам је тако воља, ако је то вашем унутарњем бићу ближе и јасније.

Песнички речено, сврха је свега онога што умно, словесно и освешћено чинимо, да се уздигнемо понад ове жабокречине, понад ове мочваре, понад ове каљуге неосвешћеног и бесловесног живота и живљења којим владају моћне узрочно-последичне силе, које нас вазда вуку надоле у безнађе и бесмисао, у таму и ништавило.

 

02

У овоме се свету, на Земљи, води непрестани рат – рат за Живот са Сврхом и Смислом.

За овај наш живот, за овај наш животни ток, будност је битна.

Нисам рекао да је будност важна, већ управо тако – битна!

Зато што је битност понад важности; битност је највиши ступањ важности.

Бити будан, значи: бити повезан са Свешћу, бити Биће Свести.

Надаље, бити будан, значи: бити одговоран.

Одговоран пред Створитељем који је у нама, у нашем најдубљем унутарњем бићу, бити одговоран пред Духом Стварања, бити одговоран пред Божанском Свешћу.

 

03

Побеђен је само онај непријатељ којега смо победили у Пољу Свести.

Ако то знамо, онда нам је јасно зашто су се све србске победе на ратничком пољу, после кратког времена,  преобраћале у србске поразе.

Зато што Срби већ вековима ниједног свог непријатеља нису победили у Пољу Свести.

Сваки онај непријатељ којега не победимо у Пољу Свести, лукаво се прикраде и (заобилазним и невидљивим путем) ушуња, потуљено увуче, у наше унутарње биће – свеједно да ли у Биће Личности, или, пак, у Биће Народа.

Узалудне су све наше победе на војничком и ратничком пољу, ако своје душмане нисмо победили тамо где се једино и побеђују – у Пољу Свести.

Штавише, дешава се да непријатељ којега смо победили само на војничком пољу, после неког времена, гле, бива још јачи и жешћи!

 

04

Зашто Срби ниједног свог непријатеља, у последњих десетак векова, нису победили у Пољу Свести?

Зато што је србски народ давно остао без словесног духовног племства, без онога што се зове културна елита.

За опстанак Рода и Народа битне су две касте – каста ратника и каста духовника.

Народ без тих двеју суштих каста и није више Словестан Народ, већ најобичније крдо за кланицу.

Ми смо све време у последњих десетак векова имали из самог Бића Народа самониклу и самобитну касту ратника, али, нажалост, никада нисмо имали самосвојну и самобитну касту духовника.

 

05

Хајде, сада, у овоме трену, да песнички и сликовито разјаснимо како су се све србске победе после кратког времена преобраћале у србске поразе.

Да би непријатељ био истински поражен за сва времена, онда морају усаглашено и усаображено (усаглашено и усаображено са Галактичким Језгром) да дејствују обе касте – каста ратника и каста духовника.

Каста ратника побеђује непријатеља на војничком пољу, што је нижи ступањ победе, а потом каста духовника тај исти рат наставља, али на једном вишем ступњу, и тако у Пољу Свести коначно (коначно!) побеђује непријатеља.

Тек тада је (и само тада!) непријатељ побеђен за сва времена.

 

06

Срби, данас, у овоме часу вечности, немају више ни касту ратника ни касту духовника.

То је истина, сушта истина, коју морамо да освестимо.

Колико могу, и шта могу, Срби да учине без тих двеју суштих каста – када знамо да управо те две касте и држе Биће Народа – видећемо!

-2014.година-

ИЗ ВЕДСКОГ ЗАКОНИКА О РАТОВАЊУ

 

 

Србски Усуд се огледа у томе, што Срби никада нису сатрли ниједног свог непријатеља, већ су свакога од њих само побеђивали на бојном пољу.

Није довољно непријатеља победити на бојном пољу, већ се непријатељ мора и сатрти!

Ако победиш непријатеља, а не сасечеш га у корену, он ће умножен и ојачан поново насрнути на тебе, и то управо у часу кад се најмање надаш.

Данас би било више од стотину милиона Срба, да су се Срби, само у последњих двеста година, на прави начин обрачунавали са својим непријатеља.

Узрок србског нестанка јесте србска болећивост према властитим непријатељима.

Србска болећивост према властитим непријатељима јесте на граници бесловесности!

Заиста, нико нам није крив што нисмо умели, у ближој и даљој прошлости, на прави начин да се разрачунавамо са својим заклетим душманима и вразима!

Да смо се држали Законика о ратовању наших ведских предака, Белих Срба Аријеваца, сада бисмо другу песму певали.

 

ВЛАДИМИР МЕДИЋ:

ДНЕВНИК ЈЕДНОГ СУСРЕТА

Сумирам утиске из Београда радећи уобичајене ствари и радње.

Иначе, када радим ја „лутам“. Мисли лутају а пред очима ми слике. Те слике изгледају као слојеви тако да је та „мислећа слика“ испред оне стварне коју очи виде.

Тада се радећи истовремено одмарам на мојим облачићима.

Око 15 сати изненада креће! Из чиста мира без најаве мисли почињу да се „роје“ као рој пчела.

За оне који не знају рој пчела је хаос. У стварности, рој пчела је савршен ред у цијелом том хаосу.

То се не може рећи за моје мисли.

Кроз главу ми пролеће Драган, видим клупу на којој сједи, причамо, растанак.

Видим мог другара Горана са којим се срећем послије Драгана.

Свашта! Одкуд сада то „да ми долази“!?

Радим нешто друго и опет исте слике. Врте се у круг само другачијим редослиједом.

Хммм…Неко нешто очекује од мене. Имам утисак да требам нешто да напишем.

Ја да пишем!? Не могу. Ја то не умијем, ја „не знам“ да пишем!

Изненада у мислима почињем да правим скицу, сажетак онога о чему би требао да пишем!?

Као да неко управља мојим мислима. То је немогуће! Ја сам слободан, нико не управља мојим мислима. Не вриједи…све почиње да добија облик. „Бува“ ми је ушла у главу и не да ми мира.

Чекам да ћеркице заспу па да почнем да пишем.

Како да пишем? Шта треба да буде почетак?

Да ли то како се уопште јавила могућност да идем у Београд на сајам меда и пчеларства или сам тај догађај, па да онда напишем увод!?

Не знам ни наслов! Писаћу, наслов ће ми „доћи“ у току писања, ваљда и прави писци тако раде…

Како је све почело:

Другар пчелар Љубиша ме позвао да идемо на сајам меда у Београд у суботу рано ујутро.

Не могу Љубо, немам пара јер „мед није родио“ а да идем у ону вреву људску не могу. Извини.

Размисли па ми јави да те могу уписати каже он. Хоћу! А знам да нећу.

Нисам ни члан удружења јер се све своди на давање пара а стигло неко вријеме да их немам.

Звали су ме прије пар година да долазим на те неке скупштине, да нас пар млађих по годинама уведу као подмладак њима старијим по годинама али не и по знању. Част изузецима.

Покушао сам , није да нисам. Први састанак тих пчеларских „главешина се свео на свађу гдје је нестала нека смијешна сума новца од чланарина. Отишао сам чврсто ријешен да ја нисам осуђен да то морам да слушам.

 

Кажем мојој Драгани да су ме звали да идем. Требаш да идеш па да по некоме пошаљеш Драгану мед који смо обећали. Он је сада на селу па на жалост нећете моћи да се видите…

Мало касније усхићено каже: Драган је стигао кући, можда можеш отићи до њега или да се нађете негдје.

Како да одем!? Пјешке? Гледам мапу Београда. Драган живи 5-4 км далеко од Ташмајдана. Тако мапе кажу.

Штета би било да се мед не достави. Мисли крећу: Шаљем поруку другару са којим сам био у војсци (не волим да кажем да сам био у рату), не због тога што се стидим, већ због тога што ми је то без везе…

Питам га како се тамо најлакше долази а мислима „навлачим“ да се понуди он пошто има ауто. Ништа!

Онда га питам да ли зна неког таксисту који би ме одвезао и сачекао те вратио назад.

Неког нормалног који неће да ме вози 25 км на релацији од 5-4 км.

Не зна никога, јер он има ауто, али каже да ће ми таксиста узети 30 евра ако ме буде чекао бар 10 минута / 30 евра!? Пиши, опција такси-пропало!

Аутобус као опција отпада, не желим да завршим ко зна гдје, немам динаре а да се брукам и возим без карте не долази у обзир.

Па зар себи да допустим да ми неки дрчни контролорчић пред људима прави „циркус“!? Не долази у обзир…па да ме још људи гледају!? Не. Желим бити непримјетан.

Казујем Драгани да каже Драгану да дође лично.

И та опција отпада, јер је Драган слабијег здравља и не подноси тмурно јесење вријеме.

Погледаће он да ли ко може умјесто њега. Драган и Драгана…она нешто предлаже, Драган јој шаље поруке. Каже, доћи ће Владан. Срешће се два Владана. Хмм, мислим, у реду ријешено.

Нова порука да Владан не може, има обавезе. Доћи ће Драган како год буде могао, али да се на кратко сретнемо у галерији метроа јер не подноси лоше вријеме. Најављују кишу…Мој Драгане, неко се побринуо да не буде кише. Договорено све око детаља, позивам још једног другара да се нађемо на сајму. Послије Драгана наравно.

Пут:

Пакујем мед који носим као дар да преживи мањи нуклеарни удар а да се тегле не разбију.

Документи, облачим се и крећем код поменутог другара Љубе па ћемо заједно на аутобус. Узимам кишобран. Метеоролози најављују обилне падавине у Србији. Помињу некакве метео аларме…а ја у патикама. Ауто ми није регистровано али ваљда нема полиције у то доба ноћи, гледам сат- 02:20.

О будале мене, мислим, када сам прошао раскрсницу. На тој раскрсници сваку ноћ дежура полиција јер је близу ресторан/кафана гдје људи пију и пијани одлазе кућама или ко зна гдје.

Нема полиције јер се неко побринуо да ми пут буде „чист“.

Стижемо. Аутобус исти као и 2007. када сам задњи пут ишао на сајам, само 10 година старији.

Да је коњ до сада би умро.

Сједамо и послије 10 км ја сам заспао. Имам тај неки дар да заспем када пожелим, срећом. Мада, то можда и није дар или способност већ закрчење вратних вена. То моја мама има, можда је и насљедно. Ма не, то је дар. Тјешим се. Повремено се будим од поскакивања аутобуса али брзо заспем.

Аутобус лош, возач споро вози. Коментаришу да нећемо стићи прије 10. Одлично што се мене тиче јер се са Драганом требам срести око 12 сати. Царина са „наше“ стране. Малтретирање читавих 60 минута.

Битно да смо прошли, са друге „ваше“ а опет наше стране ће нас сигурно пропустити без контроле.

Десет сати а ми још на граници. Прегледавају документе свим оним сиједим и ћелавим главама, а у аутобусу 5 војно способних. Тзв. мигрантима је лакше ући у Србију!

Паника ме хвата јер нећу стићи на вријеме да се сретнем са Драганом. Јављам му поруком да каснимо. У мислима ми Драгана и њене ријечи: „Он је старији човјек, болешљив. Хоћеш да покисне и да се разболи!?  Никада то себи не би опростила!“

Е моја Драгана, не да нема кише већ ће да сија и Сунце. Улазимо у Београд, јављам Драгану да стижемо. А Београд прекопан на све стране, све се нешто гради и уређује. Мени личи да се крпи, као и код нас.

Никаквог реда и организације у тим радњама нема. Стихија на први поглед. Гужва. Возач тражи пут.

Срушена зграда генералштаба, по други пут пролазимо поред ње. Стижемо, у журби чујем возача како говори да ту будемо у 16 сати. Гледам у телефон, сада је 12:30.

Позивам Драгана да стижем за 10 минута, он ми даје упуте гдје је и како изгледа.

Мој Драгане, ја кад видим слику препознао би те међу 1000 сличних људи. Можда је и то неки дар мислим онако зурећи.

Мисли…ја ходам а у мислима ми већ Драган и сусрет. Каже да сједи на клупи изнад степеница којима се силази у метро. Или се излази из метроа. Излази! Љепше звучи.

Клупу сам видио на сликама и тачно знам да је Драган код прве клупе а не оне тамо друге.

У мислима ми и Драгана: „Драган је ситне грађе, нижи растом“. Драган и Драгана! Опет!

Стижем. Технолошки факултет, још само да провирим иза ћоска. Драган стоји и некако гледа преко оне ограде. Угледао ме је, .. машем. Осмјеси. Љубимо се три пута, стисак руку. Плашим се да га не стиснем јако јер су моје руке јаче.

Гледам га, личи на Патријарха Павла и на Драганиног стрица Петра. Петар и Павле. Драган и Драгана. Знакови у свему.

Моја Драгана, па он није толико „мали“ и сићушан и најмање 25 килограма је тежи него си ми рекла!

Сједамо на клупу и креће прича. Драган пита да ли „дуваним“!? Не, рекох.

Мало сам чудан по том питању јер не дуваним нити пијем алкохол било које врсте. Нисам га никада ни пробао осим једном приликом неки шампањац када сам кумовао сада већ бившим брачним друговима. Нису се растали због тога што сам попио само један гутљај јер исти нисам могао да испљунем у саксију са фикусом. А би да ме нису гледали.

Причали смо добрих пола сата. А имао сам осјећај да сав онај свијет зури у нас. Ја то не волим.

Али слушајући Драгана, заборавио сам гдје се налазим. Само повремено ме на то подсјети шкрипа трамвајских кочница.

Имао сам осјећај да смо поред Дунава у неком скровитом тишаку. Ваљда због крошње оног дрвета која као да се протегла преко ограде Технолошког. Хоће и дрво да чује о чему ми причамо. У мислима ми Дунав и тишак (тиха, мирна вода). Не волим брзу и тамну воду.

Можда због Спасоје Влајића и његове Ангаре. У мислима ми Ангара…Хммм…можда али мале су шансе да сам био ту са њим. Ономад!

Пола сата прође за час, размијенисмо поклоне, усликасмо се. Опет љубљење три пута за растанак и обећање уз стисак руке да се видимо и следеће године.

Пожелио сам да га кришом усликам док силази али сам се спетљао око телефона и Драган је замакао скренувши чини ми се десно. И боље је тако када размислим. Нисам се ја спетљао већ је тако требало.

Остало је још времена да се посветим самом сајму. Не вриједи…Мноооого људи. Много дијалеката.

Чујем Мађарски али не разумијем ни ријеч. Чисто сумњам да се и они међусобно разумију. Једва се пробијам кроз масу и размишљам да ли ишта да купујем. Треба ми доста тога али сјетим се да није било меда и да ћу све то купити када ми затреба на прољеће.

Разгледам тезге, вашар је ово. Ја не волим вашар али пробијам се. Купци питају, продавци одговарају. Првима скупо, другима јефтино. Борба је то и познат ми је осјећај. Гледам масу. Имам осјећај да их је пола болесно али су чули да је мед здрав па су ту.

У сусрет мени иду два човјека натоварени опремом коју су купили.

Чујем како један каже: „Сада идемо у аутобус да се налијемо са ракију. Јужњаци, Ниш гарант. Пада ми на памет „Зона Замфирова“ и схватам да ја то никада нисам гледао, јер филм нема титл!? Пола сата разгледања и већ ми је досадно, зовем свог другара Горана да се нађемо.

Горан је рођени Београђанин, супруг, отац, мислим да је новинар, није запослен. Преживљава. Ми се знамо али се никада нисмо упознали. Играли смо исту игру на компјутеру. Сада играмо различите игре али се и даље чујемо.

Да, ја играм видео игре. То је мој бијег од стварности. Одмор и разонода, често и нервирање. То моја Драгана не разумије и често се препиремо око тога али ме ипак „пусти“. Хвала јој. Зна она да сам ја још увијек дијете.

Звони телефон. Горан! Каже да је код фонтане на Ташмајдану и да иде ка цркви светог Марка.

Стани ту рекох, сада сам био ту и враћам се. Лако ћеш ме примјетити јер носим упадљиво плаву тренерку, рекох. А ја у некаквој наранџасто браон јакни. Не волим озбиљност, окрећем на шегу.

Видим га како стоји, држи папирну кесу у једној руци а у другој му звони телефон. Јавља се. Зове га супруга и пита да ли смо се „нашли“. Прилазим му али не директно према њему већ мало поред њега као случајни пролазник. Подигао је главу и погледом прошао кроз мене или преко мене не би ли угледао плаву тренерку.

Почињем се смијати, након тога и он јер сам га „преварио“. Рука руци, поздрав и пружа ми поклон. Ону кесу.

А унутра гардероба за моје цуре. Цурама зовем све три. Двије ћеркице и моју Драгану. Имам три цуре. Сунце моје, Горан је донио поклон баш као и Драган.

Знам да је и Горан у тешкој материјалној ситуацији али ето, носи поклон. А ја носим једну шугаву теглу меда. Извињавам му се јер је само једна, срамота. Али опет вриједна у смислу јер није било меда.

Туга ме нека притисла али окрећем на смијех.

Горане, извини рекох. Донио сам ти само један килограм меда али имао сам само 35 килограма ове године. Замисли да је била добра година и да сам имао принос од 1000 килограма меда. Овај килограм сада ти је исто као да сам ти у том случају донио 33 килограма меда.

Смијех. Добро је. Разбио сам ону тугу која ме била притисла.

У том часу стиже мој другар Љубо и неки његов другар из аутобуса. Идемо на кафу. Горан неће, не пије. Нудим га да узме сок или чај, неће ни то. Горан је заиста јединствен лик. Има дугу браду и косу везану у репић. Личи на свештеника али не на ове „бизнис попове“ већ на неког монаха који је управо изишао из своје келије у стијени. Мало веће келије јер је Горан крупније грађе.

Гледам га, веселе очи али опет и тужне. Питам га како се живи? Имао сам утисак да би тог момента заплакао али се само зацрвенио и мало затресао брадом док прича. Каже да се преживљава. И само то. Преживљава.

Живи у Жаркову и жели да оде са тог мјеста. Купили су неку кућицу од пара које су добили продајом супругиног насљедства. Немају пара да је реновирају јер није условна за живот.

А мислили су да ће успјети са новцем који су имали. Нису на жалост и сада покушавају да продају онај станчић од 34 квадрата у Жаркову па да среде.

Опет ме нека туга хвата и скрећем причу, питам за синчића. Добро је, почео је веселијим тоном да прича о Матеју. Тако и треба. Владимире, не помињи новац мислим у себи!

Треба да кренемо према аутобусу јер се ближи 16 часова и полазак кући.

Плаћам рачун са 5 евра јер немам динаре и конобарица ми враћа 20 динара.

Ја их узимам и дајем Горану да плати карту за повратак кући. Он каже да се „шверцује“ али узима новац.

Стиже и аутобус, поздрављамо се. Улазим а он оде кући. Тада сам схватио да сам ја њему дао НИШТА!

Двадесет динара је ништа! У мојој глави тих 20 динара је било 20 марака. Који сам глупан испао. Извини Горане!

Полазак. Разгледам зграде. Боже, како је Београд тужан. Сив, црн а БЕОград!?

Не бих могао овде да живим. Као птичица у кавезу. Не! Не бих био слободан.

Пролазимо поред Калемегдана. Сликам. Е ово је већ лијепо.

Штета што нисам „бацио поглед“ одозго, можда би видио неки другачији Београд. Није ми битно када ћемо да стигнемо кући. Цуре ме свакако чекају.

Излазимо из Београда, Сурчин. Према западу црвено небо, као да се спрема киша. Она киша коју су најавили. Мој ђед Спасоје је имао обичај да каже као коментар на прогнозе метеоролога:“Ма шта они знају како ће се васиона окренути!?“

Ко зна под којим грожђем сједи мој Спасоје сада и кришом бере и једе сочна слатка зрна и поред чињенице да му је шећер око 20. Једи Спасоје шта ти душа иште!

Идемо на запад, срешћемо се ја и та киша. Нисмо се срели јер су облаци отишли на југ.

Мој Спасоје је био у праву!

На сјеверу Фрушка Гора. Као моја Козара, само млађа сестра.

Лијепа али мања, нижа. Е ту би могао да живим. Ту пчелице сваке године доносе мед. Баш сваке.

Али можда некада…

Аутобус поскакује по равном путу али ми то не смета. Имам осјећај да летимо.

Моје цуре ме чекају!

У том моменту, баш као и сада док куцам овај текст сузе навиру али не капљу.

То су моје сузе „поноснице“. Мало замуте вид али га и прочисте. Када видим нешто или помислим на нешто што ми душу дотакне ја плачем. И не волим да виде да плачем. То је за мене, то је нешто моје. Какав је мушкарац који плаче!?

Зато сам Драгану послао да спава.

Некада, додуше ријетко те сузе капну из ока. Тада сам у неком чудном стању, најежим се и некако укочим. Када ми нешто баш много душу такне. Нека мелодија, слика манастира, неки давни бој.

На звуке црквеног појања обавезно крену. Не знам зашто, за сада!

Не умијем то објаснити ријечима, ваљда то сви могу осјетити па се нема шта ни објашњавати.

Моја Драгана може, ухватим је понекад да „пере очи“.

09.10.2017 

1:51сати

(Владимир и Драган пред Технолошким факултетом у Београду.)

 

 

Где год поглед срећу прати

снове, стварност

луча врати.

 

Својим даном

свесна јесам

да све зоре ја сам хтела

као ветар кроз олује

или дуга после кише

увек срца раздраганог

осмех моју душу краси.

 

Волим име које носим

волим децу мога рода

као свако туђе дете

мом је срцу вазда било

Љубав срећа у погледу.

 

Све радости прошлих дана

желим рамом да урамим

Све недаће и несреће садим

већма уз пелцере чуваркуће

мога дома да ме бодре

да очврснем

Јер наш живот увек јесте

мелодија нашег зова.

 

Некад горе међ звездице

Онда зачас над понором.

То је прича живот што се зове

 

 

Ноћу стварам, ноћу пишем,
Ноћу мислим, ноћу дишем.
Ноћ мирна, спокојна, мила,
Волим ноћи кад си моја била.

И рој звијезда у ведрој ноћи
Које никада пребројат’ нећу моћи,
Ал’ све их скупа теби, ево, дајем,
Ноћу не мислим да се предајем.

Само ноћу ходам вољно,
И никада ми неће бит’ довољно.
Има нечега чаробног у ноћи,
Гле, ноћ је, морам поћи…

Тражећи другу половину Месеца
отишао си далеко,
где време се мери јецајима
промрзле душе

Где се у грашкама зноја
огледају неонска светла;
Где је истина заборављена
по чекаоницама

Где судбине кисну на сунцу
немилосрднијем од мраза;
Где улице су поплочане
ишчупаним крилима лептира

Отишао си далеко,
са коферима пуним детињства,
недовршених песама
и непрежаљених речи

Над твојом главом
кружи бесмисао,
далеко си од места
на ком је процветао
плави зумбул.