Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
СЛОБОДНО ОБРАЗОВАЊЕ ДЕЦЕ
„НеШколовање“ је начин СЛОБОДНОГ ОБРАЗОВАЊА потпуно ван Рокфелеровог глобалног школског система индоктринације, које се невиђеном брзином шири светом, па је ред да захвати и наше, србске просторе. На милионе породица већ нешколује децу извлачећи их из школа, или их уопште не уписују у њих.
Једини начин да се „легално“ образују деца потпуно изван школског система је стварањем законских услова за такозвано НЕШКОЛОВАЊЕ (у свету познато као unschooling, учење ван школе). То се може постићи подношењем иницијативе за оцену уставности Закона о образовању које присиљава родитеље да децу испоруче држави на дводеценијско обликовање. Иницијативу може поднети појединац, или то може учинити одређени број људи, формално или неформално удружених, који ће се изборити за то природно или основно људско право на слободу мишљења и избора, између осталог гарантовано и Уставом Републике Србије.
Родитељи морају повратити своје природно право да сами формирају личности своје деце, без уплитања и надзора државе (Великог брата).
Што пре започнемо тај процес, то ће више деце бити спашено од менталног сакаћења, индоктринације и испирања мозгова које се спроводи у Рокфелеровом глобалном школском систему.
Што више људи спремних да се боре за слободе своје деце окупимо на овој Фејсбук групи са датим циљем, пре се може доћи до жељеног резултата.
Колико је вакцинација, на пример, доказано штетна за тело детета, толико је и школски систем разоран за његов ум. Спречимо, да не бисмо покушавали да лечимо неизлечиво.
Изборимо се заједно за слободу мисли наше деце!
https://www.facebook.com/groups/nesko…
Драган Симовић: Време препознавања, буђења и освешћивања
Време препознавања.
Време буђења и освешћивања – то је управо ово време, то је управо овај тренутак вечности!
Већина мојих пријатеља из ранијих животник токова, из давнашњих инкарнација (утеловљења, оваплоћења), данас се налази у Србији, а неки од њих у Републици Србској и Црној Гори.
Сви моји пријатељи од пре стотину векова данас су расејани свуда по Србији и околним србским земљама.
И сви су Срби, Бели Срби и Беле Србкиње.
Ми смо древне душе, ми смо веома старе душе.
Свако од нас има на стотине инкарнација, и увек смо некако били на окупу, на малом простору.
Много је векова, тисућлећа и еона иза нас, много инкарнација.
Ја сам тренутно у триста четрдесет и деветој инкарнацији.
Толико су, отприлике, старе и душе свих мојих пријатеља којима сам данас окружен, који су ми и данас пријатељи.
Свака од наших душа може да се присети Древног времена, времена када је Земља била Плава Звезда, када су Земљу обасјавала Два Сунца – Бело и Плаво, када смо против тамних водили Свети рат за Ватру, за Светлост, за Вечан Живот.
Сваку од тих древних душа с којом сам пријатељевао у Древности, у Праисконији, у СрбИрији, у Стриборији или Северији, на Тибету подно Хималаја пре вечног снега и леда, на Скелетном пољу подно Месечевих стена или у руским степама далеко иза Урала, могу одмах, у трену, да препознам: некада по боји гласа, некада по лику, некада по очима, некада по ходу и покрету… по било чему!
Али је најбитније да смо данас сви на малом простору Србије и србских земаља, да смо ту негде у окружењу, да се будимо, освешћујемо и препознајемо, да смо свесни свог посланства и своје мисије, да служимо Творцу, Васељени, Светлости, Истини, Лепоти и Љубави.
И још нешто.
Све ове древне душе имају на десетине отеловљења, оваплоћења, инкранација у Србству, у Беломе Србству; сви смо Бели Срби по древности, по старини, Бели Срби из Праисконије, Бели Срби од ПраИскони.
Ово је време убрзаног буђења, освешћивања и препознавања свих древних, праисконих душа које у овоме времену имају велики задатак и велике одговорности пред Творцем и Васељеном.
Ка нама се примиче Етар-Плаво Сунце, Творчево Енергетско Етар-Звоно које ће својом Етар-Енергијом, чији је пречник десетоструко већи од пречника Земље, посве обгрлити, обљубити и заштитити Земљу, стварајући Божји Непробојни Штит око Земље и, истворемено, узношећи и Земљу и све нас на ступањ Плаве Звезде.
Зато се сви убрзано будимо, освешћујемо и препознајемо, зато се сви убрзано сабирамо, уједињујемо и сједињујемо у једно звездано и духовно јато, у једно Творчево божанско јато које ће бити свесно свог Задатка и Посланства, свесно своје Мисије.
Милан Живковић: Сва овоземаљска царства су њихова, наше царство је само на небу…
Етер Плаво Сунце плови ка Земљи … коментар….
Славица Шетина: “ Земљина нулта тачка је њена Књига Истине и зато је вуче за собом. Циклично – Земља улази у Божје поље /исто као и човек / где јој се очитава програм из Књиге Истине. Након тога добија нову фреквенцију са новом конфигурацијом земљишта, другим еко системом и другом орбитом, где су заступљене нове форме живота. Земља ће правити свој запис све до тренутка док не усаврши своју свест – раздвојено макро влакно ДНК спајајући се са њим. Након тога постаје Звезда /Плаво Сунце/ – савршенство два принципа – Рај где бораве Божји Синови, који су себе усавршили у биолошком животу /несавршеном Земљином принципу / Земља је раздвојени принцип – једно несавршено влакно ДНК.Усавршава се исто као и човек – уздизањем свести. Задивљујуће – један принцип од микро до макро света.“
Нешто бих и ја да додам …..
Бела раса – Бели Срби су творци беле, светле цивилизације у којој је све било у хармонији, љубави и лепоти живљења… Знали су за истину, ко су, шта су, шта је смисао, шта је свест, живели су у јединству са Творцем, није било дуализма……
Променом услова живљења на Земљи, добијена је нова фреквенција, нова магнетна и гравитациона сила створили су се нове форме и услове живљењ , појавио се дуализам, несавршен систем, нови ДНК…. Бела цивилизација је преживела у траговима и добила је задатак да у новим ограниченим условима преда своја духовн , технолошка и цивилизацијска знања … сада већ новим несавршеним становницима … Е од тада почиње борба … маја .. илузија… несавршенство… бол.. .патња.. лаж… манипулација…. то траје све до данашњих дана …
Зато су Бели Срби у мањини … они једноставно не могу, а вероватно и не треба да праве свој свет у овом несавршенству… већина још није спремна за ИСТИНУ…
Позната је чињеница да у Србији и Србском народу има много сјајних појединаца … али исто је чињеница да Срби никад нису створили у овим несавршеним условима јаку, стабилну државу … има више разлога … страх Гмазова да им се не сруши кула од карата … али, по мени, можда и битнији разлог … Бели Срби
цене и знају и осећају значај … слободе, снова, лепоте, смисла … све су то категорије које нису пожељне за прављење једне политичко војне догматске приче која се зове држава… једноставно народски .. то још не пије воду….. таква држава је утопија, јер не би имало прво довољно “зрелог“ становништва и била би стална мета несавршених… значи опет борба. .. патња…бол… Ја сам давно написао једну моју констатацију . “ Сва овоземаљска царства су њихова, наше царство је само на небу, небеско царство, царство вечности “
Драгане Песниче, слажем се са Вама, нека и даље свако ради свој посао, биће оно што мора да буде. .. наше је да урадимо наш домаћи задатак… све остало је на Творцу.
(Милан и Милена – једна дивотна љубав која никада умрети неће!)
Драган Симовић: О песничкој вили Душици Милосављевић
Одавно нисам упознао песникињу чија поезија има такву мистичну и хераклитовску дубину, такву снагу песничке речи, такву музику и тако чудесан космички ритам стиха и метра, као што је то поезија Душице Милосављевић, младе, даровите, самосвојне и самобитне србске песникиње.
Од ове младе и даровите србске песникиње можемо, у будућности, очекивати само песничка чуда – у оном најлепшем значењу ове речи – песничка чуда која плене својом лепотом, скривеном музиком и унутарњим ритмом, као и оностраним песничким сликама које су дубоко скривене иза речи и стиха.
Када пажљиво и посвећенички читамо песме Душице Милосављевић (јер поезија се увек чита пажљиво и посвећенички!), тада схватамо, да лепота и снага њене поезије није у ономе што је написано и записано, није у ономе што је речено и исказано, но у ономе што је с ону страну речи, с ону страну реченог и написаног, у ономе што се слути и наслућује тамо негде у дубини, у ономе што је свесно – са сврхом и смислом – прећутано и прикривено, а што ми својим унутарњим чулима и својим унутарњим бићем и суштаством осећамо, докучујемо, појимамо и одгонетамо.
(Песничка вила Душица Милосављевић)
Драган Симовић: Ратника не чини ратником само храброст и јунаштво, већ и мудрост
Ратника не чини ратником само храброст и јунаштво, већ и мудрост.
Ратник мора да буде мудар, паметан и бистар, да има отворена сва унутарња чула – не само ових пет чула, но и шесто, и седмо чуло… да мисли срцем и душом, да ослушкује свој унутарњи глас у свакоме трену…
Овако ми је причао мој деда Здравко А. Симовић – када сам имао дванаест или тринаест година – Витез Карађорђеве Златне Звезде и четрнаест других одликовања – србских, руских, енглеских, француских – прекаљени и посвећени србски ратник који је прешао Албанију и стигао до Бизерте, а у повратку преко Солуна, Скопља, Куманова, Ниша и Београда, ослобађајући Србство и Србију, стигао до Темишвара и Арада.
Деда је мени причао све оно што није хтео или смео да прича другима, поготову одраслима, који су били заведени и слуђени ватиканским бољшевизмом и југо-комунизмом.
Испричао ми је ово једног зимског дана, док је бескрајним банатским пољима вејао бео и плавичаст снег, док је у фуруни пуцкетала пурпурна ватра, и док је он, већ у позним годинама, у дубокој старости, лагано и смирено, испијао бокал рујнога вина.
Био је висок и витак и у старости.
Имао је танак струк попут руског хрта, оштре црте лица, дубок поглед и орловски нос какав и иначе имају сви расни Херцеговци.
Послат је, по заповести краља Александра, у ово банатско село, на самој граници са Румунијом, 1919. године, да води колонизацију (био је краљевски комесар колонизације), да надзире, усмерава и прати насељавање Срба из различних србских земаља и покрајина.
Убрзо по доласку, деда се оженио Софијом Коћец, ћерком, јединицом и љубимицом, Војислава Коћеца, једног од најбогатијих Срба у вршачком срезу, који је имао неколико стотина хектара под виноградом и још толико хектара под пшеницом и кукурузом.
Када је мој деда дошао да запроси Софијину руку, њен отац, Воја Коћец, овако је одговорио:
Дајем од срца своју кћер јединицу и миљеницу за прослављеног србског витеза и ратника.
Све је било договорено и решено у само једном дану.
Уз Софију је деда добио много што-шта.
Кућу, коње, кочије, њиве… али је и даље, све време до краја живота, остао свој господар, свој не своме.
Није дозвољавао никоме да му се меша у живот.
Био је оштар и прек, а правичан.
Таквог сам га и ја запамтио.
И у позним годинама деда је имао свој став, своје мишљење, свој поглед на свет, своју вертикалу.
Тешко ономе ко би макар и покушао да му се умеша у живот!
У његовој кући ни његова деца нису смела да спомену име Јозефа Амброза, кога су слуђени и бесловесни Срби од милоште Титом звали.
За деду је Јозеф Амброз до конца живота остао ватикански шпијун и аустроугарски каплар.
Деда ми је уз ватру и вино диванио:
Никада не веруј Швабама и Енглезима.
Никада не веруј никоме са Запада.
Никада не веруј никоме ко није Србске Вере.
(Ја сам тек много година доцније сазнао од бабе Софије, да је мој деда само привидно био хришћанин, а у души и срцу је заувек остао староверац. Молио се у пољу, у њиви, под ведрим небом, а некада и под храстом и липом, и скоро никада у цркву није улазио. Говорио би: што даље од цркве, све ближе Богу!)
А поготову никада не веруј Хрватима.
А поготову никада не веруј ватиканцима, католицима, онима који себе зову кршћанима.
А поготову не веруј онима који су турске вере, јер ће те потуљено, подмукло и лукаво на танак лед навући, па ће ти главу изненада и на спавању одрубити.
Никада никоме ко није Србин и ко није Србске Вере не окрећи леђа.
Многи су Срби страдали у Албанији од Арнаута само зато што су им леђа окренули.
Онога ко није Србин и није Србске Вере увек на оку држи, и никада не дремај у његовом присуству.
Не мрзи никога и ништа, али буди будан, и знај!
Знај у свакоме трену ко је ко, и ко је чији!
Ратника не чини ратником само храброст и јунаштво, већ и мудрост.
Драган Симовић: Етар-Плаво Сунце плови ка Земљи…
(ВИЛЕЊАКОВЕ ВИЗИЈЕ ИЗ АКАШЕ)
Етар-Плаво Сунце плови ка Земљи.
Пречник Етар-Плавог Сунца јесте десет пута већи од пречника Земље.
То је Божје Енергетско Звоно које ће нас од свега штитити, само ако ми будемо усаображени и усаглашени са Створитељем и Васељеном.
Све Енергетске, Акупунктурне Тачке у Србији морају бити пробуђене, отворене, прочишћене и оживљене.
Акупунктурне Тачке: Жрнова, Ртњ, Тара, Ловћен…
Јер, и Ловећен је енергетски и духовно повезан са Србијом!
Наше мисли су веома битне.
Наша осећања срца и душе су веома битна.
Наши снови су веома битни.
И, наше визије су веома битне.
Од наших оваквих или онаквих мисли, осећања, снова и визија зависиће и брзина кретања и примицања Земљи нашег Етар-Плавога Сунца.
Ми својим мислима, осећањима, сновима и визијама усмеравамо, водимо и наводимо Етар-Плаво Сунце, јер Етар-Плаво Сунце јесте Само Биће Етра које је повезано са језгром наше душе и срца, тако да све, овога пута, зависи од нас, од наших добрих или лоших мисли, осећања, речи, снова, визија и дела.
Одговорност је велика на нама!
Одговорност значи: наш Одговор на Створитељеву Милост и Љубав.
Створитељ нам шаље Спасење, Милост и Љубав, а на нама је (а то и јесте наша слободна воља): да то прихватимо или не прихватимо.
Ако прихватимо (а то значи: да будемо Одговорни), онда ћемо не само бити спасени, већ и узнети на веома високе ступњеве Божјега Присуства и Стварања, а уколико, пак, не прихватимо, онда не можемо ни да замислимо шта ће нас све снаћи и, да ли ћемо, после тога, игде и икад бити!
Милан Живковић: Највећи подвиг и парадокс је бити Бели Србин
Ево сад прочитах објаву ТАЈНА БЕЛОГ СРБСТВА , изгледа да смо ухватили у току ноћи исти СИГНАЛ – ГЛАС
Драган Симовић: Тајна Белога Србства
Вечерас сам, док сам тиховао у мрачној соби, добио одговор из Акаше на питање које ме мучи и прогони већ годинама.
То питање гласи:
Зашто су многи Срби, кроз векове и светове, отпадали од Србства, измишљајући и оснивајући неке посве нове народе који никада раније, до појаве ових отпалих Срба, нису ни постајали?
Или, још јасније:
Зашто се, за разлику од свих иних народа, само Срби одричу својих корена, својега порекла?
Одговор је веома прост:
Није лако бити Србин!
И, не само што није лако, већ је веома тешко бити Србин!
А ево зашто је тешко бити Србин.
Творац кроз Србство куша, проверава и испитује своје душе.
То је последња провера светлосних и божанских душа на Земљи.
Србство је последња земаљска инкарнација оних светлосних душа које је Творац изабрао за Своје следбенике и суствараоце нових галаксија и светова.
Значи, те душе су већ положиле све ниже, средње и више разреде школе живота и посвећења – боравећи у свим другим расама и народима – али, остало им је још Србство, као завршница, као круна, као велика матура, као велики испит знања, зрелости и одговорности, и, ако тај испит положе, ако остану до краја постојани у Србству, они ће се тада, по одласку са овога света, узнети у више сфере Божјега Присуства, у више анђеоске, духовне и божанске светове, сврставши се међу чиста светлосна бића Златног Свароговог Ирија.
И шта се ту дешава?
Оне душе које су лако пролазиле кроз све друге расе и народе (а то су разреди велике школе живота), одједном се, када се оваплоте у Србству, уплаше свега онога што их на том божанском путу чека.
Просто речено, те душе тек тада, кад се нађу у Србству, схвате, и освесте, да још нису зреле за велику матуру, да још нису спремне за велики завршни, космички и божански испит, па се, из великог страха пред Творцем и Васељеном, повлаче у ниже разреде, односно, одричу се од Србства и, као понављачи, уточиште потраже у неким нижим разредима, у неким нижим расама и народима.
После ових увида из Акаше, мени је посве јасно зашто се многи Срби одричу од Србства: још нису сазрели, још нису дорасли и узрасли, још нису стекли божанску мудрост, да би могли из нижих светова да се узнесу у више духовне и божанске светове.
Одани, верни и посвећени Србству до краја остају само они Срби и Србкиње – а ја њих зовем Белим Србима и Белим Србкињама, јер су Бели по Светлости својих Божанских Душа – који ће се, по одласку са овога света, узнети у више божанске светове, вознети у Треће Сварогово Небо, воздићи у Златни Сварогов Ириј.
Мирослав Симовић: НЕКАД
Некада сам био бољи,
некада сам више волео,
више желео, бољем се надао.
Некада сам чуо
и птице како певају,
ветрови како дувају,
звезде како сијају.
Некакда сам и људе више загледао,
у срећи њиховој се препознавао.
Некада сам и више плакао,
али боље се осећао,
више мислио а мање причао.
А сада само сене човека,
тумарам као у ноћима без звезда.
Тражећи нешто,
што сам давно изгубио,
тражећи срце своје.
Драган Симовић: Вечна Потка Белога Србства
Бели Срби и Беле Србкиње –
то је истовремено и Раса и Каста!
Само се у Белих Срба и Белих Србкиња,
у исти мах,
прожимају,
преплићу и преклапају
Раса и Каста.
То је преплитање и прожимање
Спирале Крви и Спирале Духа.
Раса Крви и Каста Духа!
Преплитање и прожимање
Спирале Плаве Планете
и Спирале Плавога Сунца
које се одвија
и пројављује
кроз Вечну Потку
Белога Србства.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 