Лирски записи

 

Ми, из часа у час, стварамо и обликујемо – својим делима, својим мислима, својим осећањима, речима и сновима – како своју будућност тако и властиту прошлост.

Све се ствара у садашњем тренутку, а садашњи тренутак је повезан, истовремено, и са прошлошћу и са будућношћу.

Садашњи тренутак садржи све тренутке, како прошлости тако и будућности.

Са становишта садашњег тренутка, не постоје ни прошлост ни будућност, јер за садашњи тренутак не постоји време.

Зато садашњи тренутак и јесте вечни тренутак, јесте сама вечност.

Вечност није бескрајно мноштво тренутака; вечност је само овај тренутак, само један једини тренутак!

Са становишта садашњег тренутка, ми, у исти мах, сазерцавамо и претке и потомке; истовремено видимо и једне и друге – и најдаљи преци као и најдаљи потомци јесу наши савременици.

Ми их осећамо, видимо и препознајемо у својему унутарњем бићу – у садашњем тренутку!

Садашњи тренутак – то је језгро унутарњег бића; а језгро унутарњег бића јесте повезано са Језгром Свести.

Језгро Свести – то је Вечно Суштаство Стварања.

Свест и Стварање јесу пројаве Живота, као што је и Живот пројава Свести и Стварања.

Лирски записи

 

Запад је без Душе.

Без Духа Стварања.

То је цивилизација лажних вредности.

Цивилизација медиокритета и дегенерика.

Нема ни културе, ни уметности, ни књижевности, ни философије, ни науке на Западу.

Метафизичка студен влада Западом.

Метафизичка студен космичких црних рупа.

Све је празно, све ништавно, све бесмислено.

То је умни, душевни и духовни пакао на Земљи.

Ми смо за Србску, за Словенску цивилизацију.

Ми смо за цивилизацију Србских и Словенских вредности.

За Србску и Словенску културу, за Србску и Словенску духовност.

За Србски и Словенски поглед на свет.

Нас Запад, нас дегенерисана и декадентна Европа више уопште не занима!

Ми нисмо Европљани.

Ми смо Хиперборејци.

Ми смо галактичка, ми смо звездана раса.

Европа никада и није имала своју културу, своју уметност, своју духовност.

Оно што називамо европском културом и духовношћу, то је култура и духовност Истока.

Поезија, уметност, алхемија, философија, математика, астрономија – све је то у Европу дошло са Истока.

Европа је цивилизација имитатора, компилатора,  предатора и паразита.

За словестан свет, за освешћено човечанство –

 Европа није битна!

Ово је Ера Србске и Словенске мисије.

Будућност је Србска и Словенска!

 

Лирски записи

 

 

Од твоје Свести зависи и твоја Судбина.

Свест је Творац светова, и свих бића у свим световима.

Истина се открива у Свести, а Свест пројављује у Истини.

Постоји мноштво светова које су други стварали, а ти се потруди да створиш свој свет.

Ти немаш шта да тражиш у туђим световима; ти можеш бити Ти само у својему свету.

На свом Путу од вечности до Вечности, на Поткама  Свести путуј са онима који су из твојега Духовног Звезданог Јата.

Само твоја Свест може превазићи и укинути твоју Судбину.

Лирски записи

 

Свако ће од нас морати да избавља и спасава самога себе.

Ни братство, ни племе, ни народ, ни раса одвећ не постоји.

Све је растурено и уништено.

Људи су изгубили божанску светлост.

Не светле, и не зраче више из свог унутарњег бића.

Ни светлости ни топлине у њима одавно нема!

Ми нисмо од света, и зато смо мањина у свету.

Велика мањина, највећа мањина.

Никада у свету није било такве мањине!

Зло је завладало светом, и зато је данас човек чудо над чудима.

На тисуће људи, а тек један човек!

Путујеш данима кроз умну и духовну грозоту пустоши, да би се срео са човеком!

Људи су постали грознији и ужаснији од звери.

Човек бива све самљи у свету.

На Земљи му више нема ни прибежишта ни уточишта.

Постоји само Пут навише – ка Првобитној Светлости, ка Духовном Језгру унутар тајносаних и тајинствених звезданих јата.

Човечанство више није кадро да спасе себе и свет, да спасе Мајку Земљу.

Људски је род изгубио божанско лице.

Ни бића из виших духовних светова одавно не бдију над човечанством.

Свако ће од нас морати да избавља и спасава самога себе!

БОГ СРБ ГОВОРИ:

 

Ниједан расни, освешћени и посвећени Србин није никада умро, већ је само прешао у упоредне светове, наставивши свој живот у вечности.

У овоме светом рату, који ће се ускоро догодити, сви расни Срби, из упоредних светова, повратиће се,  накратко, у овај свет, да бране, спасу и васкрсну  Србство.

Биће на стотите тисућа, биће на милионе Срба који ће се борити у светоме рату против Звери и Таме.

Биће!

Јер расни, освешћени и посвећени Србин никад не умире. 

 

 

Кретање ка Будућности

 јесте повратак у Праискону Прошлост

 

 завојитим тајинстевним путем

на поткама вечности

између црних рупа

и звезданих јата.

 

Преко потки времена и вечности,

простора и бескраја,

вођени делима својим

из минулих животних токова,

 

 хитамо ка давно догођеној Будућности,

тамо негде иза свега посталог и бивајућег,

с ону страну, гле!

 

сваке мисли,

 свег сневања

 и сваког познања.

Лирски записи

 

Волим да зурим у врхове топола, да зурим у пурпурне и малинове облаке на зелен-плаветном небу понад врхова топола, да сневам и тихујем на дашку пролетњем што лепрша са Дунава преко поља широка од мака рујна.

Волим, зато што сам тада Праисконац, зато што сам тада далеки ПраПредак свој, што сам повезан са звезданим јатима, са Пупком Земље и са Срцем Неба.

Тада је све у овоме свету савршено и на своме месту; тада нема ни мржње, ни пакости, ни злобе, ни ратова у свету од опсене; тада осећам само мир, спокојство и блаженство; тада сам највише свој, највише и најдубље у свом унутарњем бићу, у својим тајинственим унутарњим световима и пространствима.

Без таквих тренутака, без таквих стања душе и духа, без сазерцавања и тиховања, мој живот, зацело, не би имао ни сврхе ни смисла у овоме тужном, и најтужнијем, свету привида, варки и опсена.

Волим да зурим у врхове топола, да зурим и пловим с пурпурним и белим облацима на зелен-плаветном небу с вечери у сутон румен.

У ноћи пунога Месеца,

седим на прагу колибе своје,

обрхрван тугом

 и сетом од века,

и зурим у далека

звездана јата.

 

Из поља зовиних свирала –

у златном прстену Вечерњаче –

несташан и разигран

поскакује ветар,

 уз гајде и бубњеве

 бескрајне равнице.

 

Пред колибом мојом,

 под пуним Месецом,

са сенкама, гле, плешу

 вилинке на ветру!

Лирски записи

 

 

Ако самога себе не спасеш, нико те спасити неће.

Нико од људи, нико од божанских бића.

Спасење долази изнутра, из унутарњег бића и суштаства.

Бог ће остати равнодушан према теби, ако ти самога себе не спасаваш.

Зашто би те Бог спасавао, ако ти ништа не чиниш за своје спасење?!

Они Срби који чекају помоћ од Руса, остаће у вечитом робству.

Зашто би Руси ослобађали оне Србе који нису кадри сами себе да ослободе?!

Све појаве, сва дешавања, сва збивања у свету морамо сазерцавати са једног вишег духовног становишта.

А када све појаве и ствари сазерцавамо са једног вишег духовног становишта, онда видимо, и појимамо, да свако самога себе ослобађа, да свако самога себе спасава.

Неколико стотина човеколиких рептила влада над свеколиким човечанством, само зато што уместо седам милијарди освешћених личности, имамо седам милијарди бесловесних спавача.

Сви очекују да неко други учини за њих оно што би свако требало да чини за себе самога.

Једни очекују помоћ од других људи, а једни, пак,  помоћ од Бога Створитеља!

У сваком случају, греше и једни и други.

Зато што нам помоћ и спасење долази само из нашег унутарњег бића, само од Бога Живога у нама.

Лирски записи

 

01

Овај нараштај Срба, ако овако настави, неће имати шта да остави својему потомству.

Распродаћемо њиве, распродаћемо шуме, распродаћемо села, распродаћемо градове, распродаћемо изворе и реке, распродаћемо воду и ваздух.

Деца наше деце, гле! биће туђинци на земљи туђој, биће слуге и робље опаких и злих грабљиваца, лупежа и пробисвета.

Овај је нараштај Срба одлучио да посве растури и сасма уништи Србију.

 

02

Што сејемо, то и жањемо!

Какви смо ми, такво је и наше окружење.

Како мислимо и сневамо, тако нам и бива.

До подне мрзимо цео свет, а од подне и сами себе.

Везани за мртваца који се зове Европска унија, ево нас на путу смрти!

 

03

Градови су постали гадови, како каже Песник.

Живот у граду губи сваки смисао.

Људи који бораве у граду делују бесловесно и ћакнуто.

Изгубили су свако осећање и сваки осећај за природно и уметнички Лепо.

Отуђени од Природе, отуђени од Живота, отуђени од Космоса, авај! све више личе на грабљиве животиње.

 

04

Од пре неког времена престах да путујем Србијом.

Јер на свим путима кроз Србију – смеће и само смеће!

На коју год страну да кренем – гушим се у смећу.

Смеће по њивама, смеће по ливадама, смеће у рекама, смеће поред река, смеће у шумама, смеће по пропланцима.

Брда смећа свуда по Србији!

Кад путујем Србијом, више не гледам поља и пропланке, већ зурим у беле и румене облаке високо понад горја.

И, тада осећам радост и милину у души.

Ако ли спустим поглед надоле, тада ћу видети смеће и само смеће.

И бићу тужан и сетан због тога.