ИЗ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Моје најраније буђење догодило се преко језика, преко речи.
Од детета сам волео да се играм речима.
Ослушкивао сам речи, урањао у речи, а ноћу бих чак и сањао речи оваплоћене у бића.
Детету су све речи тајанствене, мистичне и чудесне.
Речи нам откривају највеће тајне, највеће мистерије.
Речи нам откривају ко смо, чији смо, одакле смо пошли и куда идемо.
Једна будућа наука о језику, о речима, мора бити духовна, мистична и онострана.
Будућа лингвистика мора бити мета-лингвистика, лингвистика с ону страну свих материјалистичких схватања и појимања.
Сва наша имена имају више значења, више слојева, овоја и ступњева тумачења – како у овостраном тако и у оностраном – о чему људи овога времена уопште и не размишљају.
Да кренем од својега имена.
Одмах да кажем, да су скоро сва ведсрбска имена удвојена илити упарена: мушка и женска.
Драган и Драгана.
Сви знамо значење ових имена у ведсрбском језику од пре три тисуће година, али у палео-ведсрбском, у древном ведсрбском језику од пре седам тисућа година, Драган и Драгана значе нешто што савремена материјалистичка лингвистика не може ни да наслути.
Дра-Ган и Дра-Гана за Древне ВедСрбе бејаху бог и богиња лова, заштитници ведсрбских ратника и палео-ловаца.
Први слог Дра јесте истовремено и основица за именицу Огњеног Змаја – ДраГона, ДраКона.
Но, вратимо се, у сновима и визијама, у оно Древно доба, будући да је све у језику и речима на неки чудесан и мистичан начин повезано.
Како су бог и богиња лова постали драган и драгана?
У оно Древно доба, у доба ратника и палео-ловаца – а тај се обичај, на неки начин, у ведских Белих Срба задржао скоро до дана-дањег – драгану ти нико није поклањао на пладњу, већ си морао за њу да се избориш, да је, песнички речено, буквално или украдеш, отмеш или уловиш.
Сетите се мита о отмици Сабињанки.
(Све наше митове су украли и присвојили многи ини туђински и душмански народи, као што су нам и језик кроз тисућлећа крали.)
Сабињанке су, уистини, Србињанке, илити Србкиње, Беле Србкиње.
Сваки млади ратник Бели Србин морао је буквално да се избори за своју драгану, морао је да је украде и отме, да је улови.
Онај ко није кадар да се избори за своју драгану, за своју невесту, да се бије и жртвује за њу, да је отме и улови, тај ће остати неожењен.
За ратника Белог Србина била би срамота да му неко тек тако поклони девојку, драгану, невесту, да му је без борбе доведе у дом.
То би значило да он и није достојан своје драгане, своје невесте.
Тај обичај се у Белих Срба, горштака динарског кова, сачувао све до наших дана.
Рецимо, мој отац је, и буквално, отео моју мајку.
(А то је било пре само седамдесет година!)
Моја мајка је већ била испрошена за једног тамо не знам којег човека.
Тако су одлучили њени родитељи у договору са целим племеном, не питајући моју мајку ни за шта.
Напросто, наумили су мимо њене воље, на силу, да је удају за некога кога она уопште не љуби.
Моја мајка је потајно љубила мог оца, но, мој отац се још није вратио из рата, а нико није знао ни да ли је жив!
Једног дана, а била је већ позна јесен, пред само венчање, мој отац се изненада врати из рата.
Усуд је хтео, да се мој отац, на једном горском студенцу, сретне са мојом мајком баш тог јесењег дана када се враћаше из рата.
Мајка му је укратко, и на брзину – збуњена а обрадована очевом изненадном појавом – рекла, да су њени родитељи већ уговорили њено венчање и свадбу, те да мој отац мора – ако жели да се жени њоме – већ ове вечери да је отме, да се избори за њу.
Тако се и збило.
Кад је пала ноћ, отац се са својим братом – а обијица бејаху наоружани – спустио низ брдо до родитељског дома моје мајке и, у тренутку кад је моја мајка кренула сама у вајат по нешто, муњевито је зграбио и у наручју изнео уз брдо.
Знам да се за оцем и стрицем пуцало из пушака, али, срећом и по Симовиће и по Тановиће, нико није страдао!
Из те љубави оца и мајке, ето, и ја сам рођен, као њихов првенац!
(У Великом Гају, 1. листопада/шумопада 7526.)
