Песник је хтео да испева песму

која мирише и зелени се као трава,

песму са тугом кише,

песму високу као бор.

Хтео је песму која ћути као ноћ,

песму дубоку као небо,

песму саму и дивљу као извор,

као шума, као птица,

песму неку звонку и далеку

као детињство и мати.

Хтео је, лудо је хтео

да испева макар само једном

песму коју нико није умео.

Песму беспутну и болну,

сличну самом себи,

песму страсну као љубав,

лепотом зачарану као девојка,

песму неку широку као песма.

Хтео је, а песма му измакла.

.

А кад је умро,

из њега, кроз хумку

зазелене и замириса трава,

и тако и он постаде зелен,

постаде песма, трава и мирис.

И тако песник испева песму.