ИЗ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ

 ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

 

Наша је света дужност, да оживимо, просветлимо и оплеменимо Природу, те свеколику творевину Творчеву.

Да минералима, биљкама, дрветима, птицама, рибама и животињама удахнемо живу душу, да их одуховимо и продуховимо.

Наши богови и богиње, вилењаци и виле, као и сва светла и божанска бића управо нам о томе сведоче и говоре.

Ми смо дужни, да све што је живо, што јесте и бива, узнесемо на више, душевне и духовне ступњеве, да их, ко зна кроз колико еона, учинимо самосвесним и самобитним суштаствима.

Вечан живот је пред нама, пред нама су сва времена, сви векови, сва тисућлећа и сви еони!

 

 

У свом првом писму вољеној девојци 1861. године Јован Јовановић Змај пише о својим осећањима:

Мила госпођице Ружо!

Увек сам се чудио, кад је ко писмо писао тамо где би се речима изразити могао; сад видим да нисам имао право. Сад најбоље видим да има ствари, које се ни речима ни писмом довољно казати не даду, а затајати, прећутати никако.

 

Ви, читајуци сад ово писмо или сте се намргодили или сте се можда мало застидели осечајући, да вам сасвим неповољно није. Ако се мргодите, дерите писмо таки, милим Вас; немојте даље читати, што и да знате где помоћи не можете, подерите га таки, не заборавите, да сте га икад добили, заборавите сасвим, Ви ћете лако а ја ћу како узмогу. Али ако га подерали нисте, ако сте (не само из љубопитства) и на ову страну прешли то седите, па ми напишите да ли је Ружино срце сасвим њено, па ако је и ако ја Ружи сасвим немио нисам, ако бих могао и милији бити, ти ми шаљите брзо то неколико речи, да их пољубим онако, како се само еванђеље љуби.

 

Да знам да ћете Ви ово писмо иоле радо читати, пустио бих срцу на вољу, али онда бих Вам имао толико написати и казати да у вашу шатулу заиста не би стало. Од како знам, цвеће сам одувек волео, зато што је лепо, добро и невино, што мирише, што се њиме човек накити и поносити може, али никад још нисам толико, тако слатко и озбиљно о цвећу мислио и сањао као сад, и то о ружи и о рузмарину.

 

Ви ћете можда ово писмо госпођици сестри, можда и госпођи матери показати, не марим, али само немојте пре, док ми без ичијега савета из свог срца, искрено српски на ово писмо одговорите.

 

У највећој хитности завршујем, јер ме кола чекају. Надам се кад дођем, надам се много. Бар ћу на путу натенане мислити моћи, како Вас је писмо моје расрдило или изненадило.

 

Будите ми здрави, сам се чудим од куд сам ово писмо нехотице пољубио.

 

 

Ружа Личанин му убрзо одговара на писмо:

Поштовани господине!

 

Кад сам Ваше писмо примила, нисам знала јесам ли будна или ми је на сну дошло. Дуго сам се мучила, оћу ли детињу дужност преступити и без материног знања жељу Вам испунити, најпосле одважим се уверити Вас да је срце још сасвим моје, да чије би било, кад све до сад нисам знала да се може коме поклонити, слушала сам више пути, ал’ осећала и веровала нисам.

Ружа

 http://www.artnit.net › Pero

 Избор: Верица Стојиљковић

 

Сећање ме враћа у једно вече пре шездесетак година, у библиотеку мога оца у Буенос Ајресу. Видим оца; видим светлост гасне лампе; могао бих да положим руку на полице. Тачно знам где да нађем Бартонову Хиљаду и једну ноћ и Прескотово Освајање Перуа, иако те библиотеке више нема. Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују“:

За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама.

 

Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија.

Од тада поигравам се једном идејом – с идејом да упркос томе што се човеков живот састоји од мноштва хиљада тренутака и дана, да се ти силни тренуци и ти силни дани могу свести на само један тренутак: на тренутак када човек спозна ко је, када се непосредно суочи са собом.

Ивод из текста- „Умеће стиха“; Предавања у част Чарлса Елиота Нортона,,-

Извор- интернет страница – РАСЕН

 

Добро јутро сунце пробуђено.
Чуј, небо не плаче више,
Цвет се дуги смеши занесено
У дану пуном сна без кише.

Добро јутро сунашце. Устани!
Капи росе звоне гласно.
Низ стаблљике лако пуштени
Зраци дана складно и јасно.

То тренуци среће не пролазе;
На прозору голуби се љубе,
Крилима лаким низ стакло слазе,
Да добро јутро на њему издубе

С руског превео Анђелко Заблаћански

 

 

 

Јуче пре Жарка Сјајка
Захватио сам неначету воду
Из Манитог Вира у Тијанији
Воду која спира скврност недела

Јутрос пре Жарка Сјајка
Попео сам се на Орлову планину
И са трава сакупио росу неначету
За растоп туге и одгрч радости

Сутра пре Жарка Сјајка
Убраћу тридесет и три заспала цвета
И однети Белој Веверици
Букет цвећа за истинозборство

Прексутра пре Жарка Сјајка…

 

 

 

 

 

Благослов за нашег дивотног Вилењака!

Прелепи записи, а посебно РАА-ИРИЈА, Тиркизна РАА Земља, Звезда или Тиркизно Сунце, то су наши онострани чувари или светле суштине, како узрастамо тако их више и осећамо.

Исијавају из нас и досежу и споља у просторним даљинама, а када се баш себи приближимо, приближићемо и дате просторне даљине у простору, тако да рад на себи и чистота наших мисли, замисли, помисли (чистота срца, душе), а она се огледа у једнакости према свакој души и милости, а разликујемо се по свести и нашој будности (свест или спава, сања, полубудна, будна или се буди), све зависи (свако иде својим путем), важно је да једни друге помажемо, и да себе водимо напред на свом путу, да нас нико не спутава и не замајава, јер свако има свој пут, а исте душе се срећу на свом једносмерном путу према светлости и то је наше јато у Творцу!

Прочистимо себе и приближимо  Тиркизну-РАА-Земљу, да нас обавије и огреје у Знању Безкраја!

Живо Здраво нам био увек у Творцу и тихој Љубави!

ИЗ ПОЕТИКЕ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

 

Ноћас писах о самоћи пробуђеног Вилењака и, наравно, остадох недоречен, мада песник, по природи својој и природи саме поезије, свагда и навек остаје недоречен, јер песничка недореченост има неки виши а онострани ступањ смисла, за разлику од уметничке прозе, новинске вести, стручног и научног чланка илити свагдањег говора, где све мора бити доречено и јасно.

Самоћа пробуђеног Вилењака није осама обичног, непробуђеног и неосвешћеног човека, већ нешто посве супротно и опречно од осаме људи овога света.

(Језичка опаска: Када говорим о пробуђеном и освешћеном Вилењаку, тада употребљавам реч САМОЋА, а када говорим о непробуђеним људима овога света, тада користим реч ОСАМА. Ведсрбски језик је богат тананим нијансама, преливима, синонима, сликама и метафорама, тако да реч САМОЋА осликава ИСПУЊЕНОСТ, а реч ОСАМА представља ПРАЗНИНУ.)

Пробуђени Вилењак само привидно – са становишта успаваних људи овога света – обитава у самоћи, будући да он, уистини, борави за људе овога света у једном упоредном а невидљивом свету, у свету који је сам стварао кроз многе животне токове, а који је и много лепши и много богатији од овога света илузија, омаја и опсена.

У свом за људе овога света невидљивом свету, пробуђени Вилењак има своје друштво, своје јато, своје племе и свој род, има своје пријатеље, своје истомишљенике и саговорнике; има све што само пробуђени Вилењак пожелети може.

(У последње време, уместо синтагме БЕЛИ СРБИН, илити именице АРИЈЕВАЦ и ХИПЕРБОРЕЈАЦ, користим праизворну и суштаствену ведсрбску реч ВИЛЕЊАК, јер ми је та реч, та именица, некако и јаснија, и потпунија, и одређенија. ВИЛЕЊАК је самосвесни и самобитни БЕЛИ СРБИН, који је БЕЛИ СРБИН како по крви тако и по духу, како по раси тако и по касти. ВИЛЕЊАЦИ су виша и раса и каста БЕЛИХ СРБА, за које је БЕЛО СРБСТВО идеал, илити духовна и божанска категорија.)

(У Великом Гају, 29. рујна 7526.)